(Песма узлетица Мансанмана Оствареног)
Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу
Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу
И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!
Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица
Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!
Јутрос рано где стрн шуми, лупка
где се бели трска у гугути
седморо је оштенила кучка
седморо је оштенила жути
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури
да заузме мотке, ил’ прут јак,
изишо је тад домаћин тмури
и сву штенад потрпо у џак.
А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе…
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку вукућ се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, ко од милошти ил’ среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.
Учење је кретање од тренутка до тренутка. Слобода од жеље за одговором је преко потребна за разумевање проблема.
Окончање патње је почетак мудрости.
Знање увек лежи у сенци глупости.
Медитација је ослобођење од мисли и кретање ка екстази истине. Медитација је експлозија интелигенције.
Важно је учење. Ко је учитељ није важно.
Слобода и љубав иду заједно. Љубав није реакција.
Ако те волим зато што ти волиш мене, то је онда трговина,
ствар која се купује на пијаци; то није љубав.
Све идеологије су идиотске, било да су верске или политичке, јер то је концептуално размишљање, концептуална реч, која је на жалост тако дубоко поделила људе.
Сви ми желимо постати познати људи, али онога тренутка када желимо постати нешто – ми више нисмо слободни. Бити добро прилагођен у дубоко болесном друштву није мера здравља.
Сматрам да не постоји пут до истине, њој не можете прићи ниједним путем,
ниједном религијом, ниједном сектом.
То је моја тачка гледишта, којој сам потпуно и безусловно доследан.
Истина, будући неограничена, неусловљена, неприступачна ниједним постојећим путем, не може бити организована; нити иједна организација
треба бити основана да води или присиљава људе уз било који посебан пут. Ако то схватите, тада ћете увидети како је немогуће организовати веру.
Вера је чисто лична ствар, и не требате и не смете је организовати. Ако то учините, постаје мртва, кристализована.
Постоји религија, секта, веровање које се излаже другима.
То је оно што сви широм света покушавају да учине.
Истину не можете спустити доле, већ појединци морају учинити напор да је достигну.
Не можете спустити планински врх у долину.
Опис није описан; ја могу описати планину, али опис није планина, и
ако се ухватиш у опис, као што већина људи ради, онда никада нећеш видети планину.
Када неко изгуби дубоко интиман однос са природом, тада храмови, џамије и цркве постају важни.
Ако желите тражити Истину, морате ићи ван, далеко изван ограничења људског ума и срца и тамо је пронаћи – та истина је у вама самима.
Није ли једноставније да за циљ поставите живот сам, уместо да имате посреднике, гуруе, који Истину неизбежно морају приземљити и тако је изневерити.
У теби се налази цео свет и ако знаш како гледати и учити, врата су ти тамо, кључ ти је у руци. Нико на свету не може ти дати кључ нити отворити врата…нико осим тебе.
На питање постоји ли или не постоји Бог или истина или стварност, или како год то волите називати, никада не могу одговорити књиге, свештеници,
филозофи или спаситељи. Нико и ништа не може одговорити на то питање
осим тебе самог и ето зашто мораш упознати себе.
Несавршеност лежи само у потпуном непознавању себе. Разумети себе је почетак мудрости. Морате разумети целину живота, не само један мали део.
Због тога морате читати, зато морате гледати небо, зато морате певати и плесати, и писати песме и патити и разумевати, јер све је то живот.
Десио се спољашњи напредак од воловске запреге до млазног авиона, али психолошки, појединац се није нимало променио, а друштвене структуре
широм света стварају појединци.Спољашња друштвена структура је резултат
унутрашње психолошке структуре наших међуљудских односа, јер је појединац резултат свеопштег искуства, знања и понашања човека.
Свако од нас је складиште прошлости. Појединац је човек који је читаво човечанство.
Ако заиста можемо да разумемо проблем, одговор ће се појавити, јер он није одвојен од проблема. Током верске историје били смо уверавани од верских вођа да ако изводимо одређене обреде, понављамо извесне молитве или мантре, потчинимо се извесним обрасцима, сузбијемо наше жеље,
контролишемо наше мисли, потиснемо наше страсти, ограничимо наше апетите и уздржимо се од попуштања полу, ми ћемо, након довољно мучења ума и тела, пронаћи нешто иза овог малог живота. И то је оно што су милиони такозваних религиозних људи чинили вековима, било у осамљености, отишавши у пустињу, планину или пећину или лутајући од села до села са просјачком зделом, или у групу, придруживши се манастиру, силећи своје умове да се потчине утврђеном обрасцу.
Али мучен ум, сломљен ум, ум који хоће да побегне од читаве збрке, који је порекао спољашњи свет и отупио од дисциплине и потчињавања – такав ум, колико год дуго трагао, наћи ће само оно што је у складу са његовом искривљеношћу.
Као људска бића која живе у овом стравично ружном свету, запитајмо се,
може ли се ово друштво, засновано на такмичењу, окрутности и страху, окончати? Ја мислим, то се једино може десити ако свако од нас препозна кључну чињеницу да ми, као појединци, као људска бића, у ком год делу света живели и којој год култури припадали, смо потпуно одговорни за целокупно стање света.
Свако од нас је одговоран за сваки рат због агресивности наших сопствених живота, због нашег национализма, наше себичности, наших богова, наших предрасуда, наших идеала, свега онога што нас дели. Насиље није само убити некога.
Насиље је када користимо оштре речи, када чинимо гестове да отерамо другу особу, када се покоравамо из страха.
Тако да насиље није само организовано клање у име Бога, у име друштва или државе. Насиље је много суптилније, много дубље, а ми смо уроњени у бездане дубине тог насиља. Када себе називате Индијцем или Муслиманом или Хришћанином или Европљанином, или било чим другим, ви вршите насиље. Схватате ли зашто је то насилно?
Зато што одељујете себе од остатка човечанства.
Тијањска децо,
палите лојанице!
Данас вам показујем х о д м о ћ и;
потом ћемо проверити
где спавају
звездице – ројанице.
Узимам из Моћњака ч е т и р и Корака.
Увуците ваздух све до стомака!
Покрет:
Рудник,
Ртањ,
Радан…
Кљок код Владичиног Хана.
Преко планина и пустиња,
јаруга, вијуга и хилунт плажа,
пешке хитајући за Тијање,
отапах са ногу плетиво-ледник
ч е т и р и Божија дана.
Свест Белих Богова
преко Свесности Белих Срба
поништава све програме
који нису
из Свести Белих Богова.
Отуда свеопшти рат
свих нижих гмазовских,
зверињих и мајмунских раса
против РаСе Бога-Ра-Срба.
Ми смо РаСа Бога-Ра-Срба
која обитава и живи упоредо
на свих Дванаест Ступњева
Постања и Стварања.
Аз Ра-Срб,
Ја Бог Срб,
Почело и Кончело
Суштаства Суштог.
Пут Навише води
преко Свесности кроз Свест
ка Стварању и Постању
Вечног Живота.
Аз РаСа – Првобитна Раса, Раса Богова.
Раса, РаСа- Бог-Ра-Срб.
На звезданом и божанском језику Белих Срба РаСа је корен многих битних и суштих речи.
А то значи: Бели Срби су РаСа, Раса Бога-Ра-Срб.
Бели Срб(ин) је РаСа, РаСа Белих Богова.
Бели Срб(ин) се дичи својим пореклом, зато што јесте Бели Срб(ин), Бели Бог.
Сви Бели Богови јесу Ра и Срб.
Ра и Срб творе многе речи, отварају многе скривене упоредне и оностране светове.
Бели Срб(ин) не може бити националиста, из простог разлога што је РаСа, а РаСа нема нацију, па самим тим нема ни националисте.
Бели Срб(ин) може бити само РАС-иста!
РАС-иста у праизворном и божанском значењу речи Ра-Срб.
Како је дивотно бити РАС-иста међу Белим Боговима!
Да разјаснимо и освестимо, да Ратника светлости увек храброст, унутарњи мир и осећај води, делује кад треба да делује, ослушкује себе, светли, милост душе за све и свакога носи, али делује карактером, као Господин васпитава и учи, делује из саме суштине свог унутарњег бића.
Тако да је његова света дужност од сада да цени, и буде благодаран за свој Живот који је добио као Благослов од Творца, стога више не треба да буде дивљак, груб, споља физички и олако да даје свој Живот, то је некада било битно у прошлости за правду Неба, сада једино у одбрани да. Сада Свест Творца се свести кроз тебе, Ратниче Светлости, и ти си више него икада потребан Васељени, одан ратник који се као једно са Творцем истински за све душе бори.
Ратник светлости носи велику одговорност на себи, како својих предака, потомака, и сада и у овом трену за све душе милост свести и светли, значи делује у Свести Творца Вечноме сада, у времену где и прошлост и будућност сада постоје, али и у подсвести се шета, где душе из овоја карме вади. Тако да, ратниче, треба да учиш, васпитаваш себе, исправљаваш, да се не занесеш, да си бољи од других, већ да цениш и радујеш се свакој души што постоји, била она у знању или незнању, свако има свој пут и иде ка њему, а ти знаш свој.
Избаци бес, љутњу, страх, бригу и увреду за себе не лепи, не лепи ,већ прими ударац, иплачи се и осветли и милост освести, једино тако нећеш себи стварати карму и бићеш слободан, онај који сам ствара свој пут.
Када будиш душу из подсвести, знај да ћеш бити жестоко нападнут, сав онај талог црни почеће да риче на тебе, да га не дираш и да га боли, ти тада буди миран, у милости, али укажи карактером полако или грубо ,како осећаш, и опрости сваку увреду, јер то незнање риче, а душа у њему моли за твоју милост, да га избавиш.
Ратник се бори и трпи, тако се кали, најлепше би било када би сви били у Свести Творца, у милости, истини, искрени, чистог срца, да нико никог не треба да учи и васпитава, слободни, другари, који стварају погледом, тишином, песмама пра-сликама речи, да уживамо и радујемо се једни другима у Благослову!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 