Бели Србин постаје уистини Бели Србин тек онда кад превазиђе ускогрудост, себичност и саможивост.

Бели Србин постаје Аватар Бели Србин тек онда када му постане важно и битно спасење сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње.

Бели Србин јесте онај Бели Србин који је схватио и освестио да је лично он одговоран, како у овоме свету тако и у иним световима, за животни пут сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње.

Бели Србин јесте онај посвећени Бели Србин који у сваком Белом Србину види Бога и у свакој Белој Србкињи препознаје Богињу.

За сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу који се нађу у невољи, ма где да обитавају, Бели Србин је дужан да притекне у помоћ.

Ако не може физички да стигне до њих, и да им изравно припомогне, онда макар у духу, у мислима и визијама да допре до њих, те да се Створитељу и Васељени помоли за њихово избављење и спасење.

Ако ја, у сваком трену, у сваком Белом Србину и у свакој Белој Србкињи видим Живога Бога, видим Мајку Васељену и видим све наше Богове и наше Богиње, онда сам ја уистини Бели Србин.

Али, уколико, пак, ја не видим тако, онда сам само књишки и лажни Бели Србин, онда сам лажа и лицемер којему Бело Србство служи као храна за таштину и гордост.

Ако ја нисам оно што је моја поезија, оно што су моји снови и визије, онда сам ја нико и ништа, онда сам ја јадо и никоговић.

Бело Србство је Сварогов бесцен-драгуљ, звездани и духовни дијамант, како у овоме свету тако и у иним, овостраним и оностраним световима.

Када заронимо у највеће дубине

својега срца,

тада можемо да чујемо

шапат звездане тишине

и јасно да видимо

мноштво лица својих

из давно минулих

као и будућих

животних токова

уписаних, гле!

у поткама

вечности и безкраја.

Дунуо је Ветар – стиже са далеког Севера!

Звона милозвучног дрвета – подрављају га!

Причу ће – рече – испричати Вучјег чопора!

 

Спремио се Месец удобно на облаку

А Звезде засијале и ….   ућутале!

Воде река се умирише – скоро засташе!

Пробудише се Гаврани, да полете умало!

У ноћи као што је ова, желе сви  и

Опали  Листови Дрвећа желе да чују Бајку!

 

Хучи Ветар свиралом, никако да стане!

,,Хајде крени,, – већ повикаше сви!

,,Па зар, не чујете?,, – пита Ветар –

Причам, урличем и завијам  све време… ,,

…..  Па то сте Ви!,

Чопор до чопора, Вук до Вука!

Зар сте све заборавили’?

Зар заборависте кад Људи бејасте и

Кад животе њихове водисте?

 

Зар заборависте и кад Вукови бејасте,

Кад по врлетима се окупљасте и

Најстаријим језиком говористе’?

 

Жамор утихну и спустише се главе све!

,,Не! Не стидите се што заборависте!

Важно је да се сетисте, да сте  део чопора!,, –

Дуго у ноћи, све до јутра, чуо се

Глас Вукова – песма праисконог хора!   

Маштајте, сневајте и стварајте.

Развијајте уметност маштања, сневања и стварања.

И, вазда изнова маштајте, сневајте и стварајте.

Ослобите свој ум, ослободите свој дух, ослободите своје срце, ослободите своју душу, ослобободите своју свесност и свест.

Будите деца Створитеља и Васељене.

Створитељ ствара а Васељена брине и бдије над сваким бићем суштим.

Наш Отац је Створитељ, а Васељена је наша Мајка.

Отац ствара, док Мајка храни своју децу.

Упамтите: нема ниједног нашег проблема за који Мајка Васељена већ нема припремљено решење.

Ви сте Бели Срби и Беле Србкиње, и стога не лупајте главу о сутрашњем дану.

Будите усредсређени само на данас, само на овај тренутак вечности.

А будући да сте Бели Срби и Беле Србкиње, Васељена ће решавати све ваше проблеме, наравно, уколико сте повезани са Мајком Васељеном.

Јер, бити Бели Србин или Бела Србкиња, то није само крвно и расно одређење, већ, пре свега, духовно.

Бело Србство је духовно и звездано позвање.

Бело Србство је космолошка и божанска категорија.

Бело Србство је онострано опредељење душе и духа.

Бели Срби и Беле Сркиње морају да живе у неограниченој космичкој и божанској слободи, да сневају, маштају и стварају.

Они су синови и кћери Створитеља и Васељене.

Они су слободног ума, слободног духа, слободних мисли, слободних осећања, слободних одлука и слободних дела.

Не везујте се ни за једно радно место, не везујте се ни за једну фирму, не везујте се ни за једног газду или послодавца, но, вазда и увек будите своји на своме.

Будите фирма за себе, будите држава за себе, будите свет за себе.

Не страхујте и не стрепите, и увек ћете имати свега довољно, свега у изобиљу.

Знајте: страх је ваш највећи непријатељ!

Ништа вас тако не понижава, ништа вас тако не чини јадним и бедним као страх за хлеб насушни.

А хлеб насушни, гле! то је Створитељ, то је Васељена, то је живот ваш без почетка и свршетка.

Све што створите у својој машти, у својим визијама и сновима, то ће и бити ваша стварност у свим световима.

Не дозволите да ико од људи има икакве власти над вама.

Будите усаображени и усаглашени са Законом Творца и Васељене и, тада се не бојте никога и ничега!

Бели Срби и Беле Србкиње нису рођени да буду нечије слуге, већ ствараоци и суствараоци Великог Ствараоца.

Не дозволите да вас стрепње, бриге и страхови обхрвају, јер то није у духу и бићу Белих Срба и Белих Србкиња.

(Из књиге “Плави грал“)

Мансанман Остварени и Вила Мала Језера стајали су под огромним храстом у Тијанији. Девет еона је прошло од Мансанмановог Великог Посвећења. ТадА, до тада, Мансанман је ходао и делао неприметно. Али Милостиви је хтео сасма друго. Прво је пробудио широке очи Јелене В., жене које има, које има, које има, има, има, има. Може се поуздано рећи да је Јелена прва, на начин како то, неприметно, умеју да ураде Витези Праисконог Реда, објавила прве истине и знања о њему. Вила Мала Језера је била следећа, али је отишла још даље. Одмах је одала поштовање и без трунке сумње стала уз њега. То ће посебно показати у бици код Агатона. Уплашена да је Мансанман погинуо, почела је да пали све око себе. Да се није сетила његових речи које јој је рекао у оносвету, запалила би плане-ту. Тешко оном ко нешто уради Мансанману! Сагореће га струја виле језеркиње у трену тренцијатом! Неће ни знати да је мртав, неће знати, а ходаће по пољима Вечног ловишта. Неће ни знати да је већ одавно мртав! Чувајте се да у њеном присуству, чак и у шали, нешто ружно не помислите или кажете о Ман-сан-ману! ТадА вас ни сам Мансанман, можда, неће моћи спасити.

Препознавши Мансанмана, јер је у свету Трава, Биљака, Дрвећа, Камена, баш као и свету птица, вила, патуљака и других народа, одавно раширена танана легенда о њему, а разрађен је и начин његовог препознавања, ширењем знакова. Мансанмана су много лакше препознавали ови светови, више му се клањали и више га штовали, него свет Људи. Људи су заузети својим опсенама, и лако замењују важне ствари за неважне, и лако душе заборављају.

Вила Мала Језера је затворила очи и почела да рони по језеру испод храста. Она је лако ходала по језерима и во-д-ама, врло лако, јер је то њен свет, свет њеног сна, њена бит. Храст је повио круну и гране високе и ниске, и затреперивши лишћем рекао:
– Клањам се Мансанмане Остварени и одајем поштовање у своје име, име свих Не-покретних, посебно у име храстова праисконих. Ми знамо одавно да ти отвараш нове васељене бићима одабраним и народима целим, када им дође време Велике Чежње за Тијанијом. Тако сам и ја, Камен праискони, од кога је исклесан ја-ја-сти спомен на тебе, дошао у облику храста у Тијанију. Ти си ме погурао, дигао, Мансанмане Остварени! И још више: учинио си ме учитељем и исцелитељем! Стотине људи из Праисконије и других васељена долазе под моје окриље, седе испод мојих моћних руку. Свима несебично делим свете дарове свога-твога-божијег знања и здравилице чудесне, баш како си ми тада наложио.
Још једном одајем поштовање и б у д н о пратим који ћеш свет с а д а отворити.

Р а д и ч е в д о

Хармонија косова и зрикаваца.
Звезде крупне као лубенице.
Мука ми је,
мука ч у д о с т в о р љ и в а….
Шта је са вашим миром,
шта је са вашим миром?

Лирика вечног тренутка

(Роси Белој Србкињи из Данске)

01

Ако у Човеку не видимо и не препознамо Бога, онда то и није Човек.

Човек је сушта слика и прилика Живога Бога.

Многи имају човечји лик и облик, али нису Човек.

Заиста, редак је Човек!

Кад год се сретнемо с Човеком, ми се сретнемо и са Богом.

Човек и Бог јесу Једно.

Бог Створитељ и Човек Сушти јесу Једно Суштаство.

Нема Човека изван Божје Усебности.

Бог и Човек јесу Једна Усебност.

02

Цео свет је у нашем срцу, цела Васељена је у нашој души.

Ако желиш да упознаш свет и Васељену, онда упознај своје срце и своју душу.

Чега нема у нашем срцу и нашој души, тога нема нити у свету нити у Васељени.

Ако желиш да будеш љубљен, онда љуби!

Љубљен је само онај који љуби, онај који поклања љубав.

Љубав се не може изнудити нити створити опсенама и мађијама; љубав се мора стварати, без престанка, у срцу и души.

Ако љубиш некога, онда љуби не размишљајући о томе да ли ће ти љубав бити узвраћена.

Љубав се увек враћа ономе који уме да љуби.

Љубав је Божја уметност.

Од љубави нема веће уметности.

Од љубави нема веће мудрости.

03

Ево како ја, међу тисућама, препознајем Белог Србина и Белу Србкињу.

Ако некога могу привити на срце и душу, онда је тај Бели Србин или Бела Србкиња.

Све што не могу привити на срце и душу, то за мене није Бели Србин ни Бела Србкиња.

Ово морамо да освешћујемо из дана у дан, да не би дошло до забуне, да не бисмо некога погрешног назвали Белим Србином или Белом Србкињом.

Много је оних који себе називају Србима и Србкињама, али је редак онај који уистини јесте Бели Србин или Бела Србкиња.

Јер, Бело Србство је Божје Позвање.

Бело Србство је Божја Вертикала.

Бело Србство је Божја Љубав.

Све друго је нешто посве друго!

04

Долази време Белога Србства.

Бело Србство јесте звездана будућност Рода.

Без Белога Србства човечанство нема никакве будућности.

Ово је записано у Вишњим световима, у Акаши.

А све што је записано – то јесте и бива!

ЗАБОРАВЉЕНО ЗНАЊЕ ПРЕДАКА

 

Космички Ум мисли води

Творац делом руководи,

У Мислима што се рађа

У Животу се догађа.

 

 

 

Зато Мудар треба бити

Своје Мисли уредити,

Па ће оне да те следе

До Успеха и Победе.

 

 

 

А награда мала није

Кључ Истине вечне скрива,

Ко сачува чисту Душу

Ову Тајну разоткрива.

 

 

 

Али ово лако није

Тамни ловци Душе лове,

Злобу сеју, кукољ жању

Раде ноћу, раде дању.

 

 

 

Мисли нам се витопере

Душа пати, страда тело,

Проблеми се сами роје

Палих душа то је дело.

 

Пријатељу мој, писаћу ти  данас, о једном од најбољих људи, које сам у животу срела. Упознала сам га пре пар година, стицајем неких околности. Диван младић, од својих двадесет и нешто година, Сретах га повремено  и бејах срећна да упознадох једно мило, драго, добро створење..

Он је из  неког сеоцета према југу Србије, сећам се да је тако причао. Завршио је електронику, запослио се, радио,  волеле га колеге и његово омање друштво.  У ствари, дало се приметити да га нису у својој близини могли само они, за које бисмо сада рекли, да су тамних или најмање, затамњених душа.

А његова душа је од оних  којима не треба ништа да уче – сушта је доброта, веруј- не, не могу ти просто описати какво је то биће. Упознала сам му и родитеље. Наравно, брижни као и сви родитељи. Мајка је радила физички шта треба али се уочавало да је мало више била везана за своје женско дете. Чинило ми се, да дечко то све види али…не замера, не љути се ..он је њу на неки дубок начин разумео. Овиме се многи од нас не би могли похвалити, када би завирили у своја истинска осећања.  А отац  – отац је био нешто другачији и можда, не бих могла да кажем наклоњенији сину али мислим, да су се њих двојица једноставно више духовно разумели.

А дечко  – он је имао  нешто, што му оба родитеља немају- анђеоску милост  на лицу- и осмех му је стално био спреман –   мио осмех- једноставно. родио се са анђеоским цртама душе човек, пријатељу мој драги!

 

Но, већ после неколико месеци, рекоше ми, да се разболео, да се његово тело бори са најтежим карциномима на више места, да су га лекари отписали, како из овог тако и из главног града.

Почесмо да се боримо сви. Налазисмо познанике, пријатеље, сестре.. доселише се његови! У кућу почеше да  стижу свете водице из далеких манастира, теглице меда са лековитим травама….Моменти су то, када живот споља стане, када се одвија само између људи који се болесником баве –   када од њега изађеш –а у посету си му отишао – несвесно очи подигнеш горе, негде високо, да Свестворитеља угледаш, да му кажеш  да га молиш, да ово младо дивно биће треба да живи …и  тражиш по небу трагове божанске!

А он – пријатељу мој и када су му лекари отворено говорили да га отписују, он се није љутио на њих, него је устајао, да им покаже да може – али није то чинио  из ината никаквог него благошћу невином, само да им каже, да су можда погрешили, …да он може.

 

Онда су се путеви наши раздвојили. Просто се осетило да његови родитељи нису могли више у близини икога да буду до сина свога.  И дуго нисам знала шта се догодило са њим. Знадох да је био жив али у каквом то животу, не.

Данас, враћала се с посла, ја, кад чујем да ме неко зове.  ОН! Жив – здрав – опорављен – драг, са истим детињим осмехом – анђео!

О Господе, колико радости си ми данас поклонио! Колика је милост твоја јер опоравак је само од тебе могао стићи! Срце и цела душа ми је заиграла – осећала сам као да сам ко зна какав поклон добила! Каква срећа за њега, за род наш, да овакво биће има прилику да живи и додирује својом благословеном душом све које током живота ма и у пролазу сретне!