Драмски писац Синиша Ковачевић о вечитим српским драмама, европским колосецима и идеологији превараната: Европа је данас као некад Коминтерна за време Стаљина

27.10.2012. новости.рс, пише: Милан БАБОВИЋ

Синиша Ковачевић

КАЖУ да је један педантни хроничар из Земуна забележио да је „Велика драма“ имала најдужи премијерни аплауз на даскама Народног позоришта. Творац те легендарне представе, прослављени драмски писац и члан Председништва ДСС Синиша Ковачевић, ипак штеди аплаузе на премијери нове српске владе. Из овдашњег богатог фундуса заједно извлачимо сцене вечитих српских драма: од историје напуњене барутом, па све до данашњих политичких битака. Завеса никако да се спусти.

* Зашто се ужасавате оних који кажу да их политика не интересује? Зар не мислите да је та „жена сумњивог морала“ исувише овладала нашим животима?

– Управо сте у питању понудили одговор. Та жена није сумњивог морала, њен морал је несумњиво лак и она јесте овладала нашим животима у потпуности. Одлучује ко ради, ко је без посла, ко једе а ко не, ко се лечи а ко умире, ко школоје своју децу, а ко са њима комуницира путем „Скајпа“ тражећи их по Аустралији и Новом Зеланду.

У крајњој инстанци, она одлучује о томе и ко ће завршити у рову или гробу, а ко ће у Будимпешти чекати помиловање за дезертере. Зато је боље бавити се њоме, да се она не би бавила вама. У исто време, политика је идеално уточиште, као и јавна кућа, уосталом, за све протуве, преваранте, лопове и сецикесе, оне којима ништа није свето, који би украли са црквеног таса или из слепачког чанчета, онима који у мутљагу бандитског капитализма пливају као крокодили у Нилу и који са лапидарном лакоћом на улицу шаљу хиљаду људи, терајући их из фабрике коју су ови својим рукама направили, а коју су опет, ови преваранти уз помоћ других архипревараната купили за тепсију рибе.

Зато, у Србији политика мора бити последња шанса за све који имају заклетву, за оне којима је туђе свето, који је схватају као терет обавеза, као неопходну количину примењеног родољубља, а не као краћи пут до џипа, по дефиницији црног, и секса са укусом силикона, по дефиницији плавог.

ИГРАЈУ СЕ У ВОЈВОДИНИ

* ДА ли вас је као рођеног Сремца страх да ће се и у Војводини зачети сепаратизам?
– Којешта. Какав црни сепаратизам. Па нећете ваљда грб и химну, војвођанске пасоше, међународна представништва, билборде по целој Војводини на којима се рекламира војвођанска нација, Војвођанску академију наука и уметности, велико слово В на аутомобилима, звати сепаратизмом. Играду се деца. Док не добиједу по дупету. Осамдесет одсто Срба насељава Војводину, никада тај проценат није био у историји, осамдесет одсто од тих осамдесет гледа у Београд као у Јерусалим. То су потомци оних који су сањали два сна, сан о Ослобођењу и сан о Уједињењу. Не дирај у снове, каже Лорка, радије се играј ватром.

* Да ли је ваша мисао о Европи као комфорној гробници за мале народе само одбрана страначког става или искрено мислите да нам тамо није место?

– Та мисао настала је и објављена у једном тексту нешто мало раније од ставова ДСС да нам Европа оваква каква је данас није потребна и она тај толико логични и нормални став не брани, она га објашњава.

Немојте ми рећи да верујете да је у Европи глас Луксембурга раван гласу једне Француске или да је глас Словеније једнак гласу Немачке. Да су интереси малих чланица, попут Летоније, Естоније, Малте, Кипра… једнако заступљени као интереси великих. Уосталом, Европа се данас понаша онако како каже другарица Меркел. Оно што централни комитет Европе, на предлог генсека, другарице Ангеле, донесе као одлуку, политички комесари морају да спроведу без питања и поговора. Тако се доносе економске одлуке, тако се без избора смењују премијери у земљама чланицама, тако се уводи новоговор, нови културни и субкултурни модел. Баш као некада у Коминтерни, за време товариша Стаљина.

Искрено мислим да нам тамо није место, да ће се та мултинационална и мултиконфесионалана наказа, смишљена само зато да Немачкој буде јако добро, урушити сама од себе. Баш као што су се урушиле сличне творевине, попут Аустроугарске, Британске империје, Совјетског Савеза.

Та иста Европа је своје лицемерје доказала у Ираку, Либији, данас Сирији. Од нас тражи да се одрекнемо Косова и Метохије, ко зна чега још. Јер, још та жаба није у потпуности скувана, и даље тврдећи да то што су нас мало убијали, мало бомбардовали, није ништа у односу на величину циља и снагу идеје о уједињеној Европи, а да ће нас и даље мало вређати, мало понижавати и мало злостављати, све за наше добро. Наше је само да ћутимо, слушамо и да се радујемо јарму.

ЕТИКА КАО КАПИ ЗА НОС

* ЗАШТО је милостиња подигнута на ниво култа „у земљи која рађа као Циганка“? Докле ћемо ићи укруг по систему: позајми, потроши, позајми?
– Кад у политику уђе шљам, на друга врата одмах изађе морал. Постоји наопако схватање да етика и политика не могу заједно.
Платон их, напротив, назива рођеним сестрама. Овде је шљама било у изобиљу, етика се конзумирала као капи за нос. Отуда у једној богатој земљи сијасет народних казана, никакав осећај нелагоде када добијате милостињу.
Као код професионалних просјака, рутина и задовољство. Никакав осећај стида када за живот зарађујета курварлуком. Када се задужите код најгорих зеленаша, трчите кући вичући „ура“, без свести о томе да ће ваша деца то удвостручено враћати, вечито сиромашна и дужна, вечито вас помињући по злу.
На нашим гробовима наша деца неће палити свеће и неће доносити букете. И не треба. Нисмо ни заслужили.

* Примећујете ли у политичким структурама, културној елити и међу обичним светом пораст броја оних који би Косовом платили улазак у ЕУ?

– Не примећујем. Можда је то и због тога што се крећем међу људима који су свесни да је Косово и Метохија метафора српског постојања, међу људима који знају да је Косово родно место српске државе, језика, вере и цркве, најлепших жена и песама, међу људима који знају да да је Косово адреса српског идентитета. Али примећујем да има људи којима је чмар важнији орган од душе, а дебело црево од срца, којима је важно да је чанче пуно, а да ли морате клечати да се из њега лапће, није уопште битно. Важно је да је дробина пуна. Примећујем да има људи, притом они свакако не припадају српској културној елити, који не разумеју да би се из те колективне фрустрације рађале нове српске митологеме, нови национализам, нова герила на Косову, нови хероји, нова спирала насиља. Проблем Косова се може решити само договором Срба и Албанаца.

Косово је српско у државно-правном смислу, неопозиво и заувек, али оно припада и свим Албанцима који су тамо рађали своју децу и сахрањивали родитеље. Срби то морају да схвате као што и Албанци морају да се ослободе некритичког тријумфализма. Американци ће их оставити истог момента када се појави пречи интерес. То ће се догодити вечерас или јесенас, али извесно је да ће се догодити. А тај историјски договор има шансе на успех, ако у њему нико не буде посредовао. Баш нико. А најмање Америка. Обично се пиромани највише истичу у гашењу пожара који су сами подметнули.

* Да ли је једини услов да нестану наше сталне поделе тај да „они други“ изумру, као што је, рецимо, био случај са нестанком Обреновића?

– Понекад ни биолошко изумирање није довољно. И данас имате оних који себе називају обреновићевцима. Зашто смо толико склони дисперзији и поделама, мислим да знам, али би тај одговор захтевао књигу, а не интервју. Нажалост, немамо неку духовну или емоционалну вертикалу, око које би смо се сви свијали, као имела око храста, без обзира на странку, године, пол. Тога нажалост нема. Није то ни отаџбина ни вера, ни култура, ни историја, ни припадност нацији. Готово да не постоји европски народ сличан нама, сви имају неки заједнички именитељ. Сви осим нас. И зато очекујте нове поделе. Са оваквим стањем свести оне су неминовност.

* Прија ли вам то стање напетости, ако тврдите да су за позориште и филм најзахвалнији народи са адреналинским пуњењем?

– Ником не прија перманентно стање напетости. Чак ни жицама на гитари. И оне знају да пукну од умора. У вечитој потрази за темом лакше је писцу, новинару, уметнику у трусним временима и подручјима, међу народом са богатим адреналинским пуњењем, међу сиромашнима, повређенима, пониженима, међу тајкунским битангама и ратним и антиратним профитерима, више је у њему примарних искустава него у хиљаду Данаца.

Али не морају у уметности сва искуства бити лична, и те како могу бити посматрачка, секундарна, истраживачка. Машта је највећи савезник писца. Зато ће те изванредне примере врхунске уметности срести и међу народима који немају историјске читанке.

* Чини ли вам се да су и поред свих заклињања у департизацију политичка подобност и етаблираност и даље важнији од талента и знања уметника?

– Чини ми се да је у том смислу комунизам био бољи. Да, поштовали су таленат. Велики Аца Поповић није могао да рачуна на место управника Атељеа 212, али је знао да ће бити игран увек када напише добар комад, без обзира на забрану претходног. Поштовани су дарови великих уметника. Погледајте само примере Александра Петровића, Жике Павловића, Миодрага Булатовића, Данила Киша, Миће Поповића, Боре Пекића.

Данас је, нажалост, још на сцени партитократски третман уметности и уметника. Ради онај ко припада, ко маше заставицама у предизборној кампањи, ко стоји на бини иза будућег председника. На срећу, међу таквима има и даровитих. Надајмо се да ови нови неће бити такви и да ће поштовати предизборна обећања. Можда, заиста, уметност поново постане слободна.

* Надате ли се, ипак, срећном крају ове велике српске драме?

– Преживео је овај народ и гора времена. Само да нас буде. Да претекнемо. Да се, док се још може, изврши демографска обнова, да се нација замлади, да Србија почне да рађа. И у породилиштима и на њивама. Јер, кад нас нема, ничега нема.

CAIRO (AP) — The leader of al-Qaida has urged Muslims to kidnap Westerners to exchange for imprisoned jihadists, including a blind cleric serving a life sentence in the United States for a 1993 plot to blow up New York City landmarks.

(Associated Press/IntelCenter, File – FILE – In this Wednesday, July 27, 2011 file photo provided by IntelCenter, an American private terrorist threat analysis company, purports to show Al-Qaida’s new leader Ayman al-Zawahiri in a still image from a web posting by al-Qaida’s media arm, as-Sahab. The leader of al-Qaida has urged Muslims to kidnap Westerners to exchange for imprisoned jihadists. Ayman Al-Zawahri also urged support for Syria’s uprising and called for the implementation of Islamic Shariah law in Egypt. In an undated two-hour videotape posted this week on militant forums, the Egyptian-born jihadist said that abducting nationals of „countries waging wars on Muslims“ is the only way to free „our captives, and Sheik Omar Abdel-Rahman,“ the Egyptian cleric serving a life sentence in U.S. prisons for his masterminding of 1993 bombings in New York City. )

In an undated two-hour videotape posted this week on militant forums, the Egyptian-born jihadistAyman al-Zawahri also urged support for Syria’s uprising and called for the implementation ofIslamic Shariah law in Egypt.

He said that abducting nationals of „countries waging wars on Muslims“ is the only way to free „our captives, and Sheik Omar Abdel-Rahman,“ the Egyptian cleric.

„This is the only language which they understand,“ said al-Zawahri, appearing in his customary white turban and robe. „We will keep on seizing more … until we free our captives.“

There was little clue to his whereabouts from the video, shot against a backdrop of brown curtains.

He periodically releases video and audio statements. Two weeks ago, an audio recording by him urged holy war over an amateur anti-Islam film produced in the United States. He released a video on this year’s anniversary of the Sept. 11, 2001, attacks, claiming that his warriors „defeated America inIraq“.

Freeing Abdel-Rahman has become a rallying cause for Islamic militants and jihadists. A group named after him has claimed responsibility before for a June assault on the U.S. Consulate in Benghazi, which caused no casualties. It caused no casualties, but a bigger attack on Sept. 11 claimed lives of four Americans including the U.S. Ambassador in Libya Chris Stevens.

Relatives and supporters of Abdel-Rahman have been holding a sit-in next to the U.S. Embassy in Cairo for months. Egypt’s new Islamist President Mohammed Morsi, under pressure from leading Egyptian jihadists recently released from prison, vowed to push for his release.

Al-Zawahri appeared to be following Egypt’s debates over the country’s political future, as he called upon ultraconservative clerics in Egypt to ensure clear mention of Islamic Shariah law in the new constitution. Members of Egypt’s Salafi trend have been pushing the Muslim Brotherhood, the Islamist group from which Morsi hails, to make the role of Shariah explicit. Liberals fear that the Islamist groups will insert language that can be used to curb freedom of expression and the rights of women and minorities.

„Shariah must be the source of legislation … This must be stated,“ Zawahri said. „This is the first step to cleanse the constitution and laws in order to implement Islamic Shariah law.“

Egypt’s old constitution and most drafts of the new one would include some reference to „Shariah“ or the „principles“ of Shariah, but the exact phrasing could have a major effect on future court rulings on the constitutionality of laws.

Al-Qaida leader also called on Muslims, especially in countries bordering Syria, to support the uprising there.

„I urge Muslims everywhere … to rise up to support the brothers in Syria … to get rid of the cancerous criminal regime,“ he said. „Syrian people have the right to defend themselves with all means.“

The transformation of Syria’s uprising into an open war has given an opportunity to foreign fighters and extremists to play a larger role in the uprising, analysts say. President Bashar Assad’s regime has long blamed foreign „terrorists“ for the country’s crisis.

Al-Zawahri accused international community of indirectly approving the killing of Syrians.

„The international community … is giving Assad a license to kill and one chance after the other to curb the Syrian revolution,“ he said. „They are afraid of a government that seeks victory for Islam and Muslims.“

Syria’s most Sunni rebels have received support from fellow Sunnis in the Gulf, while Assad’s regime, dominated by a Shiite offshoot sect, is allied with Shiite-led Iran.

http://news.yahoo.com/al-qaida-leader-urges-kidnapping-westerners-112909722.html

Хилари није добродошла!

Саопштења

Српски народни покрет Наши и Српски сабор Заветници ће у понедељак 29. октобра у 18 часова на Тргу Републике у Београду организовати протест поводом доласка америчке државне секретарке Хилари Клинтон у нашу Отаџбину!

27.10.2012. ФБ Игор Маринковић

Хилари Клинтон је репрезент фашистичке политике САД према Србији, ватрени борац за независност Косова и Метохије и радо виђен гост у Приштини. Њен супруг био је председник САД у време бомбардовања СРЈ 1999. године. Њен долазак у Србију је у циљу притиска на власт Србије да призна тзв. независност Косова и Метохије и зато морамо дићи глас против ове посете.

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9278

Руска рубља је уведена на листу валута које се купују и продају на девизном тржишту, обавестио је јавност Кабинет гувернера Народне банке Србије 9. октобра.

„Усвајањем Одлуке о врстама девиза и ефективног страног новца које се купују и продају на девизном тржишту на данашњој седници Извршног одбора Народне банке Србије, руска рубља ће се наћи на листи девиза и ефективног страног новца којима банке могу да тргују, као и на листи ефективног страног новца које овлашћени мењачи могу да купују и продају.”

27.10.2012. за ФБР пише: Часлав Кузмановић

Ако изузмемо симболички и психолошки ефекат овог преокрета, мора се нагласити да би он могао имати, пре свега, стварну важност за судбину Републике Србије.

И штуро саопштење Кабинета то наговештава: „Укључивање руске рубље на листу валута којима се тргује на девизном тржишту Србије омогућиће обављање финансијских трансакција у овој валути, чиме ће се олакшати и додатно унапредити сарадња двеју земаља у реалном и финансијском сектору. На тај начин је напокон уважена чињеница постојања високог учешћа Руске Федерације у укупној спољнотрговинској размени Србије, посебних односа о бесцаринској трговини између двеју земаља, као и значајних инвестиција великих руских компанија у Србији.”

Српски економиста мора бити обрадован овом вешћу, јер делује да присуствујемо крупном и немерљиво важном догађају. Кроз ово су сада почеле да добијају и јасан оквир најаве доскорашњег амбасадора Русије у Београду, г. Конузина, када је наговестио да ће руске банке у Србији проширивати сферу своје делатности.

Рубља за почетнике

Да би се докучио део значаја поменуте Одлуке НБС умесно је подсетити и грађане Србије са којом валутом ће имати посла.

Рубља је национална валута Руске Федерације, а раније и Руског царства и Совјетског Савеза. Дели се на 100 копејки. Рубље издаје Банка Русије, а међународни код валуте је РУБ (раније РУР). Папирне новчанице се издају у апоенима од 5; 10; 50; 100; 500; 1000 и 5000 рубаља а ковани новац у апоенима од 1; 5; 10 и 50 копејки као и 1; 2 и 5 рубаља.

По свему судећи, древна реч рубља значи закивак. Рубља као реч за новчану јединицу потиче од глагола „рубити” тј. сећи. У 13. веку у Новгороду реч рубаљ означава један од делова напола исечене гривне (комад сребра од 200 грама). Рубља се од 1897. вредносно везује за злато.

У СССР-у валута је такође била везана за злато, али је промена рубље у злато била немогућа (сасвим оправдано, ако се сетимо и колико је својевремено Србија по истом основу била опљачкана, остајући последња у свету на бранику одбране златног стандарда националне валуте). Руска рубља је девалвирана 1998. и од тада је релативно стабилна.

Рубља је постала конвертибилна валута 2007. године, након што је тадашњи и садашњи председник Владимир Путин омогућио руским грађанима и компанијама да легално купују и продају рубље за друге светске валуте. У том периоду су се појавиле и прве хартије од вредности које су руска држава, а затим и банке и друге финансијске институције, емитовале у рубљама.

Присуство руске рубље у Србији додатно ће унапредити сарадњу Русије и Србије, јер финансијска тржишта по дефиницији олакшавају повезивање привредних субјеката који располажу вишковима финансијских средстава и субјеката којима недостају финансијска средства. Она повезују две значајне макроекономске категорије – штедњу и инвестиције.

Финансијска тржишта имају велики значај за несметано одвијање и развој производње –  онога што Србији недостаје –  јер повећавају покретљивост финансијских средстава. Последично, долази до повећања друштвеног производа и остваривања акумулације.

Девизно тржиште као један од пет делова финансијског тржишта (подељено према типу финансијске активе), на специфичан начин прожима и новчано и тржиште капитала, због чега се оно и третира као саставни део и једног и другог.

И баш ту лежи стручна поента, коју већина медија није схватила из вести о доласку рубље код Србаља.

Срби и рубља

Ако се само за тренутак присетимо огромне неликвидности у Србији; десетина хиљада блокираних и паралисаних фирми, услед досада нерешиво високог унутрашњег дуга; стотина хиљада људи који иду на посао а немају никаква примања; западних банака које српском муком и новцем потпомажу своје посрнуле централе – онда ће нам бити јасан значај прилива свежег страног новца.

И то оног иза чије вредности и стабилности не стоје неки скривени светски владари из сенке и шпекуланти, већ стоји конкретан руски народ, привреда, наука и импресивни природни ресурси.

Закатанчени привредни гиганти Србије, њена срозана индустријска производња, недостатак модерног наоружања, енергетска и свака друга зависност, неподношљиво висока незапосленост, али и потенцијали који се могу активирати доласком нешпекулативног, дугорочно доступног и ценовно повољног капитала – све нам то указује да схватимо значај, слободни смо рећи, овог преломног догађаја, штуро саопштеног на сајту НБС.

У ситацији још увек присутне неизвесности на европском тржишту у погледу кретања и опстанка евра, прилив руске рубље, која може понети терет резервне светске валуте, више је него пожељан.

Да приче о озбиљној угрожености еврозоне нису без основа, говори и податак ММФ да је од децембра 2009. за спасавање земаља на рубу еврозоне – Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније – потрошено 1.100 милијарди евра, али без видљивог резултата.

Постоји још једна прикривена и подмукла валутна опасност, која вреба све државе света, па и Србију. Њу је појаснио и Виктор Кузњецов у чланку „Припремање САД за глобалну конфискацију ‘брзих пара’ и национална безбедност Русије“ (Фонд стратешке културе, 12. октобар 2011).

Ради се о томе да је пореско законодавство САД својим изменама 2009. јако проширило тумачење и процене ко је порески обвезник САД.

„Тако сада, уколико било која компанија или физичко лице обрачуне врши у САД доларима или у њеним обрачунима учествује бар само један порески обвезник САД (US Person) ту компанију или физичко лице суд може да призна за пореског обвезника САД. И мораће да плаћа порезе по износима и унутрашњим прописима те земље“ упозорио је Кузњецов.

Стање ствари између Москве и Београда

Погледајмо и суве бројке, да бисмо схватили где смо у билатералним односима.

Према подацима Привредне коморе Србије с почетка ове године, српски извоз у Русију је порастао за 57% у 2011. и достигао 754,2 милиона долара у 11 месеци.

Робна размена Србије и Руске Федерације износила је нешто преко 3 милијарде долара, што је за 25% више него у првих 11 месеци 2010. године. Увоз из Русије је повећан за око 17% и имао је номиналну вредност од 2,25 милијарди долара.

Русија је Србији и шести највећи извозни партнер, са 6,9% учешћа у укупном извозу Србије, а њен први увозни партнер са уделом од 12,6%. Покривеност увоза извозом је 33%. Енергија у облику сирове нафте и природног гаса чини 80% увоза Србије из Русије.

Овако дугорочно неодрживи диспаритети могу се превазићи једино уз значајно ангажовање саме Русије.

Зато Одлуку НБС о увођењу руске рубље на девизно тржиште Србије посматрамо као први и неопходан корак да Србија дозволи да јој се помогне.

Након Путиновог рециклирања Западних „пројеката“, наведени подаци о односима Русије и Србије могли би остати у економској историји запамћени и као невероватно скромни, у светлу неупоредиво веће сарадње коју слутимо у будућности између Москве и Београда.

Већ две године крвава дешавања у земљама Северне Африке и Блиског Истока фокусирају на себе пажњу светске јавности, у главним вестима су у свим медијима и у заглављима свих новости. «Арапско пролеће», свргавање националних влада, «демократска интервенција» у Либији, распламсали грађански рат у Сирији (под непрекидном претњом спољне интервенције тих истих пропагатора демократије), упорна жеља Израела да превентивно «залупа» бомбом по атомским објектима Ирана – то је стандардни списак тема за које политиколози читавог света покушавају да одгонетну доле ће да стигне кривуља блискоисточне кризе и шта ће та криза да донесе осталом делу света…

27.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Константин Гордејев

Да буду супарници по популарности том букету тема могу само дискусије о финансијско-економској кризи, која без престанка јача од 2001.године као пожар по тресетиштима: све изгледа у реду, ватра је угашена, али се «одједном» урушила економија Грчке, на реду су Шпанија, Италија, Португалија, кад – не зна се каква судбина чека читаву еврозону уопште. Ако се узме у обзир да у «великој политици» и глобалној економији не постоје «случајности» , као и то да су Европа и Блиски Исток прве комшије, мирно се може претпоставити да постоји веза између тих догађаја, као и усмереност према једној, заједничкој тачки.

Мало хронологије

Корене оваквој ситуацији треба тражити на самом почетку пројекта «глобализације», односно негде 50. – 70. година прошлог века, у односу на које чак и први америчко-ирачки «Заливски рат» из 1991. представља само међуетапу у кретању ка «великом резултату». Таквих ослоначних, контролних, тачака на том путу било је много. Да поменемо само неке.

1999.г. агресија САД и земаља НАТО-а против Републике Југославије, која је развејала у прах основе међународног права и у свакодневни живот унела појмове «војне принуде на мир», «рата без објаве», «хуманитарног бомбардовања» и сличног. А онда се закотрљало…

11.09.2001. У складу са натуреном бајком, некаква «Ал-Каида» је дигла у ваздух две куле у Њујорку, практично одмах после самита Г-8, одржаног у Женеви, на коме је за базу светске политике проглашена глобализација и неопходност да сви они, који се са тиме не слажу, буду ипак натерани да се сложе.

2001. година. Почетак америчког «миротворства»: окупација Авганистана од стране «међународног контингента» НАТО-а.

2003.година. Окупација Ирака војском коалиције, практично истог састава.

Исте године – старт америчког пројекта «Велики Блиски Исток» који се односи на радикално прекрајање граница на територији, на којој се налазе не само државе Блиског Истока, већ и земље Северне Африке, Афричког Рога, Јужне Азије, као и бивше републике совјетске Средње Азије (црт. 1)(1, 2).

Цртеж 1: Велики Блиски Исток

2006. година. У Пентагоновом журналу «Armed Forces Journal» су објављени чланци Ралфа Петерса, пуковника ЦИА, «Blood borders. How a better Middle East would look»3 са картом, која демонстрира како би САД желеле да виде Велики Блиски Исток на стратешком плану, у будућности: раздробљеног на мале псеудо-државе по етно-религиозним особинама (црт. 2).

После тога је Кондолиза Рајс, државни секретар САД, објашњавајући рат између Израела и Либана, први пут увела у свакодневни говор унела термин «Нови Блиски Исток» као алтернативу «Великом Блиском Истоку»4. А врло брзо после тога – Р. Петерс објављује не чланак, већ целу књигу, под називом «Никада немојте да завршавате битку» («Never Quit the Fight») у којој се, наравно, нашла и поменута карта, која је од тада у војно-образовним установама САД постала приручник, између осталог и за највише официрске и генералске курсеве.

Цртеж 2: «Крваве границе» пуковника Ралфа Петерса 5

Децембар 2010. године, све до данас. Талас «панарапске револуције», коју је паметна глава Барака Обаме назвала «арапско пролеће», а који су америчке тајне службе усмериле захваљујући технологијама «хаоса којим се управља» (цртеж 3), проширио се од Марока, па све до Сирије брзином ватре. У Либији, а могуће и у Сирији, «Арапско пролеће» је довело до стварне интервенције оружаних снага земаља НАТО-а и међународних најамника и терориста, укључујући и ону већ поменуту, неухватљиву али свуда присутну «Ал-Каиду».

Цртеж 3: Ширење «Арапског пролећа» 6

Мало геополитике

Да карта пуковника Петерса не представља мистификацију, већ приказ, ако ништа друго, а оно бар једне од реалних стратегија НАТО-а, доказује не само конфузија унутар НАТО-а због незадовољства турских официра, који су одједном осетили перспективу по којој ће се смањити територија њихове државе, тако и «омашка» Барака Обаме који је маја 2011. године предложио Израелу да се врати на границе «до 1967. године» (погл. црт. 2). 7 У првом случају званичници Пентагона и Стејтдепартмента САД су се направили да нису приметили незадовољство савезника и партнера, а у другом – «омашку» су приписали неуспелој, без претходне припреме, сроченој изјави председника. Као још једна илустрација намере да се заиста спрема прекрајање граница држава Блиског Истока по «крвавим границама» служе и «незванична» предавања о проблемима формирања државе Белуџистан, (погл. црт. 2) 8 која су у САД одржана у фебруару 2012. године, а којима је председавао конгресмен Д. Рорабахер и којима је као позвани почасни гост присуствовао лично господин Ралф Петерс.

Шта може да се нађе као суштина толико упорне жеље САД да баш на такав начин измени политичку географију блискоисточног региона?9

Поштено говорећи, боли уво Американце и за «експорт демократије», и за обезбеђење мира на Блиском Истоку. Њихов главни циљ је провала ради «транс-националног коришћења» националних тржишта како би она била предата под контролу глобалним финансијским групама (ГФГ). Следећи циљ би био формирање коридора за транспорт нафте, гаса и других сировина, којима су тако богате земље блискоисточног региона, у Европу и Сједињене државе. Такође би ти исти коридори служили и за превоз «мутних» радњи – криминала, дроге, илегалних емиграната, као основних инструмената за остварење политике «мењања демографије» и смањења животног стандарда у државама са високим нивоом социјалне заштите.

И у том смислу «крваве границе» пуковника Ралфа Петерса представљају очигледно оваплоћење старог правила свих освајача – «подели, па владај». У суштини, «Нови Исток» се тако своди на принцип «Сваком народу припада по једна персонална резервација».

Зато је, како по току «антитерористичке кампање» и «арапског пролећа», тако и по перспективи како ју је предвидео Р. Петерс, природна и усмереност ка уништењу земаља – регионалних лидера. САД и НАТО се уопште нису ограничили тиме, што су бомбардовали Ирак и Авганистан и «протерали кроз револуцију» цео север Африке и значајан део земаља Блиског Истока. У сваком случају, осим ратних и револуционарних мука, њихове жртве су се нашле дубоко увучене у међуплеменске и међурелигиозне размирице. А ако погледамо мало боље у «крваве границе», пада у очи да овакво «погињање главе» чека и Израел, Турску, Пакистан, Иран, Сирију, Ирак, Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Кувајт.

И још једна важна околност. Узбуњујући Велики Блиски Исток и претварајући га у пут за резервације, потчињене западним транснационалним корпорацијама, САД и НАТО из тих земаља истискују Русију, која за њих такође има своје интересе, и која их је наследила у облику трагова као зону некадашњег утицаја СССР-а, посебно Кину.

Борба САД за «Нови Блиски Исток» може да се разматра као нешто слично тежњи да се контролише спајкменовски Римленд – штрафта која као анаконда обухвата територију бившег СССР-а како би, пошто се Русија, евро-азијска наддржава, одсече од везе са остатком света, изгубила приступ сировинским, технолошким и информационим ресурсима. Али од тог доба свет је претрпео кардиналне промене и сада не Русија, већ Кина наступа као главна противтежа америчкој експанзији. И са тог гледишта је такође схватљива тежња да се испод себе подвуче Велики Блиски Исток као стратешко полазиште на централно-азијској «позорници ратних дејстава» (управо тај «совјетски термин» користе стратези НАТО-а када планирају своја дејства у том региону)10.

Карта Великог Блиског Истока, прекројена од стране Петерса, у ствари представља велики простор који на северу стиже републике бившег совјетског Закавказја и Средње Азије, односно директно дотиче територију Руске Федерације и врло је близу зони експлоатације нафте на Каспијском мору и у Узбекистану, руским цевоводима и сировинским базама Источног Сибира. Ово последње омогућује да се они могу стићи оружјем малог и средњег домета. А најисточније позиције «Новог Блиског Истока» воде преко Авганистана, пораженог Пакистана и потенцијално савезничке Индије – непосредно се граниче са Кином, те су такође рањиве за ударе са «кратких дистанци».

Усмереност према кавкаском и источно-сибирском региону Русије такође може да се гледа као претња која је упућена не толико Русији, колико Кинеској Народној Републици, која би се у том случају нашла без стратешких ресурса, које је дотле добијала из земаља Великог Блиског Истока. Како год било, Кина представља највећег купца иранске нафте, која у трговини Ирана износи 20% извоза (црт.4) 11.

Цртеж 4: Извоз нафте из Ирана

Другачије се може рећи да Велики Блиски Исток представља основу «новог Римленда», који сада обухвата по кружници не само СССР и Руску Федерацију, већ и Кинеску Народну Републику: са запада – територија Великог Блиског Истока, са Истока – Јапан и Окинава,са југа – Индија, Тајланд, Вијетнам и Јужна Кореја, иза којих се осећа острвска периферија: база САД на Гуами и Филипинима, а са севера – Источни Сибир који се лако погађа и окупира и републике Средње Азије. А то, да Кину покушавају немилосрдно да одсеку од сировинских база близу малених острва Сенкаку (кин. Дјаојујдао), која се налазе у близини Источно-Кинеског мора12 , врло јасно илуструје конфликтна ситуација у вези са њима.

Без обзира на то, описане и демонстративно специјалне намере САД и НАТО-а су далеко од краја. Конфигурација коју претпоставља карта пуковника Петерса није комплетна, а «анакондин» прстен, сличан ономе који је постојао око СССР-а у време хладног рата и гвоздене завесе није до краја урађен. Кретање корак по корак у наведеном правцу захтева време. А то је потпуно супротно чињеници да су се од почетка «контратерористичке операције», посебно пошто је председник Џ.Буш саопштио да постоји план «Велики Блиски Исток», догађаји убрзали, а од «арапског пролећа» 2011.године и «залауфали».

И сада – мало маште

Да гатамо какви су стварни планови оних који воде марионете «новог светског поретка» и генералитета САД је врло незахвална ствар. Зато само да набројимо «алузије које дозвољавају да се суди о…»

Први фактор: сама структура «новог света». Главни принцип је – «НЕМА РЕГИОНАЛНИХ ВОЂА» (тим пре националних!). Што је мрвљење по религиозно-етничким особинама веће, то је боље. Што је непријатељство група које деле територију бивше национале државе јаче, то боље. Што је одиознија и криминалнија снага која покреће, а која побеђује ма и у најмањем региону, то боље. А примере уопште не треба далеко тражити: наркомафија на челу са лидерима као што је Х.Тачи у Централној Европи, «Ал.Каида», «Муслиманска браћа», «Покрет 6.априла», «Кефаја» у земљама «Великог Блиског Истока».

Други фактор: методологија хаоса којим се може управљати 13, а која иде уз стратегију вођења ратних дејстава. У њеној основи леже тачкасти удари на најосетљивије тачке управне инфраструктуре противника, чија последица треба да буде његов распад и спонтана реструктуризација комадића који ће се појавити. Фактички од НАТО агресије на Југославију 1999.године тај је принцип постао главни у ратним операцијама НАТО-а и са успехом је коришћен у нападима на Авганистан и Ирак, а доцније у операцијама у Либији и Сирији. А свима знано «арапско пролеће» комплетно представља његову свечану параду.

Трећи фактор: финансијско-економска криза која као пожар у тресетишту од 2008.године уништава глобалну економију и светски новац. По шавовима пуца «евро»-економија , све виртуелнија постаје «главна валута» – амерички долар.14 У сваком случају, председник ММФ-а К.Лагард је на токијском састанку Међународног монетарног фонда и Светске банке, који је одржан 12 и 13. октобра 2012.године, објавила да је «у условима када нема раста – будућност светске економије у опасности», а величина државног дуга у односу на БДП «потпуно одговара нивоу ратног времена» 15.

Најзад, четврти фактор. Велики Блиски Исток представља арену за супротстављање регионалних супарника. Са једне стране ту је очигледна опозиција два пара атомских (са извесном оградом која се односи на Иран) држава: Иран – Израел, Пакистан – Индија. Са друге – историјски националне државе блиског Истока су прво формиране, па су затим ратовале једна против друге – из религијских разлога, делећи се на шиите и суните, а као трећа сила су се ту доцније појавили салафити (тј. вехабити). У стратешким плановима САД увек се на то рачунало (прим. 2 и 10), и у свом плану арапског Drang nach Osten је то узето у обзир, тако да је у «арапском пролећу» сва нада полагана на ратне и политичке структуре вехабита који са Американцима одавно сарађују.

Фокус напрегнутости у геополитичкој конфигурацији која данас постоји на Великом Блиском Истоку представља Иран, који спаја квалитете регионалног лидера, јаког у војном погледу, економски стабилног, а који се у том погледу активно развија, а поседује атомску енергију и богате резерве нафте и гаса, и приближава се производњи сопственог атомског оружја. Осим тога, та држава представља главну и последњу брану муслимана-шиита на Блиском Истоку, активно се супротставља поузданом савезнику САД – Израелу, а на географском плану заузима стратешки најважнији положај.

Чак и тачкасто, «хируршко» (у термину америчко-израелске пропаганде) наношење удара по иранским нуклеарним центрима у стању је не само да запали цео наведени регион, сударањем практично свих народа који на њему живе, већ и да конфликт прошири ван њега – све до нивоа трећег светског рата. Потпуно је јасно да ће Иран одговорити. И то не само Израелу, већ и свим блискоисточним државама које поседују на својој територији војне базе САД или су дозволиле ваздушни коридор за нападе на објекте атомске индустрије, т.ј. практично свим савезницима Пентагона из тог региона. А то значи да ће ратна дејства одмах да добију карактер религијског рата, у коме ће се шиити сударити са јудејима и вехабитима. И врло је вероватно да ће први пут у многовековној историји на таласу антиамериканизма савезници Ирана постати и сунити из Авганистана и Пакистана.

Очигледно је да ће конфликт директно да удари на интересе Русије, Кине и земаља Европе. Европске земље ће се наћи истовремено испред две претње: дефицита енергената и навале избеглица из области у којима се воде ратна дејства. Што се тиче Кине и Русије, у конфликту до кога може да дође ни за једну, ни за другу државу не може да као резултат постоји «реми». Оне могу или да победе (у наведеном случају земљу која представља Сједињене Државе), или да изгубе, јер ће пораз Ирана да се заврши експлозијом на Кавказу, у Средњој Азији, губитком Источног Сибира и скоро потпуном сировинском блокадом. Томе треба додати да је територија Руске Федерације рањива за размештена на Западу «средства против-ракетне одбране», а Кинеска Народна Република – за нападе са Тихог океана, Јапана, Јужне Кореје. Такође, постаће потпуно непредвидиво понашање у том региону још једне нуклеарне државе – Индије, која је принуђена да балансира између неутралности, рата који се већ јако приближио њеном прагу, и избора савезника, односно противника.

Такође је очигледно да ће започети рат на крају тежити «крвавим границама». Гасно-нафтни разлог за глобални економски колапс ће се означити као политичко оправдање његових правих виновника – манипуланата из Федералног система резерви САД. Рат на Великом Блиском Истоку ће читавом Евро-Азијом да зајауче немирима и расним сукобима (за шта се европске земље још одавно припремају16). А то ће отворити пут за ликвидирање државности европских регионалних лидера – Немачке и Француске (погл., на пр. Прим.17).

Да није ово, ипак, фантастика? Колико год тужно звучало – није! Прво, већ се свом снагом исказује страх израелских политичара да неће успети да ликвидирају нуклеарни потенцијал свог «главног противника» пре него што овај стекне снагу да наноси нуклеарне ударе. Друго, очигледна је прека потреба да Б. Обама пред новембарске изборе мало разгиба мишиће пред својим бирачима, и што је још важније, инвеститорима. Не би уопште зачудило да почетак рата буде – октобар 2012. године. 18 Треће, глобалне елите се из све снаге боре да се избаве од «људског баласта» и да читаву планету преузму на лично коришћење. Природно је да ће најефикаснији инструмент за «велико чишћење» и «велики економски допинг» постати «велики рат»19 .

А Сједињене Америчке Државе? Шта, да они, постајући «глобални хегемон» не испадају такође из концепције «НИКАКВИХ ЛИДЕРА ВИШЕ НЕМА!» Таман посла! Северноамеричку државу свакако чека судбина свих осталих. Делимично вештачки изазваним природним катаклизмама, делимично усмереним на одређену страну геноцидом, већ данас бар за 40% становништва САД се обећава ништа мање «чишћење» територије Америке од њих, него што постоји после интензивних војних дејстава20.

Нова књига песама књижевнице Виде Ненадић “ШАКА ПЕСКА У ВРЕМЕНУ” представљена је у среду,  24.10.2012 на 57. Београдском сајму књига. Промоцију је организовао издавач КП „Жиравац“ из Пожеге, о књизи је своју реч дао књижевник Слободан Ристовић, а песникиња је говорила своје стихове…

27.10.2012.

Уметнички квалитет овој изванредној поезији дао је и уметник Миодраг Надлачки чије су слике и графике обогатиле корице и почетак сваког од четири циклуса песама у књизи.

О песништву Виде Ненадић говорио је рецензент Слободан Ристовић:
 “После неколико књига песама и једног романа, које је објавила у минулих пет година  Вида Ненадић је поново за `округулим столом` себе. Зрела као човек, који се сусреће и сукобљава са урођеном потребом да `пева`, Вида Ненадић просто сагорева мисли које јој, попут крви, избијају на нос. Овде не вреди дизати руку у вис и мењати положај тела. Душа испуњава све, па и оно што би да не додирује, него остави разуму. Овде је поменути разум на удару талента“…
…“ Што је више разумете, више вам се допада. У једној од већ објављених књига, упозорио сам читаоце да: су песме Виде Ненадић писане за мањину, оне нису роба широке потрошње и мислим да сам био у праву… У песми `Корица уместо лица` Вида објашњава своју приврженост књигама, својим и свим осталим, јер песник није само свој и себи одан. Он је песник свих песама, учесник је унивезума који је саткан од ерупције поезије, ма из кога она избијала и ма где се то дешавало. Зашто је то тако? Напросто, бити песник, то значи бити то стање, а то стање је од Бога. Та згуснутост која дамара и чини свеукупност поезије јесте Вида Ненадић или једноставно речено, Песник“.

Уследила је ниска социјалних, љубавних, сатиричних и рефлексивних песама које је по сопственом избору казивала Вида Ненадић, која је уз песме објавила и прозни текст у коме је садржана и порука младом писцу:

“Ти обавезно пиши. Нека ти писање буде и игра и чаролија. И не осврћи се на оне који ти говоре да је све већ написано. И… молим те, пиши тако да ти једном, кад се, пре или касније, осврнеш на то, буде драго. И писањем гради оно што надвисује и што је кадро да преживи све пролазно. И нека ти свака књига буде као твоја нова слика и као фотографија језика. И нека те не брине то што се кич и шоу-бизнис све више повлаче свуда, потискујући тако лепе речи и лепе мисли, и што је данас тешко и напунити шаку песком у овом и оваквом времену у коме нам све клизи кроз прсте. И немој се уопште чудити што је све више оних који пљују истину. Они то раде јер су кукавице, које се боје и да погледају истину у очи и у лице, а камоли да је напишу или, не дај Боже, кажу некоме очи у очи.

*Замолили смо Виду Ненадић да за СРБски ФБРепортер да коментар о данашњим ствараоцима:

„Добро је знати да и данас расту нека нова деца и неки нови млади људи, који ће колико сутра бити неки нови песници, кадри да се изборе свако за своју шаку свога песка у свом времену. Лако их је намирисати. То су, без икакве сумње, они који више од свих других мириса воле мирис одштампаних књига. Надам се да ће ово време, које управо долази, умети и да их вреднује и да ни сирота поезија, ни било која уметност убудуће неће бити под кључем. И време је. Крајње је време за то. А можда ми је се и то само учинило? Често се мени много тога само учини.”

27 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ .
У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним.

Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао.

У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација.

Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити.

Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО

Режисер филма „Отето Косово“ Вацлав Дворжак говори за ”Новости” о инцидентима са Медлин Олбрајт. Чеси симпатишу Србе, интелектуалци резервисани…

26.10.2012. М. РАДОЊИЋ, НОВОСТИ.РС

Вацлав Дворжак

БИВША америчка државна секретарка Медлин Олбрајт памтиће један јесењи дан у чешкој престоници по неславно завршеној промоцији своје књиге „Прашка зима“. Чланови удружења „Пријатељи Срба на Косову“ подсетили су је – плакатима и фотографијама о НАТО-бомбардовању 1999, о албанским злочинима на КиМ и етничком чишћењу у Хрватској – на улогу коју је одиграла у балканској трагедији и у понижавању српског народа.

– Чекали смо скоро сат и по пред вратима књижаре, јер је била гужва, људи су у реду стајали да би им потписала књигу. Изгледала је насмејано и задовољно – каже за „Новости“ режисер Вацлав Дворжак, аутор документарног филма „Отето Косово“, који је приказан на чешкој телевизији. – Дошао сам на ред, представио сам се, поменуо јој филм и рекао да имам поклон за њу. Још је била пријатна. Када сам јој показао плакате, ођедном јој се променио израз лица, постала је нарогушена, погледом је почела да тражи помоћ. Дошле су њене две асистенткиње. Онда нас је приватно обезбеђење физички напало. Рекао сам им: „Зашто мене избацујете, имате овде ратног злочинца…“

Чланови удружења били су у неколико група од по петоро. На ред је дошла и друга „петорка“, са млађим члановима, студентима. Они су Олбрајтовој викали: „Крвава бабо!“ и „Свињо!“ Реткост је да мирни и цивилизовани Чеси користе такве речи. Дворжак је довикнуо: „Балкански касапине!“ Настало је гушање, нападнут је и један слабовиди члан удружења, а чланица која је с правом стајала у простору одређеном за новинаре остала је без камере.

НЕМАЧКА ПОЛИТИКА

НЕДАВНО је Вацлав Дворжак организовао посету групе Чеха, Словака и Пољака Косову и Метохији. Однели су и хуманитарну помоћ. Гости су, како каже, били различитих политичких опредељења – ипак, сви су закључили да је то што се десило српском народу на Косову злочин. Дворжак сматра да ће „кад-тад, за 10, 15, 50 година, то поново бити Србија“.
 – Нико од тих људи се не слаже с политиком Немачке, која хоће потпуно да сломи Србију, оптужбама да је она одговорна за два светска рата, а у ствари су одговорни Немци. То посебно заступа немачка десница, а прати је тзв. левица – каже наш саговорник.

Олбрајтова је, узрујана, прво викала: „Напоље!“ Када се вратила за сто, додале је: „Склањајте се, ратни злочинци!“

* А, ко су ти зли људи? Да није помислила да су унутра Срби?

– Американци су поприлично сујетни и себични, мисле да се све окреће око њих – каже нам Вацлав Дворжак. – Зато она и не може да прихвати да међу Чесима неки не воле њихову политику.

* Како Чеси реагују на догађај?

– Званичне реакције није било. Јавност је углавном стала на нашу страну, људи су подржали оно „крвава баба“, не само због Југославије, него и због страдања Курда, дешавања у Источном Тимору… – каже он.

* Чесима су Срби некада, у време Томаша Масарика и Аустро-Угарске, били веома мили. А данас?

– Већина обичних људи има симпатија према Србима – одговара Вацлав Дворжак. – У последњих тридесетак година, међутим, нарочито међу интелектуалцима, под утицајем пропаганде развио се и супротан став. У последње време се то мења. Посебно најмлађа генерација има све већи отклон према тој пропаганди.