Category: Вести
СРНА: "Косовска полиција – легло криминала"!
„Косовска полицијска служба (КПС) није способна да одговори задацима у области успостављања владавине права и јавног реда и мира, признају у Министарству унуштрашњих послова самопроглашеног Косова и у самом руководству КПС-а“, објавила је СРНА.
26. 10. 2012. Срна
КПС неспособан да се бори против криминала, јер се одвија и у његовим редовима
Полицијски инспекторат унутрашње контроле у току ове године спровео је истрагу у случају 226 припадника КПС-а у вези са учешћем у криминалним активностима, почевши од злоупотребе дужности, примање мита, откривања службене тајне до фалсификовања документације, кријумчарења робе и бављења проституцијом.
„Од 226 осумњичених 80 ће се наћи на суду, јер су против њих покренуте кривичне пријаве“, наводи у саопштењу Јетулах Алију, главни инспектор КПС-а.
У истом периоду ухапшено је 15 припадника КПС-а, а 43 полицајца су суспендована. Ухапшени и суспендовани полицајци обављали су послове у различитим одељењима КПС-а, што потврђује сумње да је у КПС на сваком кораку присутан криминал и да је ова служба, коју чине углавном припадници расформиране терористичке ОВК, неспособна да прузме одговорност за сузбијање криминала, корупције и трговине људима.
Нешто раније, такође у полицијском извештају, наведено је да је највећи проценат корупције и криминала присутан код „граничне полиције“. Подложност миту и корупцији припадника овог оделења довела је до тога да се мимо контроле увози украдена роба, пребацује бело робље, оружје, муниција и дрога.
Званичници ЕУ и водећих европских земаља због тога траже да „Косово“ утврди приоритете, међу којима је обрачун с корупцијом и организованим криминалом на првом месту.
На Косову и Метохији се свакодневно „разбије“ бар по један клан организоване мафије, а кланове албанске мафије откривају у Француској и Немачкој. Обавештајне службе су албанску мафију са Космета и из Албаније ставиле на девето место по утицају у свету.
Страх од неспособности и криминализације Косовске полицијске службе присутан је код свих Срба, као и код великог броја Албанаца. И једни и други су сагласни да са постојећим кадровима, ма колико се они обучавали под надзором америчких и британских безбедњака и стручњака, Космет не може достићи тражене стандарде у области безбедности, посебно не у областима сузбијања организованог криминала, трговине белим робљем, оружјем и муницијом.
Албанска мафија је прва у свету на листи оних које се баве илегалном трговином оружјем и миницијом, а на Косову и Метохији је, према званичним информацијама, само у поседу становника више од 500.000 дугих цеви?!
Пред толиком аресеналом оружја очи је први затворио бивши командант Кфора Мајкл Џексон, који је још 2001. године саопштио да је Косово демилитаризовано и разоружано?!
Постоје сумње да се у Урошевцу, Ђаковици и јужној Косовској Митровици налазе депоније и магацини, одакле се широм Европе и Блиског истока отпрема наоружање и муниција. Уз албанску мафију водећи шверцери су исламски фундаменталисти, који све више пристижу на Космет и прете дестабилизацији региона.
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (2. део)
26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
2. ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА „ФАСАДЕ“ НЕВИНОГ ПЛЕЈБОЈА!?
Крег Јуришевић је рођен у Аделаиди, у Јужној Аустрајилији 1965, од оца аустралијанца (енглеза, о коме нерадо прича) и мајке „словеначко-хрватског“ порекла. О родитељима нема пуно података, али чињеница да о свом оцу уопште не говори, упућује на то да је одрастао у „дисфункционалној породици“ разведених родитеља (брат и сестра, о којима такође не говори су задржали очево презиме), одгајан од стране мајке, по професији психијатријске болничарке. Тренутно живи и ради у Аделаиди. Запошљен је као лекар, хирург у Аделаида Краљевској болници, хонорарно предаје на аделаидском универзитету, члан је Међународног комитета за хуманитарно право и аустралијског Црвеног крста. Тренутно води велику кампању за легализацију еутаназије (касније ћемо видети и зашто?). Ожењен је, има три сина. Супруга Дона је такође „медицински специјалиста“…
Ипак један детаљ из његове породичне биографије се изгледа уклапа у његов покушај стварања имиџа „хуманитарца и борца за правду“, и он га радо користи- а то је прича о његовом деди Францу Јуришевићу, наводном великом „антифашисти“ у време Другог светског рата. Тај детаљ, др Јуришевић радо истиче, и посебно га описује у својој књизи „Крв на мојим рукама“.
Наравно, овај човек (Крег Јуришевић), иако изузетног образовања и интелигенције, и привлачне спољашности, је у суштини један ратни злочинац, и убица- криминалац, и самим тим предодређен да буде и патолошки лажов. Ја управо верујем да др Јуришевић то и јесте…
Као што сам већ напоменуо, др Јуришевић је у својој књизи, као и током више интервјуа истакао како је био инспирисан херојским делом свога деде Франца, наглашавајућу његово „словеначко порекло“. По његовим речима тај утицај његовог деде (односно приче о „деди хероју“, која је у његовом уму попримила митолошке размере)- је по његовим речима утицала да се код њега развије „мржња за неправду“. Иначе он реч „мржња“ користи и у свом опису распада Југославије, за који очигледно не криви своје „словеначко-хрватске“ претке, већ „неке друге“!?
Наравно његова прича има „видљиве“ празнине, односно он свесно прикрива неке чињенице. Попут ове горње, ко је крив за распад Југославије, који је по његовим речима у њему развио МРЖЊУ(према коме?). Такође он упорно наглашава своје „словеначко порекло“- иако хрватски етимолози (из удружења „Име хрватско“) доказују, да је презиме Јуришевић хрватско и да води порекло из околине Умага у Истри. Они дозвољавају да су неки Јуришевићи у протеклих пар векова мигрирали у Копар (данашња Словенија), као и да су се неки под разним , углавном политичким утицајима изјашњавали као италијани, или словенци- али истовремено поткрепљују обимном документацијом да су Јуришевићи (који данас живе у четири хрватске жупаније, 17 општина и 29 насеља у Хрватској- регистровано је око 200 особа са тим презименом) чисти етнички Хрвати.
Овај горњи податак је битан, јер по мени др Јуришевић, иначе образован и веома информисан човек, свесно прикрива своје хрватско порекло. Тим пре што је у више јавних наступа и у својој књизи показао отворени анимозитет и мржњу (описијући тај свој став као „мржњу и осећај гађења“) према Србима- које је потом по властитом признању убијао, и то у двострукој улози: као борац терористичке ОВК, и као „лекар“ да би им наводно „скратио муке“! Наиме др Јуришевић зна веома добро да генерални однос Хрвата према Србима може комотно да се дефинише речју МРЖЊА, коју он често користи да би дефинисао свој став према новијим историјским збивањима у бившој Југославији (или прецизније речено- према Србима). По мени, његово резоновање јесте, да прикривањем свог стварног етничког порекла, и стављајући у први план више „неутрално“ словеначко- прикрива стварне мотиве иза својих монструозних злочиначких аката на територији Србије и Албаније, у време косовског „конфликта“ из 1999…
Други детаљ који је др Јуришевић покушао да иницијално прикрије у својим интервјуима за аустралијске и новозеландске медије јесте чињеница да је његов деда по мајци Франц, кога је он глорификовао као великог антинацисту и који је због те „своје борбе“ послат у нацистички концентрациони логор- управо био осуђен на дугогодишњу робију од стране послератних Југословенских власти због „колаборације са нацистима“. Када је тај податак угледао светлост дана у аустралијској штампи- др Јуришевић (који је ту чињеницу покушао претходно да прикрије) је то објашњавао тиме да је његов деда Франц био „велики борац“ против корупције, и да је због тога био осуђен од комунистичких власти. Ипак овде је тешко објаснити чињеницу, како се то његов деда вратио жив из нацистичких логора смрти Дахау и Матхаузен? Једино логично објашњење јесте да је деда устину био наци- колаборатор“- како друкчије објаснити не само његов повратак из логора смрти, већ и чињеницу да је од стране нациста деда Франц био „прекомандован“ из једног логора смрти у други, и преживео оба?). Наравно тај детаљ (који је он сам описао у свом интервјуу новинару Флори Бруки, у „Флорипресу“, у марту 2012) се није уклапао у Јуришићев покушај изградње перфектног породичног имиџа, па је покушао да заташка чињеницу да је његов „херојски деда“ суђен после рата као „наци-колаборатор“…
У прилог овој мојој теорији да је др Јуришевић, поред тога што је ратни злочинац и криминалац (убица), и патолошки лажов, иду и тврдње неких његових албанских сабораца. Наиме, у јулу 2012, амерички „Либертас“ је објавио чланак под називом „Хроника самопромоције интилигентног лажова Крега Јуришевића“, писан од стране Уке Лушија- у време „косовског конфликта“ 1999, потпарола Атлантског батаљона, у саставу терористичке ОВК. Луши описује др Јуришевића као веома лош морални карактер, поткрепљујући то чињеницом да је Јуришевић 1999 напустио супругу пред порођајем и оставио је саму са петогодишњим сином, да би отишао на „косовско ратиште“, да би тамо „правио материјал“ за своју будућу књигу и покушао да изгради имиџ плејбоја-хероја, који одлази у рат да „спашава“ тамо неке жртве, наводно „ужасног српског терора“…
Ука Луши не штеди речи да опише лош морални карактер др Јуришевића, кога назива између осталог и кукавицом, за кога каже да је био веома лош за морал, већ морално срозаних ОВК бораца. Луши каже да се пред албанским саборцима др Јуришевић у време напада Југословенске војске у рејону планине Паштрик тресао од страха, и ширио панику међу припадницима Атлантског батаљона. Уосталом, такав опис карактера се перфектно уклапа у профил једног кукавичког убице, типа Јуришевића, који је изгледа једино имао храбрости да убија беспомоћне и рањене Српске заробљенике- као и да „навија“ када су то албански терористи радили пред њим са заробљеним Србима.
Интересантан је детаљ који смо сазнали из нашег извора из „Јуришићевог окружења“, а то је да су му албански саборци у то време дали надимак НАЦИ. Сам др Јуришевић нигде у својим интервјуима или књизи не спомиње тај надимак- интересантно би било сазнати који су то били стварни мотиви да га чак и окорели терористи називају „нацијем“!? Према овим изворима, др Јуришевић је изазвао гнушање и код својих албанских сабораца, када их је наговарао да у рејону планине Паштрик, „борце“ који су подлегли ранама у борбама са Војском Југославије, уместо да достојно сахрањују, бацају у провалију!? Још ако знамо да је таква иницијатива долазила од стране једног „лекара“, онда све то само допуњује горњу слику веома лошег моралног карактера др Јуришевића.
Такође смо сазнали из наших извора, да је др Јуришевић био активни члан војних формација НАТО снага (самим својим статусом резервног официра аустралијске војске) и да је боравио у оквиру НАТО снага на босанском ратишту, у рејону Сарајева- податак који он нигде званично не спомиње(у његовој биографији је такође забележно да је „службовао“ у Афганистану, Источном Тимору, Гази…)!? Уосталом, како ћемо то документовати детаљније касније, према властитом признању др Јуришевића, у његовој књизи, он је у мају 1999 наводио ваздушне нападе на положаје Југословенске војске на село Планеја, у рејону планине Паштрик- том приликом је убијен и рањен неутврђен број цивила и припадника ВЈ(према хвалисању самог Јуришевића за аустралијске новине, у том нападу је убијено око 600 људи, где он признаје да је међу њима вероватно било и цивила?). Др Јуришевић је тада деловао као НАТО локатор. За такву комплексну улогу сателитског навођења авионских ваздушних удара, потребан је не само тренинг, већ и искуство (храброст- коју по горњим сведочанствима др Јуришевић није имао- за тако нешто није потребна, јер се то све чини са безбедне даљине).
Очигледно је да др Јуришевић неке детаље своје биографије комотно прећуткује, док друге или глорификује, или искривљује. Али исто тако је очигледно да др Јуришевић није оно за шта се сам приказује. Не само да није „борац за правду“ по угледу на нацистичког слугу, свог деду Франца, већ није ни оно за шта се приказује у својој „професионалној“ средини…
Поред тога што су његову јавно публиковану праксу „убиства из милосрђа“ на ратишу, јавно осудили многи светски и аустралијски медицински и етички стручњаци- попут његове колегинице Сузан Њухаус, професора хирургије на аделаидском универзитету, која је његове поступке назвала „деловањем изван медицинских и етичких оквира“. Или изјава председника Аустралијског медицинског удружења Едрјуа Пескиа, који је (зло)чињење др Јуришевића назвао као нешто „супротстављено његовој професионалној улози“, истакавши да др Јуришевић није смео да буде истовремено “у улози лекара и војника“!?
Такође смо сазнали да је др Јуришевић у 2007 био предмет тужбе од стране двојице својих колега Јана Роса и Џона Најта, који су отворено пред аустралијском лекарском комором оспорили његову стручност и етичност, о чему је писао лист „Аустралијанац“ у јулу 2007 године…
Очигледно је да је имиџ- хуманитарца, борца за правду, филантропа и „неприкосновеног“ медицинског стручњака- који је др Јуришевић покушао да створи у јавности, на веома климавим ногама. У следећим наставцима бацићемо више светла на његову контраверзну и проблематичну криминалну личност…
Наставиће се…
—————————
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (1. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (3. део)
Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (4. део)
—————————-
РЕФЕРЕНЦЕ
http://www.theaustralian.com.au/arts/craig-jurisevic-crossing-the-line/story-e6frg8n6-1225861993729
http://www.wilddingopress.com.au/Books/Blood-On-My-Hands
http://www.kurir-info.rs/australijski-hirurg-ubijao-kosovske-srbe-da-bi-im-pomogao-clanak-46781
http://www.wilddingopress.com.au/Authors/Craig-Jurisevic
http://libertals.com/kronike-e-vetepromovimit-finok-te-genjeshtarit-craig-jurisevic/
http://papermask.blogspot.ca/2010/06/on-jurisevic-ross-knight-and-anonymous.html
http://papermask.blogspot.ca/2007/08/accc-strikes-again.html
http://papermask.blogspot.ca/2007/08/bleeding-hearts-in-private-hospitals.html
https://www.facebook.com/pages/Craig-Jurisevic-Blood-on-My-Hands/354095313597
harmony./www.mercatornet.com/articles/view/battlefield_bioethics
http://rt.com/news/kosovo-serbs-barricades-ultimatum-065/comments/
http://www.upiu.com/articles/serbian-war-prosecutor-hunts-aussie-doctor-on-facebook
http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/
http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm
http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104
http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm
Surgeon at arms
http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/
http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104
Click to access Ethics-ch-23.pdf
https://www.mja.com.au/journal/2011/194/6/battlefield-euthanasia-courageous-compassion-or-war-crime
http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-Juri%C5%A1evi%C4%87
http://pravoslavnisrbi.com/istorija/ne-daju-se-srbi-moji-ne-mogu-im-nista-kauboji.html
https://maps.google.com/?ie=UTF8&ll=-34.93333,138.6&spn=0.676851,1.235962&z=10
http://www.cervens.net/legionbbs123/archive/index.php/t-10582.html
http://z10.invisionfree.com/Ignis_Ardens/ar/t7054.htm
http://www.militaryphotos.net/forums/showthread.php?182466-Albanian-Army-and-territorial-units-engage-Serbian-Special-forces-in-1999!!!/page2&p=5063290#post5063290
Драган Симовић: СРБИ, НИЈЕ ВАЖНО КОЛИКО ВАС ИМА, ВЕЋ КАКВИХ ВАС ИМА!
Срби, није важно колико вас има,
већ каквих вас има!
Само триста освешћених и посвећених Срба, више може учинити за Србство од тушта и тма неосвешћених и непосвећених Срба!
Пред Створитељем и пред ПраВасељеном није битна количина, него каквоћа!
Само тридесет и тројица у Богу Творцу и у Великом Духу Стварања усаображених и утемељених Срба, могу више учинити за Небо и Земљу од тисуће тисућа млаких и успаваних Срба!
Бити Србин, то значи бити изданак и потомак Оних који су се низвели Одозго у Праскозорје Стриборије.
Они који су низвели Одозго на Беломе ветру јесу синови Белога Бога Сварога!
Само тринаесторица освешћених и посвећених Срба, а ужижених и усредсређених на ПраИзвор Живота, могу покренути планине и горја, и преокренути Судбину и Усудбу, гле, Свеколиког Србства!
Није довољно само да се зовете Србима, већ да будете Срби у Бићу и Битију, и да Суштаством Суштим творите дела која ће да благослове Велики Преци, синови и кћери Трећега Неба!
Срби, није важно колико вас има,
већ каквих вас има!
Виђу, договарају се "на нивоу"! Црногорски министар одбране договара сарадњу са "шиптарским снагама безбедности"!
Могућа сарадња оружаних снага „Косова“ и Црне Горе
Начелник Генералштаба црногорске војске Драган Самарџић и командант „Косовских снага безбедности“ (КСФ) Кадри Кастрати оценили су у петак у Подгорици да има могућности за међусобну сарадњу оружаних снага.
26.10.2012. Бета
Црногорски војници могли би да сарађују са шиптарским…
Како је саопштено из Министарства одбране Црне Горе, они су најавили потписивање споразума којим ће бити дефинисане активности од обостраног интереса.
Самарџић је Кастратију пренео да је један од стратешких циљева Црне Горе унапређење регионалне сарадње са свим суседима.
У саопштењу се наводи да је тема разговора била је обука пилота хеликоптера и ронилачких јединица коју спроводи Војска Црне Горе, а за коју је Кастрати исказао велико интересовање.
Кастрати је на састанку у Подгорици Самарџићу казао да ће Црна Гора моћи да користи капацитете специјалног центра за трагање и спасавање на Косову који функционише у сарадњи са америчким снагама.
Он је изразио очекивање да ће припадници црногорске мањине на Косову ускоро бити укључени у косовске снаге безбедности.
Хандриј Зејлер: ГДЕ ЈЕ СРБИМА РОДНИ ЗАВИЧАЈ?
1 Vote
Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни
завичај!
Хандриј Зејлер, Лужички Србин 1843. год.
НЕМА ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА НА ДВА ПИСМА…
НЕМА ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА НА ДВА ПИСМА
Драгољуб Збиљић
24 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Д. Збиљић
Предочавамо своје апсолутно основано гледиште да о јединству Срба не вреди говорити, а често се о томе у последње време пише и говори, све док (и) Срби не почну (поново) да свој језик пишу једним писмом. Тако и пише да треба да буде и у Члану 10. актуелног Устава Србије из 2006. године, али се Устав већ шест година у том делу у Србији уопште не спроводи ни од власти ни од плаћених (од народа) стручњака за српски језик и писмо.
У прилогу расправама о јединству Срба, морамо да кажемо своје мишљење у вези с писмом – Срби не треба ни да разговарају о било каквом свом озбиљном јединству све док не пођу од јединства у једном писму за свој српски језик. Ако не усвојимо једно писмо за све Србе, боље је да речи „јединство међу Србима“ уопште не спомињемо. Дакле, без једног писма у свом језику непотребно је да разговарамо ни о нацији, ни о народу, ни о Српству или Србству (неважно је да лије реч с једначењем по звучности или без тог једначења).
Ако се ми Срби не можемо споразумевати писаним српским језиком на једном писму, немамо шта да тражимо међу другим нацијама о народима ни у Европи ни у свету, јер су сви други јединствени у свом писму.
Већ предуго претерана двојства и двоумљења убијају Србе и као нацију и као народ. У томе смо први спозади. Ако се ни о једном писму не можемо договорити – па о чему, онда, можемо? О каквом другом јединству да разговарамо ако пишемо различито свој језик?
Кад би народ могао нормално да функционише у свом језику на два писма и кад би то било корисно, па ваљда би макар још један народ у Европи и у свету кренуо српским путем у томе и почео ни да пише свој језик и писмом и параписмом.
Како су само Србима наметнута у српском језику два писма
За оне који нису стигли да се упуте у то како су само Србима убачена два писма, рећи ћемо укратко истину.
То је последица Новосадског договора 1954. када је, под „патронатом“ комуниста, договором српских и хрватских лингвиста донета званична 3.) тачка Закључака Договора да су писма „латиница и ћирилица равноправна“[1]. Суштински договор, садржан и у објављеним расправама[2] на састанку приликом договарања, био је, по налоогу комуниста, иза врата: српско писмо ћирилица постепено ће се заменити хрватском латиницом. Тада су сви знали, као и пре тога, да је српско писмо ћирилица код православаца, а код Срба католика латиница је још пре тог договора већ била наметнута.
Значи, на Новосадском договору био је налог да се ћирилица замени латиницом. То је спроведено на врло лукав начин, пошто се није могло јавно због српског народа рећи да се ћирилица мора заменити. Прокламована „равноправност писама“ тада је једино значила ово: Хрвати имају право на своју латиницу, а Срби на своју ћирилицу. А тамо где су оба народа, наравно, требало је да све буде исписано на оба писма. Међутим, убрзо је то лукавим путем претворено само код Срба у равноправност писама, па се сматрало „равноправним“ алтернативно коришћење писама (или ћирилица или латиница). Опет се то убрзо изметнуло у насиље па је равноправност сведена на обавезно замењивање ћирилице латиницом. Постоји сведочење да је то у Новом Саду спроведено преко ноћи по налогу градоначелника шездесетих година који је био Србин, па су сви исписи постављени латиницом уместо дотадашњих исписа ћирилицом. И од тада никада више није било већинско писмо ћирилица у Новом Саду. Данас га на улицама Новог сада има тек у односу 98 одсто (латиница) према 2 одсто (ћирилица). И то је тако у овом часу с тенденцијом смањивања ћирилице и њено довођење на нула процената.
У оквиру губљења свих права на штету Срба у Југославији било је једно од првих и најважнијих права, односно неправа на своје ћириличко писмо.
Ћирилица је, дакле, протерана заблудама и заобилазним путем („богатство двоазбучја“), а најчешће застрашивањем оних који су тражили ћирилицу, као и насиљем политике и голе силе.
Уставом из 1990. године у Члану 8. враћено је право Србима на ћириличко првенство, а Уставом из 2006. враћено је јасно у Члану 10. право и Срба на једноазбучје (ћириличко) у свом језику.
Проблем је настао у неспровођењу Устава у вези с јавним исписима. После 1990. учињен је, истина, извесан напредак у спровођењу Устава у вези с ћирилицом, али је убрзо то напуштено. Једино је државна администрација то поштовала и писала српски језик углавном ћирилицом. У осталим јавним областима не.
По доласку ДОС-а на власт, опет се одмах приметило даље запостављање ћирилице. Онда се успело општим договором 2006. године да се апсолутно заштити ћирилица на светски практичан начин – једно писмо (ћирилица) за српски језик, баш како је то у свим другим престижним језицима.
Али, ево, већ шест година нема виднијег спровођења Члана 10. Устава у јавној употреби српског језика и ћирилица је све запостављенија, односно у јавној употреби је толико ретка да ју је тешко видети „голим оком“.
Ћирилицу Србима, практично, не дају ни власт ни стручњаци за језик и писмо
И није проблем само у властима на свим нивоима које не спроводе речени Члан 10. Устава Србије о српској ћирилици. Још је већи проблем код српских стручњака за језик (писмо се проучава и користи само у оквиру језика, наравно) који никако да забораве на „српскохрватски језик“ и лажну „равноправност писама“ која је коришћена, у ствари, за највећу неравноправнмост ћирилице. Стручњаци (правописци) су допуњавали и мењали Правопис српскога језика 2010. године, чак су цитирали у њему Устав на страни 15. у коме је јасно одређено за писмо српског језика само ћирилица (као у сваком другом једноазбучном језику), али су га ти исти правописци већ на 17. страни прекршили и оставили неуставно решење питања писма с двоазбучјем (једином на свету само за Србе): српска ћирилица и хрватска латиница коју су именовали тачно овако: „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис, стр. 17).
Према томе власт – нечињењем/неспровођењем Члана 10. Устава Србије, а стручњаци погрешним чињењем против Устава (два писма) и, истовремено против целокупне светске праксе у решењу питања писма у сваком другом језику.
Тако смо ми (Срби), у вези с решењем питања писма у српском језику светски уникат у томе да власт о спровођењу Устава не брине, а стручњаци користе инертну о нехајну власт, па доноси решење питања писма у српском језику, које нико на свету на тај начин још није донео за још неки језик.
Инертна и нехајна власт, с једне, а стручњаци за језик и писмо, с друге стране, на тај начин омогућују неке надритумаче Устава да, као злонамерне незналице и нескривено антисрпски лажу нас нас на наше здраве очи да је, тобож, Устав оставио и латиницу за српски језик, а то није, наравно, тачно. Устав је у Члану 10. изричит: у употреби су „српски језик и ћириличко писмо“. И ту је тачка што се српског језика и писма тиче. Други став се односи само на друге језике и друга (њихова, наравно) писма. Ево тог Члана 10. да се свако увери да је за српски језик предвиђена само у складу с практичним решењем питања писма у сваком престижном језику на свету:
“Члан 10. Устава Србије
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.”[3]
И, још једном, убеђени смо да Срби – док поново не почну сви да пишу свој језик својим (једним) писмом – нема потребе ни уопште започињу разговор о свом „јединству“ и обједињавању. Јер нико се није досад објединио на свету ако није писао свој језик својим (једним) писмом.
(24. октобар 2012)
[1] Видети закључке Новосадског договора, Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником, Матица српска • Матица хрватска, Нови Сад • Загреб, 1960, стр. 7.
[2] В. Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић у раду „Данашња очигледна окупација српског језика хрватском латиницом наложена је од комуниста а (не)скривена у Закључцима Новосадског договора из 1954. године“; Драгољуб Збиљић, Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010, стр. 106-149.
[3] В. Устав Републике Србије, стр. 5.
Долазак рубље у српске банке, мењачнице и новчанике…
Долазак рубље у српске банке, мењачнице и новчанике
|
Ратко Паић
|
26.10.2012, 16:43
|
Глас Русије
|
|
Фото: РИА Новости
|
Руска рубља је одлуком Народне банке Србије пре неколико дана уведена на листу валута које се купују и продају на српском девизном тржишту. То ће омогућити обављање финансијских трансакција у рубљама, чиме ће се олакшати и додатно унапредити сарадња две земље у реалном и финансијском сектору.
У саопштењу Народне банке тим поводом је речено да се на тај начин уважава чињеница постојања високог учешћа Руске Федерације у укупној спољнотрговинској размени Србије, посебних односа у виду бесцаринске трговине између две земље, као и значајних инвестиција великих руских компанија у Србији. Погледајмо сада шта то у ствари значи и какве промене се могу очекивати након званичног доласка руске рубље у српске банке и мењачнице?
Као прво, с обзиром да се на привременом раду у Русији налази приближно 20.000 људи из Србије, који у повратку са собом доносе рубље, јасно је да ће им појављивање рубље на курсним листама у мењачницама у Србији знатно олакшати и појефтинити замену своје зараде за динаре. Исто тако, та одлука ће и руским туристима у Србији олакшати процедуру замене новца. Међутим, још већу корист ће имати привредници, зато што ће увођење рубље на српско девизно тржиште олакшати све интензивнију економску сарадњу између две земље. То ће значити појефтињење пословања за српске компаније које развијају свој бизнис у Русији, као и обрнуто, јер до сада су руска предузећа најчешће морала прво да претварају свој новац у доларе, а затим у Србији поново у динаре. Већ само из тога се види очигледна и сасвим конкретна финансијска корист од доласка рубље у домаће банке и мењачнице.
Међутим, на тај начин се отвара и могућност штедње у руским рубљама, поред уобичајене штедње у еврима и доларима. Наиме, рубља је постала конвертибилна 2007. године, и сада је она стабилна валута, првенствено зато што девизне резерве Русије износе преко 500 милијарди долара.
У прилог очекиване стабилности рубље сликовито говори чињеница да је руски премијер Медведев недавно изјавио да руска рубља ускоро може постати и међународна резервна валута, а да је то сасвим могуће показује ситуација каква сада постоји у светској економији. Тренутно је амерички долар основна светска резервна валута, док је евро у данашње време друга по коришћењу резервна валута на глобалном нивоу. Подсетимо, резервне валуте су оне националне валуте, у којој централне банке других земаља чувају своје девизне резерве, а под тим се подразумевају и валуте које се највише користе у међународној трговини.
Прошле године је преко 60% од укупног обима златно-девизних резерви у свету било управо у доларима, а 25% у еврима. Међутим, стручњаци указују да свет улази у систем мултиполарне контроле финансијских тржишта, и да ће стога долар у догледној будућности изгубити досадашњу позицију, акада је реч о евру, већ се воде дебате о томе да ли ће он уопште постојати за неколико година. Истовремено ће расти значај осталих валута, па у том контексту експерти напомињу да рубља има велике шансе да постане резервна валута за многе земље, а сматра се да би први корак на том путу могло бити коришћење рубље у обрачунима са увозницима руских енергената.
Поред тога, рубља би лако могла постати јединствена валута у оквиру Евроазијског економског савеза који ће бити формиран 2015. године, а такође и Украјина је преко челника своје Народне банке најавила да ће од ове године рубљу учинити својом резервном валутом, док централне банке неких земаља већ и сада део својих актива држе у рубљама.
Дакле, недавним званичним доласком рубље у банке и мењачнице, и пред свим грађанима у Србији се отвара могућност да по сопственој жељи одлуче у којој валути ће држати своју уштеђевину – у еврима, доларима или можда у руским рубљама. У сваком случају, избор је сада на њима самима.
http://serbian.ruvr.ru/2012_10_26/Dolazak-rublje-u-srpske-banke-menjacnice-i-novcanike/
ЖУЈОВИЋ: Када је реч мање вредна од динара…
Када је реч мање вредна од динара
|
Бранко Жујовић
|
24.10.2012, 11:34
|
Глас Русије
|
|
Фoто: РИА Новости
|
За једну недељу је превише, када Ивица Дачић изјави да је ратовао са Хашимом Тачијем, па не зна зашто се сада не би руковао, Божидар Ђелић дода да није у националном интересу Србија да буде овако отворена, а Милутин Мркоњић нагласи да ће Коридор 10, који се гради од краја седамдесетих година прошлог века, бити завршен пре румунско-бугарског Коридора 4…
Одговорност је заједничка именица, али нема ништа заједничко са већим делом српске политичке сцене. За свега неколико дана, у медијима је могла да се види, чује и прочита неподношљива концентрација неистина и недоследности, да је обичном човеку, са имало меморије у глави, припадала мука.
Премијер Србије, Ивица Дачић, изјавио је да је ратовао са Хашимом Тачијем, па данас више не зна зашто се не би, после свега, руковао с њим. Прво, Дачића у Србији нико не памти као војника. Шта више, он и не личи на војника. За разлику од њега, терориста Хашим Тачи, чији је терористички надимак „Змија“, често је виђан у униформи, у штабовима и по јазбинама терориста.
Поврх свега, Дачић је изјавио и да се проблем Косова и Метохије не може решавати са Сејдом Бајрамовићем и Каћушом Јашари. С обзиром да памтим те људе, о којима су својевремено колали вицеви у Србији, морам овде да станем у њихову одбрану. Тим пре што се тим вицевима, тада, Дачић уопште није смејао.
Њихови политички (можда и други) капацитети нису били оно што би човек од преговарача и представника једне државе очекивао, али се не сећам да је портпарол СПС-а, исти тај Ивица Дачић, у време када су Сејдо Бајрамовић и Каћуша Јашари били актуелни, ишта слично рекао о њима. Напротив, свако ко је тада критиковао такву кадровску политику у државним пословима, постајао је легитимна мета портпарола Дачића.
Данас су имена двоје патриота постала Дачићеве мете и Србија не би требало да му допусти да се њиховим именима, ма колико својевремено комични били ти људи, данас било ко спрда. Нарочито не неко ко им ништа слично у лице није смео да каже.
Дачић би требало, пре него што се помири с „реалношћу“, да се сети да су још фебруара 2003. године биле актуелне потернице за 300 најозлоглашенијих терориста, одговорних за смрт и мучење више хиљада људи и терористичке нападе на војску и полицију, међу којима је био и Хашим Тачи.
Можда Дачић и не мора да иде толико далеко у прошлост. Могао би да се сети себе из 2009. године и онолике кукњаве, због судске рехабилитације Драгише Цветковића, председника југословенске краљевске владе, који свакако није био злочинац попут Хашима Тачија.
Тада је Ивица Дачић рекао да је Цветковићева рехабилитација „изутено лоша порука за младе генерације“. Каква је порука руковање са човеком чије су руке крваве, а потерница укинута политичким, а не правним средствима?
А онда се појавио Божидар Ђелић. Изјавио је, некако у исто време, да ако Хрватска не отвори своје трговинске ланце за српске компаније, неће бити у националном интересу Србије да буде овако отворена. Савршена дијагноза, али задоцнела десетак година и опречна свему што је Божидар Ђелић на политичкој и економској сцени Србије био и јсте!
Поврх свега, Божидар Ђелић, за кога је мало рећи да је еврофанатик, сада, гледе српског европског пута, каже да ће Хрватска, са три пута мањом пољопривредом имати до четири пута већи аграрни буџет, као чланица ЕУ, док ће Србија, која остаје да тоне ублату на европском путу, због тога имати чисту пропаст…
Да не помињем Милутина Мркоњића и изјаву, како ће Србија Коридор 10 завршити пре Бугарске. Па Србија Коридор 10 гради од краја седемдесетих година прошлог века, темпом који је спор и за Стеновите планине и Хималаје заједно, а камоли за најплоднију земљу у равници.
Или, Дијану Вукомановић, потпредседницу СПС-а, која је рекла да је Ивица Дачић „јак премијер“ и да је то познато, зато што је он и министар унутрашњих послова, а његово министарство је проглашено за најбоље. Та реченица је последње што пристојан човек жели да чује, а никако не може да каже: да је нечији страначки лидер „јак“, зато што је најбољи министар у властитој влади!
Одговорност, видело се то само за седам протеклих дана, бела је мрља српске политике. Или још горе, недостатак одговорности је црна рупа на националном ткиву Србије. Реч на српској политичкој сцени вреди мање од динара.
Ако текст наставим чињеницом да је најављено како ће на маргинама преговора с косметским Албанцима преговоре о енергетским и телекомуникационим питањима водити Зорана Михаиловић, блиска ИСАК фонду, организацији у служби НАТО пакта и Расим Љајић, коме је, ако је веровати Викиликсу – а јесте, било непријатно сваки пут када америчкој амбасади није имао шта да достави из владе Србије, заиста бих могао да вам покварим и целу следећу недељу.
Уместо тога, замислите се дубоко над изјавом Јатифете Јахјаге, која је пала некако кад и остале, овде поменуте небулозе. Она је рекла да ће Томислав Николић, председник Србије, морати да прихвати реалност да је Косово независно.
Реалност се не прихвата. Она јесте или није. Докле год Јахјага то говори, Косово и Метохија нису изгубљени за Србију. За Србију је, за сада, изгубљена само одговорност оних који је воде.
http://serbian.ruvr.ru/2012_10_24/Kada-je-rec-manje-vredna-od-dinara/
Војислав Коштуница: Рећи ЕУ да Косово није сусед Србије…
Војислав Коштуница: Рећи ЕУ да Косово није сусед Србије
| Фонд Стратешке Културе| 26.10.2012 | 18:06 |
|
Београд – Председник Демократске странке Србије (ДСС) Војислав Коштуница оценио је да се на Србију наставља притисак да успостави „међудржавне односе“ са Косовом, те да би Београд што пре требало да одговори да Косово није сусед већ део државе. У изјави достављеној агенцији Бета, Коштуница је навео да се Србији као награда за успостављање добросуседских односа нуди условни датум за преговоре о приступању ЕУ.
– Брисел је само за Србију поставио услов да са делом сопствене територије успостави добросуседске односе. Случајно или намерно, оваква уцена поставља се на стогодишњицу ослобађања Косова. Ако Србија прихвати да јој је Косово сусед и успостави границу са Косовом, то ће имати дугорочне штетне последице по наше државне и националне интересе – оценио је Коштуница. Према његовим речима, сада је права прилика да Србија пошаље јасну поруку да је дошло време за успостављање чистих рачуна са Бриселом. – То значи да је ово последњи тренутак да се окренемо државотворној политици заштите националних интереса. Право је време да Србија саопшти Бриселу да Косово није њен сусед, да не може бити ни говора о територијалном интегритету Косова јер се тиме нарушава територијални интегритет Србије и да се не може успостављати граница између Србије и Косова, јер се тиме руши Устав Србије и крши Резолуција 1244 УН – навео је он. Лидер ДСС је навео да Србија ништа неће изгубити ако не добије условни датум за почетак преговора са ЕУ. – Напротив, Србија би у том случају била само на добитку, утолико што би сачувала своју државну целовитост и могла би са свим државама да сарађује и економски и политички у складу са својим интересима, а то значи на равноправној основи – оценио је Коштуница.
http://www.nspm.rs/hronika/vojislav-kostunica-reci-eu-da-kosovo-nije-sused-srbije.html |
Драган Симовић: Прича Перуна Белобора
Прича Перуна Белобора
26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Драган Симовић
Стриборија је наша Пра Родина, Пра Домовина свих Белих Срба. То је Земља на Крајњем Северу. Бела Земља под снегом и ледом. Бели Пупак Света. Пурпурни Прстен Вечерњаче, Звезде Разјаснице.
Ту су најчистија дејства Мајке Земље и Оца Сварога.
Одатле се, у Треће Небо, изравно успиње Сваргином Осом, Сунчевим Луком.
Понад снежних врхова, подно звезданих јата, ноћу, на ветру, слушамо умилну вилинку стакластих звончића окачених о сибирске кедрове.
А снег је зеленкасто-плаветан и руменкасто-ружичаст у сутон вечерњи, кад прште и пуцају брезе на мразу.
Ова песничка праслика душу моју греје и зари.
То је дивотан сан који и будан вазда сневам!
Балкан је наша тамница.
Просторна и временска Потка Балкана пуна је дејствених чворова који се никада неће развезати.
Постоје прстенови зрачења и завојнице дејствава на Мајци Земљи, силе и моћи из Срца и Језгра Мајке Земље, које стварају судбину како појединаца тако и народа.
На Балкану је све другачије него другде.
То је због тајинствених сила утканих у Потку Простора.
Ту Потку ткају невидљиве силе, а те невидљиве силе Балкна нису силе светлости.
Зато су на Балкану чести ратови. Грозни ратови!
Потка Балкана је пуна дејствених чворова, а тамо где је Потка пуна чворова, не може ваљано да струји божанско дејство, дејство светлости и милости.
На Балкану влада вечита мржња.
Људи су ту захваћени и проткани мржњом.
Људи су на Балкану просто опседнути мржњом.
Они су у власти мржње.
На Балкану је напросто немогуће владати, господарити мржњом. Мржња је ту јача од свега.
Срби су жртве балканске мржње, балканског мрака.
Срба би данас било десет пута више, да су на време напустили Балкан, и потражили Земљу на Северу.
Срби су на Балкану заточени и поробљени мржњом.
Зато што је Земља на Балкану натопљена мученичком крвљу и дејством праисконог зла.
Сликовито речено, Балкан је црна рупа на животном телу Мајке Земље.
Србима је скоро немогуће да опстану и да се сачувају на Балкану!
За Србе постоји Пут и Пролаз на Крајњи Север. Тамо где је давно негда обитавала Бела Србија, Срберија!
Све што ми мислимо и осећамо, све што изговоримо и чинимо, све што је одраз наших намера и наума, то се у Потку Земље уписује, и то се зове судбински запис.
Колико је оних који су страдавали и патили, колико је оних што су мучени и уморени на Балкану, колико је оних увређених и понижених, и све је то у Вечну Потку уписано, и све је ту присутно од Искони све до Праискони, и све то нас окружује и запоседа као самосвојно невидљиво биће тајинствених земљиних сила.
Ми морамо да следимо визију Беле Србије!
Срберије! Стриборије!
Макар у сновима и јасновиђењима својим да следимо Сунчеву Осу што нас са Стриборијом повезује.
Сада је доцкан да напустимо Балкан, и да се вратимо на Пра Родину своју, коју смо напустили пре двадесет и седам векова.
Али зато можемо духовно и умно да се повежемо са нашом Пра Домајом. А то је данашња Русија, Русија на Северу.
Сви мисле да је Русија на Истоку.
Греше!
Душа Русије обитава на Северу.
На Истоку је само Подножје Русије.
Не тражимо излаз на Западу!
На Западу Тама влада.
И тамо има црних рупа, као и на Балкану.
Отуда синови таме са Запада вазда крећу ка Балкану.
Њих привлачи енергија зла Балкана.
То им је духовна храна.
Они се хране тамом, мржњом и злом.
На нама је да васпоставимо енергетски и духовни мост са Стриборијом, те да тако ублажимо муке и невоље своје.
А, уколико будемо имали тридесет и тројицу Великих Посвећеника, онда је могуће и да посве променимо судбину и усудбу Белога Србства!
На водама Словенског Дунава,
месеца ледног, 7520/2012. године.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 