Лирика вечног тренутка

На вилењачку душу

људи не могу вољом утицати,

само чистим срцем!

(Вилењачка пословица)

Вилењаци нису од овога света, већ је то Раса која се, пре стотину и осам векова – из сазвежђа Лире – низвела на Бели Пупак Света, међу хиперборејска племена.

Раса Вилењака је, по древном предању, хиперборејским племенима и родовима подарила Поезију и Уметност, те божанске и вилењачке вештине стваралаштва.

Отуда сваком песничком и уметничком стваралаштву претходи душевно и духовно повезивање са Вилама (Женским Вилењацима).

Без унутарњег повезивања с Вилама (Музама) нема ни Поезије ни Уметности, нити било какве друге Лепоте, у овоме свету.

Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле
Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?
Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.

(1914)

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.
Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.
Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.
Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека.
Са јелових гора слазила је Жена.
(1911)

Лирика вечног тренутка

Европска унија и Америка – то су земље Инквизиције.

Све њихове установе су – Инквизиција.

Сви њихови судови су – Инквизиција.

Сви њихови политичари и владари су – инквизитори.

У Европској унији и Америци влада дух ватиканске Инквизиције, дух ватиканских предатора, лихвара и канибала.

У земљама Европске уније и Америке нема никаквих слобода, никаквих права народа и појединаца.

Ту влада најгрознији мрак Средњега века, века Инквизиције.

Сви они који у Србији лобирају за Европску унију и НАТО налазе се на платном списку Инквизиције.

Све су то доушници и сарадници Инквизиције.

Они су наши заклети крвници и душмани.

Они раде на затирању свега Србског.

Ако им не пружимо Отпор, они ће нас посве уништити.

Кукавичлук, страшљивост и неодлучност јесте наш највећи непријатељ.

Када победимо страх од смрти, тада ћемо победити све своје видљиве и невидљиве душмане.

Лирика вечног тренутка

Оно што ми Срби (наравно, и Србкиње!) морамо да обновимо, и утврдимо, то је Вера.

Вера у Бога Створитеља, Вера у Божанске Родитеље, Вера у Васељену, али и Вера у Себе.

Са Вером у Себе, повратићемо и Достојанство и Част и Самопоуздање и Неустрашивост и Јунаштво и Одважност и Одговорност.

Морамо да верујемо у Себе, да верујемо да смо вредни и значајни, да смо Сушта Бића, да смо Непоновљиве Личности; да верујемо да смо важни и битни!

Није важно шта свет, шта други народи, шта наши суседи, пријатељи или непријатељи, мисле и причају о нама; није уопште важно да ли нас воле или мрзе; важно је – и битно! – да ми поштујемо и ценимо Себе, да ми верујемо у Себе.

Колико верујемо у Себе, толико ћемо и бити успешни, како у овоме свету тако и у свим иним световима.

Кад победимо страх,

тада ћемо победити

и све непријатеље своје,

јер,

страх је –

наш највећи непријатељ!

Слушај само властито срце,

и корачај смело

Путем који је бирао тебе.

Не обзири се на свет,

не слушај никога

и не веруј ником,

јер твој Дом

није у свету

и ти ниси од света.

Путуј,

и буди!

Буди оно

што твоји снови

казују

да јеси.

Пробудимо истинског исцелитеља!

Пробудимо Успаванка!

На ову плаву прекрасну планету

Дошли смо да се пробудимо

Наше ткиво и све наше биће

Чине Вечност и Безкрај

Нема другог садржаја у нама

То је стварна испуњујућа истина!

Сви смо спашени и вечни!

И пошли смо на далек пут

Од Циља ка Старту – и Циљу

Тако далек Пут а тако близу

Ох, Ох, како си леп Господе!

И како си танко распростро Лепоту –

На белутак и биљутак и зверутак

И духове и људове и Богове!

О свелепи свемудри Господе

Како си ме моћно растего у Потки

Као мрежу у вредном пауку

Растегао од Циља до Циља!

И предао ми светлосну катану

Да отсецам џунгле и пустиње

Да отсецам пустиње и џунгле

За тебе сам била
Биће воље и сазнања
Створено као дар богова
Рођено од мајке земље
Са разумом космоса
Скривеног у тајгама.

За тебе сам била Анастасија
Природе целе спознаја
Тајна неразумљивог
Немуштог опстанка
И непролазног илузија
На обзорју света.

За тебе сам била …
Трептај у оку лептира
Последњи шум лахора
Шапат уранка
И звонећи Кедар
Далеког Сибира.

Има тренутака,

кад ми се чини,

да је било залудно и бесмислено

 све што сам чинио

и радио

у овоме свету,

те да је цео мој минули живот

био само један неуспели покушај

да створим и изградим

самога себе

бољим,

паметнијим

и племенитијим

него што сам био онога трена

кад сам долазио

на овај свет.

Сиромаштво,

које ме прати од када знам за себе,

никада ми није дозвољавало

 да до краја развијем и размахнем

своја орловска крила,

 да се узвинем у највиша небеса

и да слободно запловим

бескрајним

звезданим световима

из својих

најлепших

 снова.