РОДНО ТИЈАЊЕ

Снага и суштина Тијања је одухотворена Т и ј а н и ј а

Препуна чобан – звона песме игре мудрости и магије

Камен Тијаније – К р е м е н  Б е л к а н

Птица Тијаније – К о с (овка)  у т о к љ у н

Г а в р а н  Д в о с в е т  и  О р а о  О р а о

Звик Тијаније – Ш а п а т  и  ш а п а т

 

Невидљиви светлосни Ратници Тијаније

В и т е з и  П р а и с к о н о г  Р е д а

Унутарње стање Тијаније – М и р о з д а н и ј е –

Жир – Вири – Тијаније – М а н и т и   В и р

И  П о г л е д – О т в о р  О н о с в е т а

Дрвеће Тијаније – Х р а с т  У ч е њ а к

В р б а н   Г р б а н  и  Б р е с т  У с т р е п т а л к о

Биљка Тијаније – Х а ј д у ч и ц а  С т о л и с н а

Живи култ Тијаније – П о љ е  о д  к а ћ у н а

Река Тијаније – Т и ј а н а  п о љ о в и т а

Планина Тијаније – О р л о в а

Пића Тијаније – С у р и ц а  д у г о в е ч н и ц а

М а ј к е  Л е г и њ е   (О б р е н и ј е) –

и  Т и ј а њ и ца    р а н е в и д а р и ц а

Девице Тијаније – А р и ј а н а  С в е з н а ј н а

И М и л и ц а    м   л е к а р и ц а

Изнад дома средумујем десет ватри

У  е м б р и о н у  тачку у срцу

Кроз коју тече в е ч н а   светлосна река –

Веза са Једним –Све знањем  и  Све лепотом

 

У лаванда – миомирисној одаји

Уз Гандарва звуке оносвета

И светлост тама – одагначице свеће

Огрнут шар ћилимом прабабе Анке

Певам свете песме радоснице

Свете песме стварања вечности

 

 

Са катаном у десници…..

На столу посвећења – Кремен камен

Цвет Перунов и жир Храста Учењака

Изнад главе три птице ластавице

Испод стола вредни кућни лари

У десном углу пар отишлих-дошлих

Заузми став за Нови Споразум са Творцем

У диши Живот издиши бајату прошлост

Призови присуство Творца и Аватара

Осети у срцу мир спокој и срећу

Постави се на дејство свеспасења

У поштовању оснажи моћну Одлуку

У земљен –  гледај Творца лицем у лице

Гледајући – из срца нечујно говори

Желим да живим вечно у физичком телу

И да се развијам брзо и многодимензионо

И желим да са Тобом будем Стваралац Вечности

Стварање је Лепота Дивота и најдубља Нирвана

Лирика вечног тренутка

Не могу да слушам јудео-кршћанске жреце, свећенике, попове и калуђере кад почну да празнослове о милосрђу и праштању, а видим им у очима мржњу и зло, видим и осећам праискону мржњу према свему србском, према свему узвишеном, племенитом и божанском.

Не могу да их слушам – гаде ми се! – јер знам, јер памтим, да су милионе Срба и Србкиња побили, поклали, те у јаме и на ломаче бацили, у име њиховог црнобога, у име њихове демонске и сатанистичке религије.

Не могу да слушам – одвратно је и одурно! – атлантистичку поган, шупљоглаве натовске лобисте и климектеричне лобисткиње, кад почну да жваћу, да жвалаве, да пенушају и да креште из дебелог црева о умишљеним и лажним вредностима атлантистичке и евроунијатске предаторске, паразитске, лихварске и гмазовске цивилизације.

Не могу да слушам, и не желим да чујем, оне бедне душе којима је све материјално веће и вредније од било чега духовног, оне гмизавце и пузавце који немају свој став, своје мишљење, своје виђење, свој поглед на свет и своју поетику, оне снисходљивце и чанколизе, оне удворице и страшљивце који се улагују, који се бестидно, јадно и бедно додворавају, највећим душманима и злочинцима својега рода и племена.

Лирика вечног тренутка

(Свевидећи Сварог)

Само кад смо у стању дубоке шутње и тишине можемо да видимо овај свет какав уистини јесте.

Чим изиђемо из стања дубоке шутње и тишине, из стања дубоке медитације, тада имамо лажну слику света.

Заиста, све је лажно у овоме свету, све је маја, омаја, варка, привид, илузија и опсена.

Овај свет има двадесет и седам овоја копрене-опсене, двадесет и седам ступњева привида и омаје, двадесет и седам ступњева незнања, невидије.

(Знање је вид-и-ја илити виђење, на ведсрбском језику.)

Незнање, невидија влада над овим светом, невидија влада над човечанством, невидија влада над сваким од нас, понаособ.

Они који не знају – а како би и знали! – да је ведсрбски – језик свих језика, да је језик мајка, реч невидија преводе авид(и)ја.

 

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија- земља моја најмилија!

Опет певају птице певалице

Оне увек певају

Само ја одлазим и долазим

 

Јуче сам дошао после дугог лутања

Лутања за сврхом и суштом

Јуче сам дошао да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

 

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

***

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази

 

 

 

 

 

                                                                                                   

 

                                                       

 

 

 

 

 

Ако даноноћно тежите вечном животу

И ако истински истински желите

Чути Додирнути Видети Мирисати Окусити

Оно што се налази иза видљивог поимања

Будите Витези Праисконог Реда

Будите витези развоја божанске стварности

Ставите у срце уши кожу очи ноздрве језик

И на још  двестапедесетшест снених чула

По једну ћелију вечног живота и вечне љубави

И са моћном подлогом – силе Свеспасења

Неколико пута током дана и више дана

Певајући и играјући са Творцем свесно  управљајте

Т и – ш и н а  Т и – ј а – н и ј е

 

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Сл а в а   А в а т а р у !

 

Душом Духом Свешћу и очима Вечности

Посматрајте тачку на белом папиру

Откријте како свет из тачке

Ствара васцели свет –

Свет који се простире

До границе Вечности и Безкраја

Откријте и увећајте свој удео

У непрекидном стварању света

Завршите концентрацију

Истовременим обухватом

Света као Свеслике

И тачке као детаља света

Уз захвалност Творцу и Аватару

Видите и спознајте себе као Ствараоца

Америко, нека, нека –  

тебе гора судба чека!

(Једна србска песма

испевана под натовским бомбама,

у пролеће 1999. године.)

Ово је време жетве.

Време када ће сваки појединац,

 када ће сваки род,

када ће сваки народ

жњети оно што је сејао.

Жетва је почела.

Жетва ће се убрзо завршити!

Кад ускоро мине време жетве,

тада ће се јасно видети:

ко је ко,

ко је где,

ко је чији,

 и ко је

на којој страни.

Лирика вечног тренутка

Оливера Лола Аџић.

Даровита, самосвојна, самобитна, луцидна и расна песникиња лирске вокације.

Пробуђена, освешћена, неустрашива и образована Бела Србкиња.

Бела Србкиња, Хиперборејка, Аријевка.

Ретка Личност у овом времену безличних и неосвешћених персона, у овом времену сиве аморфне (безобличне) масе опсених спавача и духовних паразита.

Поезија Оливере Лоле Аџић буди и освешћује свакога онога ко жели да путује властитим унутарњим путем самоостварења.

Буди и освешћује давно успавано Србство, Србство што је, у космичком хипнотичком сну, преспавало скоро читаво двадесето столеће.

Поезија ове песникиње носи снажну праискону поруку свакоме ономе ко уме да чита Поезију, свакоме ономе ко својим унутарњим слухом уме да чује, види и осети Биће Песничког Језика.

Оливера Лола Аџић јесте расна, талентована и самосвесна поетеса коју ваља подржати, јер је наша узданица и нада!