Лирика вечног гтренутка

Долази време, и већ је дошло, када ће се Европа горко кајати што никада није подржала Србе у двадесетом веку, јер су Срби, све време, једини били на бранику Европе.

Ове су речи (не тако давно) изговорене, и записене, у једном бечком недељнику.

А изговорио их је, и записао, Петер Хандке.

Срби су својим унутарњим чулима – наставио је беседу овај србски пријатељ – први предосетили и препознали зло које ће нам у Европу стићи са Блискога Истока, али је тада (деведесетих година прошлога века) цела Европа, са свеколиким атлантистичким Западом, стала на страну србских и европских непријатеља.

Да је Европа тада подржала Србе, не би Европа данас живела у вечитом страху од исламистичког тероризма.

Лирика вечног тренутка

Не може се злом борити против зла!

Такав је космички закон.

Зло се једино добротом побеђује.

Нема другог начина да се зло победи.

Нама је најтеже да схватимо, и освестимо, да се зло не побеђује злом, јер смо кроз многе нараштаје погрешно учени и васпитавани.

Тама се побеђује светлошћу, мржња се побеђује љубављу, ругоба се побеђује лепотом.

Само лепота, доброта, светлост и љубав може да нас одбрани, сачува и спасе од свих пошасти овога света као и иних мрачних светова.

Али, ништа од тога није у спољноме свету, већ је све то скривено дубоко у нашему срцу.

Сиђимо у своје унутарње срце, сиђимо дубоко, и још дубље, да бисмо открили лепоту, доброту, светлост и љубав!

 

Лирика вечног тренутка

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

А онда се, изненада, присетих нашег првог, а тако судбоносног сусрета, сусрета када смо се у трену једном препознали нас двоје, и када смо схватили да смо једно друго тражили кроз многе светове и животне токове, кроз многа сазвежђа и звездана јата.

Било је пролеће, и ми бејасмо у пролећу живота.

Она је имала  двадесет, а ја двадесет и пет лета!

Било је пролеће, и био је цветни месец, и цвао је багрем бео широким банатским пољима.

Живо се сећам тог првог сусрета, као да гледам филм о нама који је неко невидљив снимао из Акаше.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Али, не старимо то ми, већ старе само наша видљива тела, стари овај видљиви, вештаствени и материјални свет.

Свет у којему нас двоје бејасмо само тајанствени путници на путу, путници на пропутовању.

Цвао је багрем бео, и падао је пролетњи пљусак, и после пљуска је намах огрејало поподневно Сунце.

Срели смо се на једном месту, сасвим обичном, а чудесном и судбинском.

Неко је из Вишњих светова заказао тај наш први и судбоносни сусрет, сусрет који се догодио пре четрдесет и два лета!

Неко ко вечно, без престанка, бдије над нама двома.

Моја је животна сапутница, моја добра вила проводила мене (а, вероватно, и ја њу!) кроз многе лавиринте овога света, проводила ме кроз Долину смрти, преводила ме преко Велике воде заборава…

Била је уз мене када ми је најтеже бивало.

Била је уз мене када сам бивао између лудила и просветљења, између живота и смрти.

Била је уз мене када сам бивао од свих одбачен, од родбине и пријатеља, од ближњих и света.

Била је уз мене када сам бивао никоји и ничији.

Била је уз мене када се цепала моја душа, када је мој унутарњи мозаик бивао посве распршен, када су ме демони вукли у мрачне доње светове.

Она је мене чувала и бранила својом љубављу, она је будна бдела нада мном када ми се чинило да нећу дочекати следеће јутро.

Њена љубав је била и већа и моћнија од мрака, од демона, од смрти.

Њна љубав била је мој анђео чувар, моја песничка муза, моја добра вила, моја бела богиња.

Нико неће никада сазнати шта ми је значила њена љубав!

То знаду само духовна и божанска бића из Вишњих светова, бића која су вазда и увек била уз нас.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Али, шта ми маримо за то!

Стари све оно што и треба да стари.

Светлост и Лепота у нама – никада остарити неће!

Чудесне космичке енергије које су мене витлале и ломиле у младости, које су ме често бацале у поноре између живота смрти, она је својом несебичном љубављу смиривала и кротила.

Она је чувала моје снове, она је будна остајала док бих ја путовао тајинственим пространствима оностраних снова и визија, борећи се са мрачним и бесовским силама доњих и сеновитих светова.

Такве љубави нису од овога света.

Такве се љубави само повремено појављују у овоме свету, а нису од овога света.

Такве се љубави само повремено низводе из Вишњих светова у овај свет, да бисмо схватили какве су истините љубави у оностраним световима.

Гледам како старимо моја животна сапутница, моја добра вила и ја.

Гледам, и кажем: баш лепо што старимо!

Јер и старење је, гле! са сврхом и смислом, поготову када је старење удвоје!

Лирика вечног тренутка

Оно што у древности бејаше Србска Надмоћ, у овоме времену постаде Србска Немоћ.

Некада бејасмо господари и чувари Мајке Земље, као и свеколиког Словесног Човечанства, а данас постадосмо последње слуге злих владара Света.

Из Надмоћи смо запали у Немоћ, само зато што вековима, кроз многе нараштаје, нисмо ништа радили на буђењу и освешћивању своје Осећајне Душе.

Наша Осећајна Душа је остала на оном Ступњу Стварања на којему је била пре стотину векова.

Наша Осећајна Душа (а то је оно што зовемо Словенском Душом) као да столећима ништа није учила, као да је многа тисулећа преспавала у некој врсти космичког сна.

А Човечанство се у међувремену много променило, много променило – не набоље, већ нагоре!

Променило се Човечанство, променио се свеколики Свет, променила се и сама Мајка Земља.

Србска Надмоћ је запала у Србску Немоћ, у Србску Наивност.

У древности бистри и оштроумни, словесни и мудри, храбри и неустрашиви, а данас, гле! постадосмо сушта супротност и опречност свему овоме.

Одавно нисмо дорасли да се носимо са Лукавством Света.

Пред Лукавим, који влада Светом, ми се све више повлачимо, ми му одавно не пружамо никакав отпор ни на којему пољу, ми не смемо више да станемо пред њега и да му се мудро и ратнички супротставимо.

Зато и кажем, наш први и главни задатак у овоме времену свих времена јесте убрзано буђење и освешћивање Србске Осећајне Душе.

Да је Србска Осећајна Душа Освешћена, да је у Чистој Свести, тада би могла све јасно да види и разлучује.

Пре свега, одмах би, у трену, разлучила пријатеље од непријатеља.

Видела би ко су нам и где пријатељи, а ко су нам и где непријатељи.

Видела би тада наша Освешћена Душа, наша Видовита Душа, да Свет почива на Обмани и Превари, да Светом не влада Дух Стварања, већ Дух Лукавога, те да нам из Света никакво Добро не стиже.

И још би видела наша Освешћена Душа, наша Видовита Душа, да само Србин спасава Србина, да само Србин и Србкиња спасавају једно друго, а кад они спасавају једно друго (и кад они спасавају једни друге), тада нам је и Свевишњи, наш Бог Створитељ, вазда и увек у помоћи.

Србска Надмоћ мора поново да узрасте у још вишу Србску Надмоћ, да се Србска Надмоћ узнесе на највиши космички и божански ступањ Стварања, да постане Сутворац са Творцем, Састваралац са Ствараоцем Васељене.

И, надасве, Србска Надмоћ мора да узрасте до Највишег Начела Божанске Љубави, Оне Љубави која се ничим не може мерити, ничим не може поредити, и никаквим људским и човечанским речима не може исказати, а то је Она Љубав која све твори и све одржава у свим световима.

МЛАДЕНЦИ – МАСЛЕНИЦА – ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВИЦА

Опремио: Стари Словен

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

(На Рзаву,

на вировима понад Ариља,

у пролеће 7512. године.)

Лирика вечног тренутка

01

Поезија је највиши ступањ знања и искуства што се може пренети речима.

Изнад поезије не постоји никакав савршенији вид и начин, да се речима било шта каже са наших унутарњих и звезданих путовања.

У нашој вербалној комуникацији поезија је сам врх!

После тога наступа тишина и шутња.

Сваки песник, пре или доцније, долази (узраста) до тог ступња, а то је ступањ кад песник престаје да пева, престаје да пише поезију, престаје да ствара у овоме свету, јер сазнања, познања и знања до којих је дошао нису више за реч, нису више за стих, нису више за песму.

Тада песник почиње да општи (саобраћа, комуницира) тишином и шутњом, са видљивим и невидљивим бићима из појавних и непојавних светова.

Све је речима рекао што је имао рећи, све је стихом опевао што је имао опевати.

Љубав коју носи и живи у својему срцу остаће највећа тајна, највећа мистерија за људе овога света, за сав овај видљиви свет.

Дружења са песником у позним годинама јесу дружења са шутњом и тишином.

Језик шутње и тишине разумеју музе, разумеју виле, разумеју вилењаци, разумеју сва ина светлосна и онострана бића.

02

ШУТЊА је праизворна србска реч која је звучнија, моћнија и продорнија од речи ЋУТЊА, зато што је глас Ш подражавајући (ономатопејски) те његова гласна, скоро шиштећа енергија (која подсећа на шиштање змије!), распршује негативне ентитете у нашој аури, у нашем пољу и окружењу.

Насупрот томе, глас Ћ је пригушен, једва чујан, и, напросто, посве отупљује и умртвљује биће и суштаство речи.

Ја вам препоручујем, да уместо речи ЋУТЊА користите праискону србску реч ШУТЊА.

Не бојте се, нико вам од оних који осећају биће србског језика неће рећи да говорите по хрватски, зато што су све те речи рођене у србском језику!