Ту где вода на снег замирише,
где к’о саће топе се сванућа,
цвет најлепши у венцу рудничком,
славно село, Горња је Црнућа.
Још се чује песмом девојачком,
и чобанским звеком меденица,
памти дане од Милоша кнеза,
када беше српска престоница.
Загрљени недрима планине,
храстови се шире поносити,
ту још људи, к’о у старо време,
и на вука смеју ударити.
Најлепше су вечери у лето,
за Петровдан, иза првог мрака,
тад се свици јуре и прегоне,
од Клупице па све до Осјака.
Ту где срце од лепоте стане,
где престају рудничка беспућа,
први бисер шумадијске круне,
моје село, Горња је Црнућа.

Дунав
тај знанац стари
о да
ми смо другари
већ много лета
и баш се знамо
онако добро
у душу
знамо.
И трајемо ето
Дунав и ја
течемо дуго
плавимо много
скривамо пуно
сањамо
под звездама истим
и старимо
све дубљи и тамнији
сав пелен овога света
купимо и сабирамо
у себи
понекад маштамо
и тугујемо
за погледом
модро плавим
и праштамо.
Да
баш праштамо
галебе беле
уз крик што пролећу
и санте леда
кад споро се вуку
Месец
на води што плови
и дан.
Тај један дан
што се роди
или ноћ у дану
или дан у тами
како год.
Праштамо

Слика:
„Карловачка обала Дунава“ акрил
Биљана Гавриловић

Лирика вечног тренутка

Бити религиозан, припадати овој или оној религији, овој или оној цркви, за твоје светлосно и божанско биће то ништа не значи.

Ако ниси пробуђен и освешћен, ти никада не можеш бити оно што уистини јеси.

Бићеш ово или оно, бићеш било шта, али, у бити, нећеш бити ништа.

Не да верујеш, већ да будеш вера самим собом, да твоје унутарње биће и суштаство буде вера која јесте!

Јер, твоја вера – то си ти сам.

Твоја Вера – то је твој живот са сврхом и смислом.

Вилењаку не треба вера – он јесте и бива вера самим собом, он се рађа, васкрсава и вазда изнова рађа из вере која је он сам.

Онај ко јесте вера и ко бива оно што јесте никада неће бити религиозан; религиозан је онај ко није вера самим собом, онај ко не живи своју веру, онај ко не живи самога себе.

Религиозност је последица испадања из Божјег крила, из Божјег наручја, последица искакања из Водеана Свести, из Водеана Љубави.

Релиогиозна је она кап воде која је искочила из Водеана Живота.

Оне капи воде које су остале у Водеану Живота не морају бити религиозне, јер већ јесу оно што јесу, јер већ јесу Водеан Сам Собом.

Они који јесу, нису религиозни; они који нису, бивају религиозни.

Ратове су одувек водили религиозни појединци, религиозни народи; никада ратове нису водили они појединци и они народи који јесу.

Лирика вечног тренутка

Ако сте пробуђени и освешћени, онда вама и не треба никаква земаљска религија, никаква земаљска идеологија, никакво земаљско учење.

Ако сте пробуђени и освешћени, ви сте онда у Вери, у Космичкој Вери, у Вери која из вашег Бића и Суштаства исијава, у Вери коју живите и стварате у сваком тренутку, у Вери која јесте Вера Ваших Богова у вашему срцу.

Ако сте пробуђени и освешћени, онда ви не можете бити ни јудео-кршћанин, ни муслиман, ни будиста, ни таоиста, ни паганин, већ сте, напросто, Пробуђено и Освешћено Божанско Биће које зна и види властити Унутарњи Пут.

Све религије, као и све идеологије, припадају староме свету, свету који мора заувек да нестане, да би могао да се роди један нови свет усаглашен и усаображен са Божанским Духом Стварања.

Доба религија јесте доба мрака, мржње и зла, доба у којему су религиозни људи ратовали једни против других до коначног истребљења.

Вековима су се водили најгрознији и најужаснији ратови између јудео-кршћана и муслимана, а и једни и други желели су посве да затру све што је србско, хиперборејско и аријевско.

Против Белих Срба – који су једини живели и стварали Космичку Веру Вечног Тренутка, чија Вера бејаше усаображена и усаглашена са Галактичким Језгром Духа Стварања – вечито су ратовали и јудео-кршћани и муслимани.

Србско Космичко Биће памти и види једно те исто Праисконо Зло у свим земаљским религијама; јер све земаљске религије, понаособ и здружене, бејаху у вечитом рату против Белог Србства, против Космичке Вере што је усађена у Самом Језгру Србскога Божанског Бића.

Лирика вечног тренутка

Већ је давно прошло време владара, кнежева, царева, краљева, председника, политичара и свих иних медиокритета, грабљиваца, среброљубаца и готована.

У Новом добу владаће Дух Стварања, владаће мудри, пробуђени, освешћени и посвећени, владаће они који уопште не желе да владају.

Уистини, свако ће владати самим собом усаображен са Духом Стварања, усаображен и усаглашен са Вишњим божанским бићима и световима.

Све ово што данас видимо у Србији и свету – све је то далека прошлост која полако залази, ишчезава и чили иза Обзорја Светова.

Ни ови политички (скупштински и председнички) избори, како у нас тако и у свету, нису више битни.

И то је тек сенка далеке прошлости, јер у Новоме добу ништа више не зависи од тих персона, пајаца, лакрдијаша, предатора и паразита без душе, духа и свести.

Пробуђени и освешћени, Срби и Србкиње, знаду свој Пут, тако да њих неће водити нико од земаљских људи, већ само и једино Дух Стварања што исијава из Језгра Творчева Суштаства.

(ДЕО ДРУГИ)

Замишљено стајаше велика група светлосних бића… Узбуђење је расло јер се наслућивало да ће се отпочети нова фаза или део стварања. Уистину, нико и није знао шта би што требало да се деси, само се надања и мисли ројише међу бићима. И онда наступи први велики тон, тон стварања.

Фреквенције су му биле такве да је по интензитету и појави био као водећи корак у плесу.

Енергије око њега су се делиле и спајале и полако стварале слику и визију ненадмашне лепоте.

И онда се у светлосном бићима деси нешто што ће им остати заувек као део њих самих.

Она осетише да се мењају и попримају облике. Облике који ће се касније назвати духовима, душама, чистим енергетским бићима… Анђели онакви каквим их ми сада замишљамо добише један од својих облика.

Наиме у том трену (јер још су бића стајала изван димензије времена и простора), каква год се мисао у њима родила они су то и постајали и радости никад краја! Неки су се почели груписати и пратити својим бићем тај први тон и полако су видели да и они могу додавати својом фреквенцијом додатни облик главној теми.

И потраја то све… Ми смо певали док још није измишљено певање јер тада смо то увиђали као живо померање светла и енергије. Неком дође на ум да из чистог светла створи усмереном концентрацијом нешто ново што ћемо касније назвати плазма.

Другима паде мисао да створе нешто што ћемо касније назвати гасовима. Трећима су долазиле фреквенције на ум о разним појединостима које ћемо касније назвати материјом јер материја је огроман појам. Даљим током ствари неки пожелеше да виде шта ће да се деси ако усмере свој тон и фреквенцију да створе више светла, зато се скупише у једну целину и ујединише своје мисли и тон који пратише главни тон са почетка. Главни тон је увек био водиља и срж свега.

Уједињеним деловањем они почеше да стварају нешто што личи на грудву снега само од чисте енергије. И тај облик је растао и растао и уједињена светлост тих бића је испуњавала ту грудву док је она нарастала до незамисливих величина.

Додатним тоновима су бића светла почела да завршавају своју мисао и деси се трен тишине… а затим прасак!

Рођена беше прва Звезда!

На трен све утихну сем еха главног тона који се није прекидао.

Сва бића светла стадоше у певању (стварању својим мислима) и гледаше у љубави и чуду у то нешто што смо касније назвали Звезда.

И у следећем трену се роди без краја једна мисао у свима – хајде да осветлимо све!

И у трену и брзином мисли која се не може ничим измерити удружи се мноштво различитих бића у стварању тих предивних светала – Звезда. И рад поста бескрајан јер изнова звезде настајаху таквом брзином да је све почело деловати као оркестрирана експлозија стваралаштва, умећа, песме, боје и тона…

 

Све време главни тон се одвијао… а ја сам тада знао док смо сви стварали да иза тог тона стоји један осмех. Осетих тада у бићу свом живу топлоту и неизмерну радост! Говорила ми језиком само мени знаним Љубав и прва мисао, сетих се свог почетка у тој екстази и неизмерној радости.

Видех како се та прва мисао шири која нас је покренула да стварамо – Љубав. Љубав је пожелела да нас створи да је и ми искусимо. Нама је себе дала у својој потпуности сажета у једној живој искри која гори у нама пламом неугаслим.

И у једном безвременом трену ми рече: „Буди оно што јеси, воли – воли и види шта ће да се деси…“

И ја схватих да опонашајући ту прву мисао и свесно је ширећи – Љубав – ја сам стварао са другим бићима светла… Стварао све што сам осетио да треба… Зато и волим Звезде…

Не знам ни сам броја колико смо их створили моји вољени и ја…

И данас је чујем… ту реченицу Творца а еони су прошли…

Она је ту јер она живи у том вечном трену а тај трен је изван времена.

И би радост.

Радост бића светла како певају и како звезде настају и како свемир поста…

Хоћу да се присећам

 само лепог,

хоћу да вас памтим

само по доброти,

хоћу да живим

само за љубав

 коју сам у снима

вечно сневао

путујући

кроз звездана јата.

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Јеси ли се икада окренуо, брате,
док си одлазио и остављао родну кућу
да увре у капљицу жеђи за љубављу,
јеси ли видео како тоне
у крш херцеговачки
уплакана и крута
и жели да легне на нечије очи,
да одмори успомене,
да се сакрије под плавичасте кише,
да не чује планина како отежало дише
окована гвозденим прозорима.
Јеси ли гледао драги,
како се нагиње за твојом сенком,
топла као хлеб испод саћа,
блага као причесно вино,
и јеси ли видео како тихо гасне,
као дрхтај звона што мине,
док се стапа са душом Херцеговине.
А пре него што је прсло сунце
и разлило се у капљице росе,
имала је децу и бајке,
и растрчане ножице босе,
и многе очи меке као различци
у сред жита,
и грло за песме и псовке
и све, све је имала
док није прсло сунце
и разлило по свету
момачке снове и девојачке увојке.
Еј, пријатељу драги,
боли ли те поглед уздрхтали
док твоја кућа стара
плаво ишчезава,
свакога Аранђеловдана изнова,
док јој окрећеш леђа
на годину дана,
зарад сомуна
и белих господских дланова
журећи да узмеш радост
и црну муку
– успех у једну,
стрепњу у другу руку.
Јеси ли се окренуо, пријатељу…

Лирика вечног тренутка

Ако се будемо бавили јадним и бедним душама у својему окружењу, никада нећемо стићи тамо камо смо пошли.

Истина је, да смо ми, Бели Срби, окружени простим и дивљим племенима, да смо у окружењу народа парија и палија, народа који се рађају у мржњи и умиру у мржњи, али ми морамо да се уздигнемо изнад свега тога и да стремимо према Светлости, Истини и Љубави, морамо да се усредсредимо на своје спасење, на спасење Белога Србства.

Ми морамо да тежимо ка највишем идеалу, да следимо најплеменитије божанске визије и снове, упркос томе што смо у окружењу највећих наших душмана, у окружењу наших заклетих душмана који се више радују нашој пропасти него својему спасењу.

Ко зна зашто нас је Створитељ поставио баш на овоме месту, међу највеће крвнике и мрзитеље Белога Србства!