Док пишем песму,

 ја благосиљам сваку ону душу

која ће,

негде и негда,

читати моју песму;

сваку ону душу

 која ће се огледнути

 и препознати у мојој песми;

сваку ону душу

која ће моју песму

примити и доживети

 као своју песму.

Док пишем песму,

ја се унапред радујем

сваком сусрету наших сродних душа,

 и бивам испуњен дивотом и милином

 што ће се наше душе,

у мојој песми која и није моја,

сусрести и препознати

после многих столећа

лутања и трагања

бескрајним пространствима

звезданих светова.

Лирика вечног тренутка

Стварност је све што мислимо, осећамо, сневамо и кажемо.

Све је стварност у свим Божјим световима; све је стварност у свеколиком Стварању и Постању.

Нема виртуелних светова, нема привидних и лажних светова.

Сви светови су истинити и стварни.

Стварна је свака наша мисао, свако наше осећање, сваки наш сан који будни сневамо, свака наша изговорена или написана реч.

Стварност је и овај наш портал, Србски журнал, јер на њему објављујемо наше светле мисли, наше светле снове, наше светле песме; на њему објављујемо све оно што исијава из нашег светлосног и божанског бића.

Сви смо ми једно звездано јато које се – кроз нас, кроз наше биће и суштаство – увек изнова рађа у Бескрају и Вечности ПраВасељене.

О виртуелним световима причају материјалисти и позитивисти, они који стварност виде искључиво у вештаству и твари, у материјалном и опипљивом свету.

Свуда око нас постоји мноштво видљивих и невидљивих светова, упоредних и оностраних светова, и сви су ти светови Божја Стварност, сви су ти светови стварни као што је стваран и овај материјални свет у којему тренутно обитавамо.

Будан и освешћен човек зна, да је стварност свака његова мисао, сваки његов сан, свака његова визија, свака његова реч, свака његова љубав.

Љубав повезује и обједињује сва и бића и све светове, сва звездана јата и све васељене, како у Овостраном тако и у Оностраном.

Љубав је наш Бог, Љубав је наш Створитељ, Љубав су наш Отац и наша Мајка, Љубав је Светлост, Истина и Правда, Љубав је Првобитна Енергија која све ствара, све прожима, све испуњава и све сједињује.

Кроз Љубав и преко Љубави ми јесмо и бивамо Једно Велико Сушто Светлосно Биће.

И, надасве, Љубав је Стварност Свих Стварности.

Зађи иза себе видљивог и појавног

 у Онострано Пространство

 и схватићеш,

да ти ниси ништа од онога

што си умишљао да јеси,

већ си Оно

 што светли у тами

 и што никада пропасти

и нестати неће.

Све што је трулежно и пропадљиво

на теби и у теби,

гле! то ниси Ти –

Ти си Тамо где престају

 све твоје бриге и страхови,

Тамо где умире твоје пролазно биће

да би се Твоје Суштаство

сјединило са Божјим

Водеаном Свести.

(ДЕО ПРВИ)

Зове нас дух да се освестимо и будемо.

Шта то све значи за мене и тебе будући да живимо у реалности која није најсветлија?

То може значити много што шта али у суштини то је оно истинито буђење душе у сваком трену. Заправо већина људи и не зна шта значи бити будан. Шта је то будан човек? Па зар се не пробуди човек сваког јутра када устане из кревета?

Можда онда када сазна неке тајне ствари? Или пак онда када мисли да је преварен па одједном схвати све… Све од овога и још више. Од почетка стварања које је пре времена и простора, дакле пре материје и космоса, ми смо већ тада постали али нисмо имали овакав облик како га сада опажамо. Наша суштина је чиста енергија непознате форме и садржине и облика. Непознате јер не знамо како да је објаснимо сем речима дух, етар, плазма, душа… и још много других.

Знамо да у нама постоји интелигенција, способност мишљења и ширења енергије.

Тако је све око нас али смо то ми престали опажати онда када смо узели тела из материје и почели се бавити космосом у свим могућим знаним и незнаним пространствима.

Изашли смо од једног извора који смо касније назвали Оцем, Мајком, Животом, Ватром, Богом, Творцем, Свевишњим. Игравши се са материјом илити енергијама које су сабијене да би постале материја, ми смо ушли у незамисливо поље стварања бескрајних облика наших замишљаја.

И мноштво свега и свачега се изродило…

Мноштво свега…

Онда се из субјективног света где не постоји време и простор већ вечно покретна – непокретна енергија одвојиле нове стварности које посташе време и простор. Ми смо наставили наше игре и оне су постајале све веће, грандиозније.

Нисмо познавали тако нешто што касније назвасмо страхом. Делом даљњег тока догађаја нека бића свеснија своје улоге почеше да све јасније образују будуће светове које ћемо назвати галаксије.

У тим световима се пожелело да се искаже у новим прелепим изражајима да би се осветлила она наша прва мисао и да би јој се дало више простора. Шта је или која је то прва мисао?

Мисао потпуне једноте са Творцем- Љубав.

Из дубинског и исконског сећања на нашу прву мисао – Љубав- ми смо пожелели да јој дамо простора да се изрази. И свемир наста…а са њим и ми.

Да, ми-који себе изнова родисмо, као Творца светли зрак и израз.

И онда би прва зора када се роди време и простор.

Прво смо живели у матријархату и жене су владале.
После је настао патријархат и мушкарци су владали.
Данас смо ушли у детријархат и деца су постали владари.

Када смо ми били мали, деца нису смела да седе за столом за одрасле када се ручало.
Имали смо своје место где смо јели.
Ја сам седео на дрвеним шкалинама иза ђедових леђа.
Баба или ујна су ми доносили храну.
Највећа сласт је била када би се ђед окренуо и убацио неко најбоље парче.
Или када би у ракијску чашу усуо наше вино.

Тек пред школу сам почео да седим за столом.
Био сам награђен за марљивост и зрелост.
Имао сам место до ђеда.
Одмах са његове леве стране.

Нисам смео сам да се послужујем.
Нисам ништа причао.
Само сам слушао и учио.
Дивио се памети тих динарских горштака.

Када смо ми били мали, част нам је била да послужујемо старије.
Уочи ручка одлазио сам на Точак и доносио у плетеној домижани хладну воду за ђеда.
Имали смо воду у кући, али знао сам да ђед воли баш ту хладну воду.
Одлазио сам два километра пешке или на магарцу.
Нико ме није терао да то радим.
Сматрао сам да је то моја обавеза за сву љубав коју сам добијао.

Када смо ми били мали учили су нас да помажемо старијима и да им се први јављамо.
Ако неко старији носи нешто у руци, прилазили смо и узимали да бисмо му помогли.
Срамота је било да идемо крај старије особе машући рукама.

Када смо ми били мали нисмо смели да се уплићемо у разговоре одраслих.
Слушали смо и чекали да нас они нешто питају.
Почаствовани смо били ако би нас неко нешто упитао.

Када смо ми били мали, деца су одрастала на улицама, ливадама и шумама.
Лети смо увече улазили у кућу да преспавамо.
Одрасли нису имали времена да се баве нама.
Ако бисмо морали болесни да останемо да лежимо у кревету, стидели смо се што сметамо старијима.

Када смо ми били мали нико није бринуо за наша дечија права.
Неваљалу децу су сви могли да лемају.
Родитељи, родбина, комшије, учитељица, наставници и наш милицајац Брко.
Који је био најбољи, јер је деци само вукао уши.

Када смо ми били мали, деца су морала одмах да се укључују у живот.
Чували смо стоку, копали, купили сено, додавали циглу на грађевини,
прали судове, секли дрва, водили коња у орању, седели на дрљачи,
управљали коњском запрегом…
Морали смо да радимо и да будемо од користи породици.
Лопту смо играли или предвече или недељом.

Када смо ми били мали нико нас није чувао.
Остајали смо сами у кући.
Често са млађом браћом и сестрама.
Тако су најстарија деца у породици најбрже одрастала.

Када смо ми били мали морали смо да једемо шта се стави на сто.
Нико нам није испуњавао никакве жеље.
Није се спремала одвојена храна за нас.
Ако нам се нешто није јело, одлазили смо гладни у кревет.
„Пољуби па остави!“ говорили су наши стари.
Храна се љубила у знак поштовања.

Када смо ми били мали храна се није бацала.
Остацима смо хранили свиње.
„Једи, једи, свеједно ћемо прасадима бацити“

Када смо ми били мали нико од нас није знао шта раде наши родитељи.
Знали смо само да раде.
О примањима родитеља нико није ништа говорио.
Живели смо спокојно у свом одрастању.

Када смо ми били мали свет је био другачији.
Данас се све променило.
Из корена.

Деца су постала господари породица.
Све је подређено деци и деци мора све да се угоди.
Добри родитељи су они који све могу да испуне својој деци.
Границе више не постоје. Односно, граница је стпљење родитеља.

Деца прва седају за сто, бирају шта ће да једу.
Ако им се не свиди храна, мајке спремају ново јело.
Очеви служе као канта за ђубре.
Штета је да се спремљена храна баци.

Деца воде главну реч о свему.
Деца причају. Не затварају уста.
Родитељи слушају и диве се памети своје деце.
Памети која је покупљена са интернета.

Деца не смеју да се туку.
Деца су добила закон о сигурној заштити.
Штити их држава од родитеља.
Порука је јасна – деца припадају тоталираној држави.

Тинејџери могу да сакрију свој здравствени картон.
Родитељима не морају да га показују.
Савете могу да добију од професионалних заштитника деце.
Који више брину о деци од родитеља.

Тако је родитељска љубав постала сувишна.
Деца се уче да им родитељи нису ни потребни.
Само као музичка кутија за испуњавање жеља.
Лоши родитељи не испуњавају жељу своје деце.
То је музичка кутија која се покварила.

Деде и баке су у служби размажене деце.
Баке једва устају од стола да деци донесе воду.
Деде су поносније, они само носе торбе до школе.
Мајке и очеви су слуге у бахатог господара.

Неваспитана деца малтертирају учитељице и наставнике.
И нико им ништа не може.
Бити неваспитан је – ИН!
Родитељи то оправдавају као дечија посла.
Нема више милицајца Брке да им извуче уши.
Дечија права су изнад свих ауторитета.
Тако још више кваримо неваспитану децу.

Дечија индустрија је подређена неваспитаној деци.
Зарађује се на манипулацији децом.
Намећу се трендови који морају да се прате.
Губитници не могу да прате трендове и деца одбацују такве родитеље.
Потрошачко друштво гута неваспитану децу.

Успех детета није у показаној љубави према родитељима и заједници.
Није у знању, радним навикама и преузетим обавезама.
Успех детета мери се количином робе коју мора да конзумира.

Тако деца постају овисници од потрошачког друштва.
Ствара се илузија слободе.
Сви, наводно, могу да раде шта хоће и никоме не одговарају.
Деца постају хировита и себична.
Све хоће одједном за себе.
Све сама да прогутају.
Не знају да пруже, него само узимају.

Постају пасивна у том свом хиру.
Очекују да им се све пружи, уместо да сами проналазе.
Отуда постају хронично незадовољна и неспремна за живот.
Неспобна су да буду део заједнице.
Тако се увећавају конфликти унутар саме заједнице.

Родитељи праве велику грешку у васпитавању деце.
Уместо да науче децу да рађају љубав, они их својом љубави праве неспособним.
Родитељи нису својина деце.
Депресија настаје када деца то схвате.

Између породице и спољног света разлика је у добијању пажње.
Породица све даје детету, док му друштво све узима.
Деца немају чврстину да ту различитост носе.
Уколико их на време родитељи не припреме за живот, постоји опасност да се изгубе.
Залутају и не могу да се снађу. Не могу да пронађу пут избављења.

Како ће таква деца да одгајају своју децу?
Како ће деца која нису одрасла да васпитавају нова поколења?

Никада родитељима није било теже да васпитају децу.
Никада већи тоталитаризам није био у друштву.
Велики Брат све контролише и диктира.
Живимо у Хакслијевом Врлом новом свету.
Деца више не припадају родитељима, него су имовина Великог Брата.

Отуда налог Великог Брата да се укину етикете МАМА и ТАТА.
Уместо застарелих етикета, употребљава се нова етикета.
Родитељ 1 и Родитељ 2.
Уводи се и Родитељ 3. Тако истополни постају родитељи.
То су све прелазна решења до потпуног укидања родитељства.
Деца ће се правити у епруветама и неће имати име.
Само шифру епрувете.
Нема љубави између шифара.

Погрешан смер кретања цивилизације мора се завршити у епруветама.
Човечанство мора да се одбрани од програмираног самоубиства.

Како?

Укидањем детријархата!
То је превара човечанства.
Деца не могу да управљају светом!
Деца морају да одрастају.

Родитељи, тате и маме,
Не дајте своју децу!
Васпитавајте сами своју децу!
Удружујте се!
Повезујте се у заједницу родитеља!

Друштво је у расулу.
Велики Брат је злонамеран.

Помозите деци да одрасту.
Будите уз своју децу!
Учите их, брините, вежбајте са њима и браните их од манипулација.

Пустите их да стварају своје игре.

Игра је слобода.

Будите строги, али правични.
Кажњавајте их када су то заслужили.
Разговарајте и планирајте.
Држите реч.

Пренесите на децу своја знања.
И паметна искуства.
Не понављајте глупости старијих генерација.
Наша деца морају да буду боља од нас.

То је једини начин да се супроставимо пропасти човечанства.
Једини начин да сами васпитамо своју децу.
Која ће васпитавити своју децу.
А њихова деца васпитаће нова поколења.
И тако трајемо.
Упркос свима.

Извор: www.dragas.biz

Постоје мисли Светлости

и постоје мисли Таме,

постоје мисли Живота

и постоје мисли Смрти,

постоје мисли Љубави

и постоје мисли Мржње.

Ми смо свакога трена,

у зависности од наших мисли,

или у Светлости или у Тами,

 или у Животу или у Смрти,

или у Љубави или у Мржњи.

Какве мисли у нама преовладавају,

такви и бивамо,

 јер наше мисли,

повезане са Светом Снова,

 стварају нашу Судбину

и обликују наш Живот.

Природа се открива у тишини.

Тек кад уђеш у тишину,

откриваш и упознајеш

најдивотније лице Природе.

Природа се повлачи пред људима,

 пред буком коју стварају људи.

Ако желиш да живиш

у складу са Природом,

тада мораш заћи

 с ону страну

свега појавног у свету.

Песму Драгана Симовића под насловом ДА ИЗБИЈЕМ НА ПРОПЛАНАК СВЕТИ, из књиге У СВЕТИМ ГАЈЕВИМА БЕЛИХ ВИЛЕЊАКА, казује Милорад Максимовић.

Опремио: Стари Словен