Лирика вечног тренутка

У последња два столећа, у Србију је, са Запада, улазило превасходно оно што трује, разбољева, слаби и поништава Дух Белог Србства, само оно што потире србску самосвојност и самобитност, србску надмоћ и самосвест.

Србија, оваква каква јесте, не може ући у Ново доба Духа Стварања све док се не излечи од вируса атлантизма, од свих атлантистичких, лихварских, гмазовских и сатанистичких порока и зала.

Атлантисти су бесовска раса рептила и дракона, раса човеколиких змија, змајева, гуштера и иних гмазова, раса која пије крв и исисава животне сокове потомцима више звездане и хиперборејске расе.

Песнички речено: Атлантисти су астрални и енергетски вампири, који нападају свако рањено, искрвављено, исцрпњено, ослабљено и болесно биће, свако биће без духа самобитности, самосвести и божанске вертикале.

Долази време

када ће Бело Србство

бити слављено у свету.

То време није далеко.

Песнички речено:

то је већ сутра!

Ратници Светлости Белога Србства

 победиће Таму.

Победиће Таму

тајним и невидљивим оружјем

 које само Бело Србство има.

Долази време

када ће Бело Србство

ослободити поробљено Човечанство

и објавити силазак

Духа Стварања

на Земљу.

То време није далеко.

Песнички речено:

то је већ сутра!

Лирика вечног тренутка

Србска болећивост је узроком србске пропасти.

А болећивост је последица неосвешћивања осећајне душе.

Осећајна душа без свести постаје болећива душа, душа која је закржљала у духовном развоју.

Освешћивање душе јесте превођење душе у свест, узвођење и спајање душе са духом.

Када се, у нашем бићу и суштаству, осећање сједини са свешћу, тада се наша душа сједињује са Божјим Духом.

После тога, ми нисмо више само осећајно биће, већ биће које је истовремено и осећајно и мудро.

Већина србског народа није ништа чинила на освешћивању своје осећајне душе.

Тако смо постали болећиви, и наивни.

Постали смо народ задушна баба, како се то песнички и сликовито каже.

Наиван човек је осећајан, осећајан до болећивости, али без свести и самосвести, без божанске мудрости.

Болећивост је наивна, детиња сажаљивост.

То је болећивост задушне бабе.

Србска неосвешћена осећајна душа и јесте узроком свих србских страдања.

Из болећивости и бесловесне сажаљивости, Срби у свој дом примају и највеће душмане своје, који ће их, у даном тренутку, изненада, подмукло и мучки, заклати на спавању.

Сада, јасније него икада раније, видимо докле нас је, као народ, довела наша болећивост.

Најружније приче о нама причају управо они које смо, из сажаљивости и болећивости, примили у свој дом, они које смо хранили, неговали, лечили и спасавали у свом дому, они с којима смо делили своју државу, своју родину, своју дедовину.

Нас ће, на концу конца, овако болећиве и неосвешћене, из нашега дома, из наше државе, из наше Србије протерати они с којима смо несебично делили све што смо имали и све што нисмо имали.

Залуд нам осећајна душа, ако немамо божанске свесности и свести!

Зло је у свету толико нарасло,

да само Бог може

да нас спасе од зла.

Нико од нас не може

да спасава свет,

 свако од нас,

 уз Божју помоћ,

спасава самога себе.

Бог нам је најближи.

Нико нам ближи није од Бога!

А Бог је свуда око нас,

па и у нама.

У сваком трену,

 и на сваком месту,

Бог је с нама и у нама;

 и без Божје помоћи, гле!

нас и не би било.

Милорад Максимовић: ВИЛИН ДЈЕВА

Опремио: Стари Словен

Милорад Максимовић је рођен у Београду у Србији.

Почео је стварати поезију веома рано, прво на матерњем а затим и на Енглеском језику.

„Бљесци светла и ја који путујем кроз у први мах непознато квантно и морфогенетско поље свег живота и искустава, хватајући изразе, облике и боје које ће касније постати песме.“

„Божанска лепота је одувек била доступна свима и свуда да се живи и осети, један брзи покрет преко твојих очију и ту је!

Одједном видиш скривено! Овде је твоје лично благо, сопствени живот и Љубав.“

„Ја живим уметност кроз све начине и уживам у њеној разноликости. Надам се да ће моја уметност додирнути срца и надахнути душе да пронађу њихово сопствено благо и изнесу га на светло дана.“

Милорад сада живи и ради ван Србије али је духом у вертикали Србства и његово стварање увек стреми ка уздизању духа исконске лепоте, истине, мудрости и Љубави сваког ко је човек и ко то хоће постати.

Његов веб сајт за издање књиге на Енглеском је:

www.fromforgottenworld.com

www.facebook.com/FromForgottenWorldIntoEternity/

Ја сам на путу,

на путу љубави и среће,

на звезданом путу,

који не зна за границе,

за патње и боли,

који ти пружа загрљај

који даје наду,

који зна да воли.

 

Наду и вољу –

обасјава те вером –

даје ти снагу да будеш човек

од хиљаду сунца,

да зрачиш добротом,

да будеш светионик,

да будеш светлосна хармонија.

Али само тако, уистину,

бићеш онај прави,

да, онај прави

који воли,

љубав шири,

и увек је ту кад је нека мука

и када боли.

Само тако спознаћеш и себе,

само тако наћи ћеш

мир и слободу,

и бићеш испуњен,

бићеш човек

који зна

да овом земљом хода.

Неће за мене доћи пролеће
неће се за мене Дон разлити
и срце трепетно ће закуцати
са надахнутим осећањима – не за мене.

Неће за мене, изаћи месец
у долинама шумице осветљавајући,
и славуј, пролеће поздрављајући,
тамо ће певати – не за мене.

Не за мене – жуборе потоци,
теку кристалним струјама
и девојка са црним обрвамa
она расте – не за мене.

Неће се за мене – у пролеће родбина
у кругу домаћем сакупити,
Христос Воскресе из уста ће се разлити,
Пасхални дан – не за мене.

Неће за мене запевати другови
и сва козачка крајина
и на коња, једном ће сина
други поставити – али не ја.

А за мене, комад олова,
он у тело бело забиће се,
и крв врела ће се пролити,
ето то браћо – то је за мене!

(Руска козачка песма)

Кад год бих се нашао

пред неким суштинским

 животним питањем,

никада не бих тражио

одговор од главе,

већ од срца.

Срце је, уистини,

мудрије од главе,

јер је,

у Оностраном,

повезано са Вишњим

божанским светом.

Ми смо Висока Звездана Раса;

 Раса коју води Унутарње Сунце;

Раса коју Идеје воде;

 Раса Духа, Свесности и Свести.

Ми смо Раса Оних који знају:

 ко су и одакле су;

Раса Оних

који и у најмрачнијој ноћи света

проналазе и виде Свој Пут;

Раса Оних који су повезани

 са Својим Боговима.

Ми смо Раса Оних

који се вазда изнова рађају;

Раса Оних који знаду

да је Живот вечан;

Раса Оних који знаду,

да Живот нема

ни почетка ни свршетка.

Лирика вечног тренутка

Не мора човек бити русофил – довољно је само да осећа својим срцем и мисли својом главом – да би схватио, да управо Русија чува Човечанство, чува човечански и божански поредак на Земљи.

Кад кажем Русија, онда мислим на Биће и Дух Русије, мислим на Русију космичке и божанске Вертикале, мислим на Велику Душу Русије, мислим на онострану и мистичну Русију која је изван и понад свега материјалног и појавног у овоме свету.

Русија је давно, још у Доба Хипербореје, у Доба Белих Ура, изабрана, од стране светлосних и божанских бића из Вишњих звезданих и божанских светова, да чува Гају (Мајку Земљу), да чува планетарну Културу и Духовност, да одржава равнотежу између Светла и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла.

Русија је последња и једина одбрана свеколиких изворних европских тековина и вредности, последња и једина Идеја Свесности, Свести, Самосвести и Самобитности Првобитних Европљана.

Русија је последњи, али и најтврђи, најчвршћи и најстаменији, бедем одбране Првобитне Европе, Европе Културе, Стваралаштва и Духа, Европе Словесности.

Стога, опстанак Русије значи: опстанак Човечанства, опстанак Божанског Поретка на Земљи, опстанак Културе, Духа и Стваралаштва.

Без Русије, Словесно Човечанство нема будућности!

Ово је веома важно, ово је, уистини, битно, да схватимо и освестимо.