Ја сам се све време,

од ране младости своје,

 лепотом песничке речи

 и чаролијом поезије

 бранио од смрти.

За мене поезија

никада не бејаше

само једна од уметности,

 већ сам живот,

сушти и суштаствен,

а некада, гле!

и више

од  живота самог.

Поезија је стварала мене,

али и буквално!

Поезија је обликовала

моје унутарње биће и суштаство,

 обликовала и оплемењивала моју душу,

обликовала

и у највише небеске висине узносила

мој песнички и стваралачки дух,

 повезујући ме

најтананијим

душевним и духовним нитима

 са Вишњим и тајинственим световима,

повезујући ме

са Вечним Водеаном Божје Љубави,

повезјући ме

са Извором Вечнога Живота.

Све време сам,

зацело,

 живео за поезију

 и живео од поезије.

 

Звезде…

Гледам их и мисли ми лете као да су деца са крилима…

Сакупљам латице што земљу пољубише…

Гледам у њу…

Уснулу…

 

Очи јој затворене а душа отворена и мирише зора…

Никакве речи ја не желим рећи,

већ само је поглед мој милује и греје.

Звезде…

Тако су далеке а тако блиске нама.

Нама што стварамо Све-мир нашим мислима и рукама…

Вилин дјева спава и гледа ме својим очима

Јер вилин дјеве никада не спавају као деца света,

Оне вечно негде путују …

Где?

 

То само зна њихова душа света…

Једном ми је рекла и занавек се знало од тад,

да речи је мало тамо где сија Љубав.

Вилин дјева ми руке своје да

И у мени срце заигра…

И усне ми своје пружи као најмилије…

Срце ми је своје дала пре времена и свих боја

Душу ми је своју дала да ми буде као моја

На груди сам њене главу спустио тада

И чуо како куца искра једна блага

Искра Творца њој дарована…

И рече ми она како је само са мном једно и како заједно летимо вечно…

И сетих се свих арија наших душа пре нег` свет поста!

Како са Творцем певасмо у дворима светла…

Пре него што иједна птица запевала свети пој…

Звезде…

Показа ми она наше стазе међу њима и са њима.

 

Велика је та истина која збори и запева Божји тон.

У очима њеним видим где се рађа свети зов

И у души мира пој…

Лепа јесте вилин дјева ал` још лепше срце у њој.

Лирика вечног тренутка

По предању древних ВедСрба, постоји тајинствени, упоредни и онострани свет у којему обитавају песници, сликари, музичари и разни ини уметници.

То је Вилин-свет, свет вила (муза), свет белих и плавих вилењака.

Све што се ствара у том свету, пресликава се, потом, на овај свет.

За православне мистике, то је Свет херувима.

Сва лепота, красота и дивота што се пројављује у овоме свету, долази из тог тајинственог, упоредног и оностраног Вилин-света.

Ништа у овоме свету не може да се појави пре него што се створи у оностраном Вилин-свету.

Ни поезија, ни слика, ни музика, ни било која ина уметничка лепота, красота и дивота.

Неки тај свет називају Светом идеја, а неки, опет, Небом.

Зато су древни мистици, алхемичари и чаробњаци имали изреку: Како Горе (мислећи на Вилин-свет) тако Доле (мислећи на овај свет, на Земљу).

Сваки песник, сваки уметник, не само што верује, већ и, душом својом, осећа, да постоји тај свет, те да мора бити повезан с њим.

Ако песник и уметник није повезан с тим оностраним Вилин-светом, онда нема поезије, нема уметности, нема лепоте, ни душевне ни духовне, у овоме свету.

Јер нити лепота нити доброта нити љубав, гле! није рођена, ни настала нити постала сама по себи од овога света, но је рођена, постала и настала у тајинственом, упоредном и оностраном Вилин-свету, у Свету идеја, у Небу.

Откривамо: Колико су слични српски и санскрит?

Редакција Србин инфа разговарала је младим истраживачем санскрита, Марком Пејковићем, поводом изласка из штампе његове необичне књиге Речник санскрита и српског.

 

У последњих двадесетак година, верујемо као део дугог процеса националног самоосвешћивања, појавило се доста радова везаних за митску и реалну старину српског језика. Откуд се код Вас јавило интересовање за санскрит и где сте га изучавали?

– Све је кренуло спонтано. Када сам први пут видео писмо санскрита (деванагари) одмах сам се заинтересовао. Сва та слова су ми изгледало отмено и узвишено. Одмах сам кренуо да пишем своје име на санскриту, простије речи и реченице. Онда сам набавио граматике, читанке (издвојио бих ону Радмила Стојановића) и старе текстове на санскриту. Потом сам открио колико је санскрит жив језик – говори га неколико милиона Индијаца, кроз индијске часописе, радио и ТВ програме на санскриту. Врхунац изучавања је био 2012. године када сам примљен на летњу школу санскрита коју је организовао Јужноазијски институт чувеног и осам векова старог Универзитета Рупрехт-Карл из Хајделберга у Немачкој, и то у класи проф. санскрита Садананде Даса. Данас и сам држим часове санскрита, укључујући и конверзацијски модул.

 

Чињеница је да од Милана Будимира и Анице Савић Ребац па до Александра Ломе и Вање Станишића српска култура није имала разумевања за проблеме индоевропских језичких старина. Зашто је то опасно?

– Ми Срби често волимо да истакнемо како се поносимо нашом богатом историјом и културним наслеђем, као и православном вером. Али, углавном о свему томе мало знамо, или и ако знамо, на самом делу не показујемо довољну бригу за очувањем тог наслеђа. Исто важи и за шири културни контекст одакле смо потекли као и други европски народи, а то је индоевропски контекст. Без изучавања индоевропских језичких старина ми не можемо да разумемо оригинално значење речи којима се користимо у нашим животима – од пијаце до философских катедри. Не можемо да научимо да мислимо, можемо само да се претварамо да нешто знамо.

 

Шта обичан читалац, лингвистички необразован, може да нађе у вашем Речнику санскрита и српског?

– Добија прилику да упозна, не само сличности српског и санскрита кроз списак истих или сличних речи два језика, већ и индијску културу из православне визуре. На то смо данас посебно обавезани када свејерес екуменизма покушава да прогута и потре православне догмате кроз њу-ејџ ураниловку свега и свачега галопирањем ка светској тоталитарној владавини. Читалац може видети да сам писао са дистанцом – можемо код других похвалити само оно што није супротно нашој вери и наслеђу, а све остало тек узети к знању. Свакако, они који нису Срби православци добијају прилику да прошире философске и лингвистичке хоризонте којих смо сви лишени услед просветитељско-западњачких погледа на свет.

Књига, поред списка истих и сличних речи и основне морфологије и фонетике санскрита, пружа и основна знања о индијској историји, религији, филозофији, обичајима, пословицама, причама. Укратко, све оно што би један образован човек требало да зна о Индији. Дужан сам и да истакнем да је мој рад надовезивање на радове претходника на ову тему (Божиновић, владика Атанацковић, Ресимовић…). Оно што је код њих вредно сам преузео и као такво у књизи означио, елиминисао сам оно што је по мени погрешно или непостојеће, а додао сам око половину нових речи. Такорећи, унео сам мало реда у кућу и додао пар нових ствари да освежим причу.

Колико је заиста савремени српски језик сличан санскриту? Шта та сличност значи за нашу културу и идентитет?

– Веома сличан. Ево неколико примера из Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

 

Који су даљи правци истраживања? Да ли сте размишљали да грађу проширите на невероватни Етимолошки речник словенских језика, који у Москви излази од 1974, и до сада је обухватио 39 свезака?

– У складу са предлогом моје издавачке куће Catene Mundi, којој дугујем захвалност за врхунски професионализам у процесу публикације мог Речника, планирам рад на етимолошком речнику санскрита и српског који би покрио поређење корена речи српског и санскрита, а вероватно и поређење речи које имају различито, али блиско значење.

КЊИГУ НАРУЧИТЕ ОВДЕ

Лирика вечног тренутка

Србска надмоћ се огледа и у томе, што Срби, у начелу, никога не мрзе.

Не мрзе ниједан други народ.

А никада нису ни мрзели.

Не мрзе ни своје највеће душмане.

Презиру их, осећају гађење над њима, али их не мрзе.

У томе се огледа величина и снага Србског Бића, Србског Духа.

Величина, снага и надмоћ.

Срби су надмоћан народ.

Србску биолошку, генетску и духовну надмоћ осећају и највећи мрзитељи Србства.

Усталом, зато нас и мрзе!

Србомржња је последица србске надмоћи.

Србе мрзе због србске надмоћи.

Ствари су веома просте.

Увек слаби, немоћни и јадни мрзе оне јаке, моћне и надмоћне.

Никада није обрнуто.

Никада јаки, моћни и надмоћни неће мрзети оне који су ниже од њих, који су, у свему, испод њих.

Стога би Срби требало да буду срећни што их мрзе сви они који их мрзе!

 

Лирика вечног тренутка

Србомржња је рођена у Ватикану и Лондону.

А онда је семе србомржње посејано у Бечу и Берлину, да би се потом, из Беча и Берлина, расејало по васцелом Балкану, међу балканским неосвешћеним, несувислим и бесловесним племенима, дивљим и варварским племенима која су, по природи својој, склона свакој мржњи и сваком злу.

Србомржња је стара колико и јудео-кршћанство, колико и Запад.

На почетку јудео-кршћанства стоји србомржња, као што и на почетку стварања западних државица на европском тлу – од дивљих и варварских племена и хорди – такође стоји из Ватикана наслеђена и прерађена србомржња.

Ватикан и атлантистички Запад, па и цео Запад, почивају на србомржњи.

Русомржња је само варијанта србомржње, односно: русомржња је произишла из србомржње.

Ми можемо да дубимо на глави, да чинимо не знам што и не знам како, србомржња никада неће престати на Западу.

Запад нема никакве оригиналости, самосвојнисти и самобитности, Запад нема никаквог идентитета сем једног јединог – а то је србомржња.

Без србомржње, без русомржње и мржње према човечанству – нема ни Запада, нема ни идентитета западног човека.

Поред србомржње, русомржње и мржње према човечанству, постоји још једна урођена мржња у западног човека – то је мржња према Природи.

Западни човек је природомрзац, западни човек мрзи све што није он сам, мада и себе самог, притајено и подмукло, мрзи.

Србомржње има и међу генетски слабим и болесним Србима, међу хибридним и вештачким Србима, међу несувислим и бесловесним Србима.

Али, они су нека друга прича!

Лирика вечног тренутка

Србство се спасава кроз Женско Начело, кроз Србкињу.

Зато што се у Жене лакше отварају више, божанске чакре, зато што је Жена мање поробљена умом, интелектом.

Мушко Начело је оптерећено и поробљено умом, интелектом, те се стога у Мушкарца теже отварају више, божанске чакре.

Да би се посве отвориле више, космичке и божанске чакре, Човек (Човечица) мора посве да изиђе из ума, из интелекта.

Народи у којих је поробљено Женско Начело, народи у којих је спутана и поробљена Жена, вртеће се још дуго у Самсари, у Вртлогу света омаја и опсена.

Женомрзачке религије, религије Пустиње јесу магијски наум Црнобога-Таме, да би се Човечанство држало у Тамници Света.

Једино Ведска Вера Белих Ура (коју неосвешћени називају Паганством) посве ослобађа Жену свих окова и стега Црнобога-Таме, ослобађа је Самсаре, Вртлога овога света омаја и опсена.

Јер, тамо где је Човечица поробљена, и Човек је роб, само што тога још није свестан.

Сунце које нас обасјава

 јесте милост и остварење милости

Сунца у нама;

звезде које ноћу видимо на небу

јесу снови

и остварење снова

звезда у нама;

лепота света

којој се из дана у дан

неизмерно дивимо

јесу слике и остварење слика

 неких тајинствених

а невидљивих

 светова у нама.

Све што било где

видимо и чујемо,

то смо ми сами,

 јер све је то одувек

 и заувек у нама.

Није довољно

само да верујемо у себе,

већ своје идеје,

замисли, визије и снове

 морамо да преточимо

у живе покретне слике,

морамо своју веру у себе

 да преточимо у унутарњи,

 документарни а уметнички

и духовни филм.

Сваку нашу замисао и мисао

морамо јасно да видимо

као већ завршено

Божје остварење.