Све оно што смо у младости

тражили у свету,

 то смо после многих лета

лутања и трагања,

 открили у тајним

дубинама срца.

Лирика вечног тренутка

У свету је велико зло.

То зло нараста из дана у дан, из часа у час.

Зло ће нарастати још неко кратко време, а онда ће се, када буде било на самом врхунцу, распрснути и нестати.

Тако мора да буде.

Зло мора да нестане, да би на његово место дошло добро.

Да живи и да се развија.

Зло у свету више ни Земља ни Васељена неће да трпе.

Већ се ближи тренутак, и дошао је, када ће Свевишњи извући свој огњени мач и сасећи и спржити све зло у свету.

Није Свевишњи створио Васељену и Земљу, да би Васељеном и Земљом царовало зло.

Лирика вечног тренутка

Поезију пишем увек у надахнућу.

Реч инспирација не користим.

Тврда је, и не одговора мом унутарњем песничком бићу.

Много ми је ближа и дража праизворна србска реч: надахнуће.

Реч надахнуће долази од речи Дах, а Дах је првобитна србска реч за Дух.

Дух је рођен из Даха.

Песник мора бити надахнут, да би могао да пише и ствара поезију.

Без надахнућа нема ни поезије.

Поезија је једина уметност која се рађа из чистог надахнућа.

Ово запамтите: само је поезија чиста уметност, и само за поезију нема ни школа, ни факултета, ни академија.

Све друге уметности могу да се стварају или са мало надахнућа или без имало надахнућа, и за све друге уметности постоје школе, факултети и академије.

Све друге уметности могу да се стварају из главе, из ума.

Нема поезије, нема песме која није рођена у чистом надахнућу.

А надахнуће је неко чудно, тајинствено и мистично стање песничког стваралачког духа.

То је повезивање с музама, а музе су виле.

Песник мора да се сретне с музама, односно с вилама, мора да се енергетски и духовно повеже с њима пре него што ће почети да записује песму.

Песму не ствара песник, већ је виле испредају кроз песниково срце.

Виле песнику кроз чисто срце дошаптавају поезију коју он записује.

Подразумева се, да песниково срце, у тренутку стварања, мора да буде чисто, ослобођено свих мисли, ослобођено свега нечистог, свега ружног и лошег, да би могао да уђе у вилински свет и да се повеже с вилама.

Кад срце није чисто, кад није празно, тада нема ни надахнућа, нема ни повезивања с музама.

Песник своје срце чисти тиховањем, медитацијом, молитвом.

У тренутку дубоког надахнућа песник није у овоме свету.

Он је само физички присутан овде, али је срцем, душом и духом у неким оностраним вилинским световима.

То су ми посведочили и моји ближњи који би се затекли у мојој соби у тренутку кад сам стварао поезију.

Рекли су ми: лепо си види да си ти само физички присутан у соби, а да је свеколико твоје унутарње биће негде другде, далеко одавде.

У таквим стањима не бих ни видео ни чуо никога од овога света.

Могу да ме питају било шта, ја нисам присутан – нема ме ту где је моје физичко тело.

Надахнуће је најлепше осећање, најлепше стање стваралачког духа.

У том стању нема ничега од овога света, већ је сва лепота, красота и дивота из оностраних вилинских и звезданих светова.

Виле су светлосна, енергетска, титрава, лепршава, флуидна, етерична бића.

Бића што светле, бића што светлуцају попут свитаца.

Виле су женски анђели.

Има доста оних теолога и духовних учитеља који тврде да су анђели бесполни, а то је и став многих цркава.

Ја сам у својим сновима и визијама, на својим астралним (звезданим) путовањима, видео да су анђели полна бића, да постоје мушки и женски анђели.

За поезију, као и за свеколику уметност, задужени су (а то задужење је добивено од Вишњих светова) женски анђели које ми зовемо музама, вилама.

Сваки песник има своју музу, своју вилу, која га прати све време песничког путовања.

Песник је и енергетски и душевно и духовно повезан са својом музом.

Она је његов анђео водич и чувар.

И она је одговорна за његово душевно и духовно узрастање на Земљи.

Веза између песника и музе је мистична.

Између песника и музе постоји платонска, мистична и божанска љубав.

То је чиста етерична, флуидна и прозрачна љубав какве нема на овоме свету.

И сваки је песник, на неки тајинствен и мистичан начин, заљубљен у своју музу.

Јер, да није тога, не би ни поезије било.

Лирика вечног тренутка

Мој отац, расни горштак – који је имао само четири разреда основне школе – говорио би:

Онај ко није кадар да живот свој положи за жену и ђецу, ко није спреман да жртвује свој живот бранећи част своје жене и ђеце, тај не сме ни да се жени!

И још би говорио мој отац, обраћајући се нама, синовима својим, а превасходно мени, зато што сам најстарији:

Можеш ти да завршиш и највеће школе, да учиш и да се образујеш до краја живота, можеш да прочиташ брдо књига, да будеш пјесник, сликар или неки други умјетник, али – знај! – ако ниси у исти мах и ратник, ако ниси одважан и храбар, онда ти је залуду све знање и умијеће, онда си ти нико и ништа!

На ове очеве речи, којих се, изненада, и у трену присетих, ја ни данас, после толико лета, немам шта да додам.

Препустите се да вас обликују,

да вас вајају:

 Истина, Лепота, Љубав и Светлост.

Ви не морате ништа да чините,

само се препустите:

 Истини, Лепоти, Љубави и Светлости.

Само их призивајте,

само их живите!

Тада вам неће требати

 никакви учитељи,

никакви спаситељи,

никакве религије,

никакве идеологије,

никакве вере.

Истина, Лепота, Љубав и Светлост

тада ће бити

ваши божански водичи

 кроза све

како овостране

тако и оностране светове.

Лирика вечног тренутка

Заиста, не само на Земљи, већ и у Васељени, нема ништа лепше од лепе жене, од лепе човечице.

Ни најлепши мушкарац, уистини, не може се, по лепоти, поредити ни са женом просечне лепоте, а поготову не са женом савршене лепоте.

Жена је врхунац, сама завршица, Божјега Стварања Лепоте.

Ниједно биће на Земљи, и у Васељени, нема тако савршен облик, нема такав склад, нема такву космичку и божанску хармонију, као што лепа и савршена жена има!

Лепа жена, жена савршене лепоте, има све одлике Божанства, Женског Божанства, Женског Космичког и Божанског Начела Лепоте.

Човек видовитог знања, човек који лепу жену посматра и сазерцава са једног вишег космичког и божанског становишта – без посесивности и похотљивости, а уздигавши се изнад приземне страствености и чулоности – откриће у женској лепоти, красоти и дивоти сам врх Савршене Лепоте, сам врх Космичке Симетричности, сам врх Божанске Хармоније унутањих спирала, линија и облина.

Зато се о жени, о савршеној женској лепоти, може говорити, и судити, искључиво са једног вишег становишта, са становишта Божанске Естетике.

Јер, свако сведочење и суђење о жени, о њеној савршеној лепоти, изван становишта Божанске Естетике, јесте банално, приземно, тривијално, несувисло и бесловесно.

Зато што савршена телесна лепота жене подразумева савршенство душе и духа, савршенство како у спољном тако и у унутарњем бићу и суштаству човечице.

Отуда су Древни Ури и говорили: Оно што је Истина у Небу, то је Женска Лепота на Земљи.

Лирика вечног тренутка

Свака нас ружна мисао – а ружна је свака она мисао која није Мисао о Лепом – вуче надоле, у таму, у каљугу.

Само нас Мисао о Лепом, Мисао о Божанском, Мисао о Суштаственом, Мисао о Битном, гле! уздиже у звездане, светлосне и духовне висине.

Кад год бих писао о србском усуду, о србској несрећи, о србској трагедији, о србској неслози осетио бих како ми пада дух, како потања у неке мрачне и студене оностране светове, осетио бих како копним, сахнем и венем, како губим моћи, губим снагу, губим животну енергију.

Заиста, много се негативних и грозних ентитета, много се паклених, ужасних и језивих астралних вампира и бесова накачило на Србско Биће.

Отуда је међу Србима толико изрода, толико вештачких, хибридних, синтетичких и ентитетских срба (у овом случају се пише малим словом!), тако да Истинско Србство, Истинско Бело Србство, једва опстајава у овоме свету.

Најопаснији напади и удари на Србско Биће Вертикале јесу они који долазе изнутра, из самог србског народа, из самог србског окружења које је дозлабога загађено, запрљано и затровано тако да се, у овоме трену вечности, само Србско Биће Вертикале једва сагледава и назире у гомили тог вековног смећа.

Но, тако је како јесте, и то нико, сем Свевишњег, не може набоље ни за јоту променити.

Стога се, да бисмо сачували себе и своју душу, окренимо према Лепом, Божанском, Племенитом и Дивотном.

Окренимо се према оним Србима и Србкињама који стварају Лепоту, који негују Лепоту и, надасве, који живе Лепоту.

Они су ту негде око нас, посве тихи, скромни, смерни, трпељиви, стрпљиви, смирени, стамени и чрвсти, а скоро нечујни и невидљиви у свету.

Они су, можда, и у нама, само што их још нисмо открили и препознали!

И заиста, да није тих и таквих племенитих, божанских и дивотних Срба и Србкиња што стварају, негују и живе Лепоту над лепотама, овај свет би одавно нестао.

Снага Рода – је у његовом народу. Снага народа, барем мушког пола – је у његовој бради.
Дакле, зашто је српском човеку била потребна добра и густа брада?

1. Да би показао своју снагу

У Србији мушкарца нису гледали по одећи већ по бради. Њену густину и изглед. Густа брада је била спољни одраз добре расе мушкарца и његове мушке моћи. Људи са лошом брадом су сматрани скоро дегенерицима. Ћосави, углавном су остајали беземљаши.

2. У циљу очувања своје достојности

Част српског човека је била у бради. Повреда, нанета расту браде, је сматрана злочином против човека. Још у средњем веку у Србији су преступи кажњавани смуђењем лица, како не би расла брада.

3. Да би нагласили свој чисти род

Брада је сматрана даром од бога. И српски је народ очигледно био веома обдарен. Брада је чинила мушкарца национално достојним. Прећутно се подразумевало да се не улази у брак са странцима. Посебно са онима које природа није обдарила са густом брадом. Грешни са „неверником“ су били лако препознатљиви по потомству – односно по „козјој“, танкој бради. Несретници су „награђивани“ статусом „неприхваћених“, и морали су да уложе поприлично напора да би постали пуноправни чланови друштва.

4. Да би се имала хармонија у животу

Брада за српског човека није била само част и савест, већ и животна равнотежа. Губитак браде свакако је утицао на судбину човека. Ко случајно оштети или изгуби длаке браде третирао се веома озбиљно. Ћосав човек, као по правилу, ишао је на исповест, а онда и на строги пост. Мушкарци, који су се добровољно ослободили браде, сматрани су опседнутима. Обични људи су их избегавали да не буду инфицирани демонима. Али најгоре за народ је било, ако би се „обријао“ владар. То би се доживљавало као национална катастрофа …

5. Да би нагласио своју мушкост

У сваком тренутку брада је била знак мушкости и зрелости. Ћосавом човеку се чак одбијао благослов и није пуштан на бојно поље. Данас, док је проширено замућење родних граница, ношење браде може да послужи као додатни показатељ мушкости.

Лирика вечног тренутка

Ми живимо у свету кривих наспрамних огледала, искривљених и бесловесних пројекција, у свету омаја и опсена, лажи и обмана, где је замена теза свагдашња појава.

У таквоме свету, зацело, добри се проглашавају за зле а зли за добре, паметни за луде а луди за паметне, злочинци за жртве а жртве за злочинце.

Такав је, гле! свет који су створили атлантистички предатори, рептили и паразити, натовци и евроунијати који газе све пред собом, који застрашују и ушуткују сваког здраворазумног и здравомислећег човека, и који одвећ не поштују ниједно правило витешке и, човека достојне, поштене игре.

Ми живимо у свету атлантистичке, натовске, лихварске и рептилске диктатуре и тираније.

У таквоме свету нема ни говора о слободи мишљења, а сваки онај који се дрзне да мисли својом главом, сваки онај који су усуди да изнесе своје мишљење, свој став, своје виђење, своје становиште и свој поглед на свет, биће одмах на све могуће начине ушуткан, па, ако затреба, и погубљен.

Андреј Фајгељ је ухапшен из једног јединог разлога: да би се застрашили и ушуткали сви они здраворазумни и здравомислећи Срби, сви они Срби који имају своју поетику, свој став, своје становиште, свој поглед на свет и своју визију једног бољег и лепшег, садањег и будућег, србског друштва.

Андреј Фајгељ је слободоуман, пробуђен и освешћен човек, по крви и духу Србин, који не пристаје на задат живот, који живи свој живот и брани једно праиксконо, космичко и божанско начело: да живи свој живот (са својом породицом, у кругу своје породице) онако како зна, онако како уме и онако како жели, јер му је та и таква слобода избора дана, још пре рођења, од Свевишњег Створитеља.

Андреј Фајгељ није никоме ништа изравно претио.

Оно што је он изрекао у свом видео запису (а што су неки дежурни натовци и евроунијати брже-боље злонамерно протумачили као претњу) није претња, већ, превасходно, опомена и упозорење свакоме оном ко би на било који начин покушао да угрози њега, његова начела, његов став, његово становиште, као и његову породицу, његову жену и децу.

Сваки пробуђен, освешћен и словестан човек схватиће одмах, да је Андреј Фајгељ ухапшен да би се застрашили и ушуткали сви слободноумни Срби.

Има још нешто, веома важно и битно!

Хапшење Андреја Фајгеља јесте хапшење свих слободоумних људи у Србији, хапшење свих самосвојних, самосвесних и самобитних Срба и Србкиња.

Данашње стање у свету је директна последица Колумбових открића и освајања и сваких следећих освајања. Његови морепловци измрцварени дугом пловидбом и изнурени болестима одмах при ступању на тле Америке, започињу пљачке, убиства, руше градове, силују. За собом остављају пустош. Од тада западни свет – Европљани све народе друге боје коже сматрају за нижу расу а оне новооткривене и за дивљаке. Како су ти сатрвени народи гледали на незајажљиве, похлепне, гладне и неиживљене народе. Наравно, као на најгоре могуће дивљаке.

Данас се сваки разумни човек Европе мора запитати само једно: зар нам је белина коже гарант да можемо да радимо шта хоћемо, свуда по свету. Увек је кроз историју бела раса спроводила доминацију. Хитлерова виша раса је изникла из белине коже. Бела расо, питајте Достојевског шта се дешава са онима којима је све дозвољено.

Зар код толико испољеног варварства да останемо недодирљиви? Мало морген. Као кад се деси као два пута за годину дана у Паризу то је двоструко корисно за владајуће кругове великих сила. Прво, неемотивна нација за трен ока се тобоже расплаче а са њима и владајућа врхушка. Мајсторски се направи такво стање у народу које ће неминовно довести до освете. С друге стране, иста врхушка радосно трља руке, које ће бити слободне да са жестоким варваризмом ударе по држави и народу из којих потичу терористи. Те државе су углавном богате нафтом и гасом. И ето прилике да се покаже варваризам са почетка откривања Новога света. Изгледа да данас почетком XXI века варварство поново постаје од велике животне важности великим државама – крупном капиталу, антиљудским и антицивилизацијским капиталистима, који у име профита сеју смрт свуда где има интереса.

Друго је било пре тридесетак година и више, када нису многе информације, из разних освајачких ратова, пуштане у свет. Данас на њихову велику жалост, ништа се не може сакрити. Варварство су огољена али варвари се не стиде. Понављају отрцане фразе да покушаји завођења мира и демократије у богатим државама је у интересу тих народа а у ствари је једна тешка превара и увертира за колонизацију. Све ово раде у име светле будућности тих народа. Они исти су критиковали и смејали се комунистима кад су говорили о светлој будућности. Комунисти су били у праву. Радили су то у својој држави и да ће сваки човек живети од свога рада. Они су ближи истини и правди. Комунисти су упозоравали на погубност капитализма. Пракса је то показала.

Сада се намеће или следи питање: да ли смо се освестили или пали у још дубљу несвест, у незнање и сиромаштво.

Човек и цивилизација доведени су до физичког краја, захваљујући светским Западним планерима, којима је залиха богатства ишчилела у незајажљивости богаташке филозофије, богаташког поимања живота и богаташког презрења народа и држава, саме цивилизације, цинизма, себичности и гледања на свет као јединог и искључивог права власништва.

Данашњи Западни човек није у могућности да спутава и задржава истину само за себе, да је замагљује и сервира онако како му одговара народима света. Али ту су као прва помоћ плаћени дворски новинари, књижевници и добар део филозофа. Добро плаћени морају да бране неиживљеност и незајажљивост Западних влада, и да су спремни да нападну свакога у име Западне демократије. Мора да се пронађе и укаже на кривца, да се створи слика о великој кривици и о томе како су они велика претња, интересима великих, о катастрофи коју припремају такође великима. Све се своди на томе, да медији који су под дубоком контролом крупног капитала, створе погодну климу да се опасни кривац што пре нападне, елиминише, пороби. Код народа се створи ужас претње па народ и ако је само површно упознат са правим проблемом преко ноћи се сложи са свим оним шта од њега захтевају владе. Одобри и интервенцију. У полупразној и болесној души лако је изазвати страх и претњу, односно бес на некога. Душа западног човека одавно је оболела и уместо да је држава лећи она је само залечује. Излечена душа му није потребна. То ми је у интересу. На здраву душу и здрав дух гледају као на противнике. Медији су ти који владају свим болестима душе и духа. Увек их држе у пат позицији.

Данашње поимање смрти у свету не изазива никакве страхоте, у души не ствара ужасе. Јави се само инстинктивно и након дан-два нестане. Смрт се посматра и прима хладнокрвно све до тренутка када се не деси нама. Она тек ту почиње да узнемирава, да копка, постаје неподношљива. Цивилизација је дошла до таквог стадијума развијености на којем човек осећа само свој бол. Туђе страдање му је страно и оно га готово не интересује. Да је Раскољников, остао ван домашаја права роман би био петпарачки. Раскољников је могао да остане некажњен. Дубоко у души осећао је старичину бол. Укорењена бол тешко се лечи. Казна је једини лек.

Сви злочини великих кроз историју остали су некажњени. Ко ће да суди великоме и силноме! Најтежи злочини који су избегли казну као по неком закону и данас се понављају. Зар нисмо сведоци? Све док за злочине не плати геноциди над људима – смрт сваког човека биће за њих ништавна. Они презиру човека. Са смешком гледају на смрт.

Свака велика сила одводила је историју на погрешан ток. И данас имамо то исто. Све се то догађа кад се мисао не пита и када она не одређује историјске токове. Сила то мајсторски ради. Из великих погрома велики се страшно лако извлаче и успију да се очисте како-тако. Шта су донели силници свету. Разарања, смрт и пустош. Само Зло које није никада било пропорционално Добру, Зло је увек у већини. И доносило је само Зло. Уништавано је Добро и где се није морало. Ништено је све у име добра. Народима ће бити боља и светлија будућност. Ко је одговоран за сва светска зла? Ко је одговарао. А мртви се не могу вратити. А стално се иде напред сејући смрт. Философија напретка иде кроз Зло. Кроз саму смрт. Што је пут грознији напредак је успешнији.

Када се, дозволите да опет поновим, из тих рањених, убијених, понижених и увређених народа деси да њихови сународници или људи исте вере посеју и код нас мало смрти, проспу кап крви, крик се диже до неба. Наша капља крви изгледа нам вреднија од њихове која се може мерити на хиљадама литара. Како написа Монтењ да смо убијали за ћуп зачина или мирисних уља. Западне владе од радости трљају руке. Као што се десило два пута у Паризу. Прво, влада ствара лажно национално јединство. Сву су наоко у дубокој жалости. По медијима само један наслов: Зар ово да нам се деси. И то великој француској нацији. Бившој. Мало-мало и то народ брзо заборави, шта је урађено прекјуче. Друго, влада трља руке јер је крваво добила целу нацију на своју страну. Сада ће можи да удари на земљу богатој нафтом и гасом без бојазни од било какве критике. На Сирију. Сирија је некадашња колонија. Ваљда има и отуда право. Влада је одахнула. Смрт стотинак људи даје им легитимитет да обнови варварство, убијања и разарања а можда и за поновну колонију.

Кроз векове јездећи некажњено, пуни злочина десило им се чудио. Изједначене су филозофија смрти и филозофија живота, односно живљења. Из њихових смрти цвета наш живот. На томе данас граде све. До када ће не знамо. И њима ће скас пукнути. Нема живота богатим без смрти других. Тако је и било тако ће и бити рачунају богати. Смрт је једино нешто ако доноси богатство. Раскољникову бабина смрт је донела богатство. Али му је донела и проклетство. Грка му је запала. Но, западни човек нема времена да чита руске класике. Људска свест је увек зависила од прочитаних књига. И зависиће. Владе Западних сила читали су слабе књиге. Књишко знање им је нула.

Лично сматрам да Западни човек не преживљава ништа посебно смрт другога. Мислим да је мало дирнутих и фотографијом малог Сиријца којега је вода избацила на обалу, или девојчице која бежи пред напалм бомбама и ватром. Кружила је давних година једна још трагичнија фотографија, ако се има куд, на којој амерички војници пуцају у главу младом вијетконговцу. Њихов је изглед миран као да пуцају на глинене голубове. Шта је најстравичније да су се народ и војска дуго припремали за свирепе смрти. Једни да их прихвате хладнокрвно а други, да хладнокрвно пуцају.

Мој отац је купио радио и то је био други у селу. Први је имао учитељ, и тај је купила школа. Тада сам први пут чуо вијести, музику, пренос утакмице из Чилеа. Свако вече у двадесет часова слушао сам Глас Америке, говори Грга Златопек. Из тих давних дана пробија се и долази до ушију страшне реченице: данас је америчке тврђаве Б52 бомбардовале села и градове у Северном Вијетнаму. Сећам се да сам од мајке тражио да ми објасни све то. Мајци је доста требало ријечи док нисам схватио да је тврђава авион, и да на небу вероватно изгледа као нека средњовековна тврђава. Једно време је намерно вадила батерију да не бих слушао о трагичном бомбардовању. Причала је да сам ноћу у сну говорио о томе. Била је просто принуђена како не бих слушао да нека светска Империја истреса смртоносне товаре на недужан народ и земљу. На малу независну државу која је удаљена од Империје десетине хиљада километара. Сећам се да је мајка све тумачила на најједноставнији начин. Истина је једноставна и проста. Ратују капитализам и социјализам. Богати ратује са сиромахом. Тако је одвајкада и тако ће увек бити. Не чинимо ништа да до ратова не би дошло.

И ту, док ово записујем, искрсава давно избледела фотографија на којој официр хладнокрвно пуца колтом у главу неког несрећног Вијенамца. Руке су везане и ослањају се на леђима. На њему је кошуља кратких рукава, шарена и шортс, и стоји преда мном најнемоћнија особа на свету. Полузатворених очију, десни капци стиснутији и застрашујућа гримаса на десном делу лица, која изражава сву трагичност филозофске дубине смрти. Ако је овај јадник – несрећник убијен да као претња Империји а нарочито као њен спас јасно ми је због чега је изгубила рат. Овде да уметнем познате речи колико је сила немоћна да нешто реши. У сећању је остало још како су јадноме војнику са официрове леве стране искочили бели зуби због гримасе коју прави у часу стрељања.

Смрт сиријског дечака Ајлана Курдила била је само опомена шта је Запад урадио лежећи на ловорикама силе. Уствари ухваћен је у раскораку. Док год запљускује моћ силних овога света биће на плажама Ајлана Курди са главом у песку и ручицама са длановима окренутим према небу. Свирепа и насилна смрт младог Вијетнамца снимљена и намештена намерно пред камерама била је казна у виду опомене за све који се побуне против Империје.

Док мали Ајлан није био свестан нечега најтрагичнијег што је успео да доживи, млади Вијетнамац је био свестан шта га чека од хапшења и везивања руку до јавног стрељања ан улици вијетнамског градића. Ова фотографија је обишла свет. Намерно. Фоптографија је и направљена да се објави са поруком да свако може ово да очекује ако се дигне за слободу противу силе.

Када сам завршио описивање фотографије, замолих једног познаника да је потражи да случајно није на интернету. Није прошло ни десет секунди појавио се филм о том ужасу. Онда није било видеа. Снимак је урађен камером. Обрадовах се. Сећање се готово поклопило посебно са кадром стрељања. Једино официр је био Вијетнамац – издајник. Војници су били Американци и Вијетнамци. Овде морам да убацим да је свако шуровање са окупатором крзо векове до данас чиста издаја. Сваки контакт обичног грађанина са особљем страних амбасада подлеже кривичном гоњењу. Зато волим нашу бившу химну ХЕЈ СЛОВЕНИ због једног величанственог стиха којио осликава широку словенску душу:

– Проклет био издајица своје домовине.

Данте је свесно издајнике своје домовине сурвао у најцрњи круг Пакла. Да се разумемо, данас је кризно време и овде и у свету и да се не би заваравали постоје само патриоте и издајници. Средине нема.

Значи ништа се није променило у Владама Западних земаља према смрти. Само су се оне кроз историју мењале а однос је постојао све свирепији. Сведоци овог написа су милиони мртвих људи.

Хиљаде распетих Спартакових робова – устаника, изгледа ми као да се јуче десило на Западу, и чини низ све до ових модерних распећа тешким бомбардерима.

Западни човек је задојен мишљу да само он треба да живи добро, да увек живи боље. Смрт је потиснуо у позадину. Он се сети смрти ако је изазван неким општим жагором. Туђа смрт му је страна. Као смрт например мале Милице у Београду.

Шта ме више заокупља тема смрти, посебно смрт као последица јагме и отимачине, углавном нафте и гаса, од других независних и немоћних држава све више ме заокупља питање морала, односно његов потпуни нестанак.- када би Западни човек познавао морал Марка Миљанова мислим да би имао другачији однос према смрти. Можда би тој смрти ипак дао неку цену. Овако чак се и не цењка, док убија. Сада у свету имамо један велики и општи разломак, где је смрт бројилац а богатство именилац. Тај разломак је недељив са незнатним моралом а камоли са моралом Марка Миљанова. А ако је душа празна, ако је вековима испражњена тешко да се може испунити најситнијим и најосновнијим вредностима. Капиталиста бежи од морала и од пуне душе као ђаво од крста. Частан човек и богат не иду заједно. Ми у Црној гори то видимо као на длану. Не морамо да позивамо у помоћ чак ни сунчево светло. На све ово Маркс је давно указао. Није залуду закукао над капиталистичким светом да свет не треба тумачити, свет треба мењати.

Једно од најтежих питања у данашњем свету јесте управо то како га мењати. А овај свет је изгледа најгори од свих досадашњих светова. Вероватно и јесте и ако га ми нисмо бирали, да живимо у њему. На земљи никада више није живело људи и никада више по броју није било толико страдања и разарања. То су радиле високо развијене капиталистичке земље. Изгледа да једно друго прате. Морамо се сложити да је свет са техничким напретком далеко догурао. Општи је утисак да су све позитивне компоненте управо све окренуте противу човека, егзистенције и цивилизације.

Лично сматрам да је глобализација – глобализам, читајте  к о л о н и з а ц и ј а, или неоколонијализам главни и једини узор свему што се дешава на земљи. То се види на делу. Главно је да руши државе и народе, руши суверенитете стављајући их под своју управу – војну чизму. То је покушај стварања Новога света. Света без Бога. Откривачи и освајачи онога Новога света и они нису имали Бога. За сваки случај оставили су га код куће. После века одводе са собом свештенике и тада почињу невиђена преобраћања, прекрштавања. Данашњи глобалисти немају свештенике. Једини свештеник је кардинал долар.

Сада видимо да је Достојевски био свестан злочина Западног човека и казне коју по свакој цени избегава. Достојевски је био јасан: не, господо, морате бити кажњени, казна је ваше искупљење и избављење. Западни диктатори и данас избегавају  к а з н у  за своје велико варварство. Никада капитализам није водио толико ратова као у ХХ веку и почетком XXI века. Никада није било више сатрвених народа и држава широм света, а све под паролом да их чека светла будућност.

Једино на земљи човек не може без казне. Зар није за све своје грехе платио падом. Тек када буду кажњени преступници може да се очекује почетак новог живота на земљи. До тада држимо шта смо ухватили.

Да ли ће човек бити у стању да казни самога себе? Достојевски одговара: биће. Раскољников кажњава самога себе. Да ли је морао? Ј е с т е. Имао је душу. Души је тесно да живи са преступом без казне. Ако се вратимо тексту видећемо да Западни човек нема душе. Додуше има иако је празна. Како ће да је испуни и оживи. Само кажњавањем. С а м о к а ж њ а в а њ е м, казном, казном…

Данас смо дошли до периода у којем су морална пропадања достигла свој поновни врхунац. Данашњем пропадању човечанства свему је узрок морално пропадање појединих историјских периода која нису обнављана и поред вапаја великог дела мудрих људи.

Значи мора бити казна. До тада ратови, пустошења, погроми у име капитализма.