ВРЕМЕНСКЕ КЛОПКЕ

Почео бих са оном народном “ Хајде  Бегај Бре Немој да ЗА /MAJA/ ВАШ

У преводу са Космичко- Српског језика немој да ми продајеш Маглу, Опсену, Илузију, Лаж и Превару…

ЗАМАЈАВАЊЕ је Временски  увек  присутно, било је замајавања и у прошлости, има га и  данас у садашњости, а. нажалост, биће га и у будућности.

Нама Прошлост и Садашњост служе као катализатори да упознамо све добре и лоше стране Живота на нашој Гаји, морамо као пчеле да скупљамо свакојаке плодове, и оне лакше и оне теже за варење.

Такозвана Моћ садашњег тренутка је исто делимично Маја и Опсена, јер, по тој логици, ако се данас промениш ти ствараш нове лепше услове за будућност а уједно имаш нови и квалитетнији поглед на прошлост.

ХМ .. .делимично је тачно.

Зашто?

Ти као  пробуђени човек ћеш направити опет једно мало замајавање, желећеш да идеализујеш будућност  и правићеш  пројекције  праведнијег и светлоснијег  друштва са више лепоте и смисла.

Нажалост, слаба работа, нема  војске за  те светлосне битке и ратове овде на нашој драгој милој Земљици.

Све су то само људске Илузије.

Опсене.

Једноставно ЗАМАЈАВАЊА.

Наше одредиште и коначан циљ је ВЕЧНОСТ, јер тек тада излазиш из свих ВРЕМЕНСКИХ КЛОПКИ… Вечност ти даје СЛОБОДУ, да видиш и прошлост, садашњост и будућност, али ти си изван свега тога. СЛОБОДАН.

ЗЛО – УБРЗАВАЊЕ ВРЕМЕНА

Замислите да је Зло спаковано, упаковано, сипано у једну канту, као вода…

Креће Живот … Креће Рингишпил… креће Зло …

Оно опстаје једино ако се Сила, односно снага, која покреће Зло и Рингишпил … стално окреће .. убрзава.. .то је једини могући начина да оно опстане … Зло се у међувремену  шири, убрзава своје дејство… Сви смо у тој канти слуђени… омађијани… замајани… Ми управо живимо  у тако брзим временима пуним лоших ствари, нигде светла и лепоте… лошу вест сустиже само још лошија вест …

АЛИ И ОВО ИМА СВОЈ ПОЧЕТАК И КРАЈ КАО И СВЕ ОСТАЛО….

Рингишпил се толико убрзао, зло се толико намножило … да је све пред ПУЦАЊЕМ.

Наша Гаја ће једноставно излетети из свог природног лежишта, и као катапултом ће бити премештена у неку нову причу…

Божје Сито је завршило свој посао и улогу, и свакоме ће бити  по заслизи, по систему: ни по Бабу ни по Стричевима.

Небеским степеницама ће ходити само изабрани, а остали поново у канту и још једну вожњу у Рингишпилу.

Лирика вечног тренутка

Његош је један од највећих божанских песника свих времена.

Један од највећих божанских песника свих времена, не само србског језика, већ свих ведских, хиперборејских, аријевских језика.

Његош је песник ведске и божанске Етике, ведске и божанске Вертикале.

Он стоји раме уз раме са највећим – из Вишњих светова икада послатим – древним ведским и божанским песницима.

Он је творац ведсрбске Махабхарате и Рамајане, ведсрбске Багават Гите, ведсрбске Илијаде и Одисеје.

Његови божански спевови Горски вијенац и Луча микрокозма јесу почетак и свршетак ведсрбске Етике и Поетике, ведсрбске Вертикале.

Горски вијенац је овострана Етика и Вертикала звезданог и ратничког племена Белих Срба, а Луча микрокозма је ведсрбска Космогонија (Рађање Светова) и Теогонија (Рађање Богова), ведсрбско Стварање и Постање, ведсрбска мистична, тајинствена и онострана Поетика.

У та два спева стало је све што су Звездани Бели Срби видели, учили, знали, умели, творили и чинили, од Доба Белих Ура, од Праискони, па све до дана-дањег, те све до Свршетка Света.

Његош је божански песник буђења и освешћивања Белог Србства, Белог Србства Вертикале.

Онај ко је ревносно и посвећенички читао и проучавао Његоша, онај ко је одушевљен и надахнут Његошем, онај ко Његоша носи у својему срцу и у својој светлосној души, тај – чак и да није рођен такав – мора бити Човек Вертикале, мора бити велики посвећеник Етике и Поетике.

Његош нас ослобађа свих страхова и брига.

Он нас подсећа (у Горском вијенцу), да је јунаштво цар зла свакојега и да страх и кукавичлук најчешће каљају образ човеку; подсећа нас да је наша најсветија дужност да се боримо против тирјанства, да тирјанству станемо ногом за врат и да га доведемо ка познању Права; подсећа нас на Завет Белих Ура: да за белог ратника нема ни греха ни злочина када се против великог зла бори, јер је у светом одбрамбеном рату, у рату када се брани Племе и Род, када се брани Завет и Родина, свако убијање дозвољено, свако убијање унапред – од Свевишњег – и опроштено и посвећено.

У Лучи микрокозми, пак, божански песник открива Тајне Стварања, Тајне Божјег Устројства, Тајне Бескраја и Вечности, Тајне Божје Милости, Самилости и Љубави, тајне овостраног и оностраног путовања кроз планете, сунца, звезде, сазвежђа и звездана јата.

Његош је на овај свет дошао као већ припремљен песник из Вишњих светова, из Акаше.

Дошао је са чудесном и силном Стваралачком Енергијом, те зато и није смео дуго да се задржава у овоме свету.

Овај свет је морао да напусти са тридесет и шест година!

За собом је оставио бесмртна и вечна дела, дела која су изравно, из Његовог Бића и Суштаства, прешла у Акашу, у Вишње светове и, тамо ће остати док је Света и Века.

Срби који нису читали и проучавали Његоша, Срби који нису сневали Његоша, бивају затечени, престрашени и збуњени у овоме времену, и не знају што им је чинити, и не знају што им је дужност најсветија.

Отуда толика повика и халабука свих наших изрода, свих наших душмана против овог једног од највећих ведских, хиперборејских, аријевских и божанских песника.

Ово је прави тренутак да се вратимо Његошу!

Да Горски вијенац и Лучу микрокозму извадимо из неких старих, паучином и прашином прекривених, кофера и сандука, који су скривени негде у подруму или на тавану, те да нам Владика Раде, кроз своје божанске спевове, каже што нам је чинити, што нам је дужност најсветија у овоме времену свих времена, минулих и будућих.

Прије двадесетак година, срушили смо стару кућу која нам је стајала у дворишту. На иницијативу млађег женскиња, ради простора за цвеће, тује и друге џиџу-миџе које се не трпе са старим кућама и старим временима… Поред две новије, заузимала је простор у дворишту, и некако била сувишна. Или смо ми били незнавени, недовољно разумни да схватимо, да бар тих успомена никако не може бити сувише.
А није се дала. Кров смо некако и скинули, циглу повадили, али… Остадоше греде, тесане ручно, од срца дебеле граничевине, спојене у чврсту конструкцију. И то без једног јединог ексера. Неком волшебном техником, када су мајстори били попут чаробњака…јок к’о ови данас. Свака шуша купи бушилицу, чекић и ренде, па оде у столаре. Зато нам и шкрипе столице, к’о неподмазана капија. Куд ја одо’…
А била је то повелика кућа. Истина, имала је само две просторије, али у обе си понаособ могао коло водити. А испод подрум. Тај мирис никада не могу заборавити. Дуње, јабуков цвет или мирис пролећне кише те сацекају како наминеш у овај храм вина и ракије.
Памтим је и по двоја врата, и по специфицној причи зашто је то тако. Прича је повезана са поштовањем и кумством, и далеко је од данашњих дана. Кажу, једном се у тој кући напише вина, заједно, домаћин од Марковића љуљачанских и кум од Поповића из Белог Поља…У нека доба, кум устаде, рад да пође напоље, па удари право на зид. Зачуди се домаћин, неки мој чукунђед, па упита:“Куме, ти удари у зид?“
Слеже кум раменима, па одврати:“Ето куме, учинило ми се да овде беху врата.“
Погледа га домаћин, па рече:“Нису куме ту, но тамо, на другом крају. Али, кад ти кажеш, од вечерас ће и ту бити врата. Жено, дај будак и мацолу!“. До ујутру, домаћин проби зид.
Те ноћи, ради кумства, наша кућа доби још једна врата. На њих је, педесет година касније и побегао један од укућана, када га је тражила Титова ОЗНА.
Сада, тамо где беше кућа, стоји гола ледина, истина, засијана енглеском травом. Лепо се трава зелени, али слабо памти и чува успомене. Ваљда је тако Енглези научили.

Данас срушисмо кућу,
била је стара,
без грама цемента и цигле,
од набоја и плеве, кровињара.
Их, што је иш’о пос’о,
развалисмо кров за трен, олако,
пљуштала је ћерамида к’о киша,
а деда је гледао и плак’о.
Јá, луда човека,
Бог га не убио,
на блатњаву је земљу клек’о,
па је сваку црепљику љубио,
сузама их умив’о,
куп’о и залив’о.
Па још кад зидове маљем оборисмо,
к’о да њега у срце погодисмо,
задрхта само и главу спусти,
па се к’о пред привиђењем прекрсти.
Е, баш су незгодни ови стари,
тешки, брате, к’о планина.
Мисли, ако се родио у овој чатмари,
оженио и добио три сина,
да може за вјеки вјеков да служи,
да нам двориште квари и ружи…
А имамо кућу, права дивота,
па зар да нас буде од људи срамота,
због ове руине?
Та ради ње нас и прате гласи,
да бесмо убоги сиромаси.
А кад не буде ове рушевине,
па ни камен од ње не остане,
ваљда ће по селу шапат да престане,
и признаће нас за газде и домаћине.

(село Љуљаци у Гружи)

Лирика вечног тренутка

Најпре иштите Царство Небеско, па ће вам се уз то све придодати.

Тако је записано у свим древним светим књигама, од најстарије Звездане Књиге Белих Ура па све до књига потоњих векова.

Царство Небеско је Оно Битно, Оно Најбитније, а све иза тога и испод тога јесте мање Битно или Небитно.

Јер, све испод и иза Тога нема никаквог Смисла без Тога, без Битног и Најбитнијег, без Царства Небеског.

Царство Небеско је у нама, у нашем срцу, у нашем бићу и суштаству.

То је Живи Бог у нама, Свевишњи у нама, Светлост у нама, Љубав у нама.

Царство Небеско је унутарња шутња, унутарња тишина, унутарњи спокој, унутарње блаженство, Унутарња Светлост.

Царство Небеско бива Царство Чисте Светлости, Чисте Љубави, Чисте Доброте, Чисте Лепоте, Чисте Самилости.

Живот у Царству Небеском јесте Вечан Живот без брига и страхова, Вечан Живот без почетка и свршетка.

Ма какве год прилике

или неприлике биле,

за Беле Србе Вертикале

 увек постоји решење.

Створитељ и Васељена

вечно бдију над нама.

Важно је само

да ми будемо будни,

 и да освешћујемо

све што наилази.

Клонимо се брига и страхова!

Бриге и страхови

ометају наш Божански Космонет,

 ометају нашу везу

са Створитељем и Васељеном.

Јер Бог се Свевишњи настањује

 у Срце Пречисто,

а Пречисто Срце јесте

Срце

без брига и страхова.

Милан Живковић: ПОЈАМ ТРИ СУНЦА

(снимљено на Тргу Марије Терезије у Бечу)

Лирика вечног тренутка

Вечерас ми је, у једном тренутку, било веома тешко.

Имао сам осећај: како ми Тама притиска душу, како ме гуши, како из мене исисава животну енергију, како се нада мном затвара Небо, како тонем у мрачне поноре и бездане, и како губим и веру и наду у спасење, у све оно што сам до тада знао и у шта сам тврдо веровао.

И, гле чуда!

Изненада ми – у трену кад се чињаше да ћу посве потонути и нестати у мрачним безданима – однекуд из дубина сазвежђа и звезданих јата, стиже звучна порука у титрајућој млечно-белој Светлости која распршиваше Таму у мени и око мене, и, истовремено, отварајући плаветно-зелена Небеса нада мном, и обележавајући ми, србрним и златним зрацима, светлосне стазе кроз бескрајан низ тајносаних звезданих капија у Вечноме Прстену Неба.

Фото: РТРС

„Господе, опрости им, не знају шта раде (Свети Стефан)

Година 1904. крај јануара: Ситуација у предјелу Манџурије и Кореје више него напета. Наиме, због сукоба око интересних сфера долази до заоштравања односа између Русије и Јапана. Охрабрена епитетом силе, али и побједничком улогом у сукобу са Отоманским царством, Русија полако шири свој утицај на азијском континенту. Корак по корак, стицала је предност.

Међутим, у очима Јапана, тада младе силе у замаху, Русија прави погрешан корак: узима под своју контролу итекако значајну поморску базу – Порт Артур. Са друге стране, охрабрен финансијском подршком која је стигла из САД и Велике Британије, Јапан десетог фебруара подмукло напада руске војнике стациониране у тој бази. Тек 3 сата након тог бруталног напада и званично објављује рат Русији. Због финансијске подршке које су зараћене стране добиле од бројних земаља, рат убрзо поприма карактеристике глобалног.

Почетак фебруара, исте године: дешава се у Црној Гори. Двор краља Николе необично тих и сабласан. Очекује се долазак сердара на консултације са краљем поводом ситуације у Манџурији. Краљ Никола, али и остали сердари потпуно свјесни да бројчано не могу утицати на ратни сукоб двије силе попут Јапана и Русије, ипак казују да не могу стајати по страни, ма колико минорно њихово физичко учешће било. Један од најватренијих заговорника одласка на фронт је био ађутант и бригадир Јован Липовац. Није требало много: краљ Никола доноси одлуку да се Црна Гора прикључује Русији у овој борби, те да скромно шаље свој одред на челу са бригадиром Липовцем и Лексом Саичићем. Разлог је био једноставан: захвалност Русији на помоћи у борби против Турака, али и на пшеници која је сваке године несебично стизала.

Већ следећег јутра Црногорци су се отиснули на далек пут, а многи од њих на пут без повратка. Уз бројне недаће, пут је трајао данима. По доласку на фронт, руска војска са одушевљењем поздравља долазак Црногораца, углас говорећи да им је овим братским чином подигнут морал, те да ће им до гроба бити захвални. Генерал руске војске тада изговара, сада већ антологијску реченицу: “Црна Гора је показала да је једини и истински пријатељ Русије“.

Почињу крваве борбе, што на копну, што на мору. Због интензитета ратовања, није се јасно видјело гдје се суровије воде битке. Наиме, јапанска морнарица је у то доба развила технологију подводних мина, те је у самом старту потапањем руских бродова стекла важну предност. Са друге стране, престрашени голобради младићи су гинули у страховитим окршајима на копну, широм Манџурије. Ипак, један од њих је изазивао посебну пажњу: Лексо Саичић, родом из Берана. Многи записи кажу да је био један од најбољих ратника тог доба: брз, окретан, храбар, вјешт са мачем, ријечју – јунак. Убрзо је задивио и руске генерале својим умијећем. Једном приликом, Лексо се у оквиру руске војске нашао на мегдану са јапанском војском. Како су тадашњи обичаји налагали, и једна и друга војска су слале на мегдан по једног најбољег ратника из својих редова. Страх је облио многе руске војнике – не и њега. У секунди је гласно замолио руског генерала да му одобри да се бори са јапанским самурајем. Генерал одобрава, уз молбу да скине свој капут, не би ли био бржи. Лексо, сад већ историјски, одговара: “Којој овци руно смета, онђе нема ни овце, ни руна“, те сигурним кораком закорачи на мегдан. Битка између црногорског бригадира и јапанског самураја је била, како кажу, епска. У муњевитим размјенама удараца мачем, Лексо је ипак сијевнуо мало брже и посјекао самураја, те донио, превасходно моралну, побједу руској војсци у том окршају. Захваљујући том подвигу, Лексо је постао јунак у Русији, али и понајбољи представник надалеко познатог црногорског јунаштва. Ипак, не и једини. Милан Јовановић, голобради младић из села Петњица, недалеко од Шавника у Црној Гори, је такође био један од храбрих црногорских војника који су се придружили Русији на фронту. Захваљујући лијепом статусу који је стекао у Руско-јапанском рату, одлучио је да остане у Русији, гдје је окружен породицом, на концу и умро.

Година 2016. Милова Црна Гора: 112 година након тог рата, унуку по мајкиној линији, поменутог црногорског борца Милана Јовановића који је учествовао у Руско-јапанском рату, је забрањен улазак у Црну Гору, разлог: санкције које је Ђукановићева Влада увела руској. Дмитриј Рогозин, потпредсједник руске Владе, али и унук Милана Јовановића из Шавника, се налази на списку људи којима је црногорска Влада забранила улазак у земљу. Дакле, човјек који не само што је родом одавде, већ није прекршио ниједан једини закон, не може да дође на своју ђедовину јер је – човјек без принципа и морала – Ђукановић, не би ли се додворио својим шефовима, тако одлучио.

Са друге стране, Хашим Тачи, човјек кога је прије само десет година америчка тајна служба, ЦИА, сврстала на списак најопаснијих европски терориста и човјек који је према бројним релевантно-званичним списима трговао људским органима, је, захваљујући ДПС-у постао почасни и заслужни грађанин нашег града Улциња. О шверцеру оружја Дахлану, диктатору Шинаватри и многим другима који су добили црногорско држављанство, излишно је говорити.

Коначно, Русија и Црна Гора су тај рат изгубиле, али су сачувале понос, част и достојанство. Као незаслужан, обичан и просјечан грађанин Црне Горе, стидим се у шта смо се данас претворили и какву погубну спољну политику водимо, за разлику од наших предака. Јер, пазите: Руско-јапански рат у ком су учествовали и храбри Црногорци није догађај који се одвијао у митском периоду од прије нове ере, напротив, причамо о – у временском континууму – недавној прошлости. Ако наставимо овако да губимо пријатеље и некад савезнике – на крају ћемо изгубити и сами себе. Ако већ нисмо.

И зато, Рогозине, не као земљак земљаку, већ као човјек човјеку: ИЗВИНИ.

Лирика вечног тренутка

(Јадранки, Белој Србкињи и Белој Вили)

Ми, Бели Срби и Беле Србкиње, морамо да будемо посве смирени и спокојни, јер нико од наших душмана не сме да удари на Свевишњег и Васељену.

Наша најбоља и најсвеобухватнија заштита јесу Свевишњи и Васељена, као и сва ина светлосна бића што сарађују са Створитељем и Васељеном.

Манимо се србских изрода и издајника!

Они својим чињењем, својим делима, творе своју судбину, своју карму, која ће се пренети и на потомство њихово.

Они су самима себи највећи непријатељи!

На све оно што се дешава око нас, посматрајмо спокојно и смирено, са Висине.

Не качимо се за ниске енергије, не стварајмо лошу карму!

Србство Вертикале није у спољноме свету, већ у оностраним и вишњим световима Бога Створитеља и Душе Васељене.

Колико ко од нас спокојан и смирен буде био, толико ће и спасен бити, како у овостраним тако и у оностраним световима.

Где се земља више не окреће
где не блеје стада нe расте дрвеће
изговерени су море и Небо
Србин увире тражећи траг
Где око није видело око
дна нема а Небо високо
празнина је у нама
сав космос je зрнo скупљенo
Где закон престаје
а Србин тек стиче право
где ничега нема он почиње
тражећи у Искону траг
Почиње Он или се распада у смрти
општом нестајању добро познатом
Не наставља у обрнутом смеру
пузећи пред издајицама
Ипак снило ми се да може
прљав од глине и камена бити чист
пред Исконoм и новом Историјом
Срба најстаријег народа Bасељенe
Привиђа ми се да сме знати
да исклијати може поново
као ластар из старог пања
једино стабло као истинa животописнa

(Татјана Кришков: Стварање Света)

Србско питање се

не решава на Земљи,

већ на Небу.

У Вишњим световима,

у Оностраном.

Јер,

Србско питање

није питање Хоризонтале,

 но Вертикале.

Небитно је,

да ли ће се Србство определити

за Исток или за Запад,

већ је Битно

 да ли ће изабрати Пут навише

 или Пут наниже.

Сви путеви Хоризонтале

 воде у Тамницу.

А Тамница је једна те иста,

како на Истоку тако и на Западу.

Без Духа Стварања,

без Божје Вертикале, гле!

цео Свет је данас

само равна плоча.

Исток и Запад, Север и Југ –

 јесу једна те иста Омаја и Опсена,

 једна те иста Хоризонтала.

Онај ко се креће Хоризонталом,

никада неће досегнути Небо,

 и сасвим је свеједно

да ли обитава на Истоку

 или на Западу,

на Северу или на Југу.

Србско питање не решава Србски народ,

 не решевају ни сви ини народи у Свету,

 не решава ни свеколико Човечанство;

србско питање решавају

Створитељ и Васељена,

решавају божанска бића

из Вишњих светова.

Србско питање решава Србски Дух

који предводи Србство Вертикале.

Кад то схватимо и освестимо,

тада ћемо престати да траћимо Енергију

на небитне ствари у Свету.

Тада ћемо у трену

 умети да разлучимо

Битно од Небитног!