Лирика вечног тренутка

Слобода је само за изабране и посвећене.

Само за оне који су кадри да носе бреме слободе.

Само за оне који су свесни, да слобода подразумева велику одговорност и благодарност Створитељу и Васељени.

Како човек узраста у духовним световима, тако се и проширује његово поље слободе.

За успаване, несувисле, неосвешћене, неодговорне и бесловесне нема слободе, како у овоме свету тако и у иним световима.

Слободан бива само онај којега води Дух Стварања и који је повезан са светлосним бићима из Вишњих светова.

Јер, слободе нема нигде у спољноме свету; слобода је једино у пречистом срцу и у племенитој, божанској души.

Лирика вечног тренутка

Осећам и знам, да смо сви ми, Бели Срби, у овоме трену вечности, међусобно повезани.

Повезани и умрежени, преко Акаше, у Божју Мрежу.

Данас ми се, после толико лета, јави врли пријатељ, Ненад Гавриловић, са Романије.

Упознали смо се, давно, у редакцији Трећег ока, у Београду.

Виђали смо се и дружили неко време, а онда је свако од нас пошао неким својим путевима.

Сви ми, Бели Срби, расејасмо се којекуде, по беломе свету.

И то је добро.

Добро је, зато што свако од нас дејствује из свог унутарњег бића, из унутарњих и оностраних светова, у самоћи, шутњи и тишини.

Ненад Гавриловић је редак и велик посвећеник.

Духовни исцелитељ, травар и списатељ.

Написао је дивну и чудесну Књигу о Деда Вукану.

Деда Вукан је Бели Србин из Акаше.

У њему је згуснута сва мудрост Белих Срба из Овостраног и Оностраног.

Мудрост овостраних и оностраних светова, мудрост планета, сунаца, звезда, звезданих јата и Васељене, мудрост белих људи и белих вилењака.

На Романији, подно сазвежђа и звезданих јата, у самоћи, миру, смирењу и тишини, обитава мој врли пријатељ, Ненад Гавриловић, Бели Србин Вертикале.

Обитава у самоћи и тишини, бере лековито биље, справља чајеве и мелеме, исцељује и спасава свој Род и своје Племе.

Горе високо, између Земље и Неба, мој врли пријатељ, попут праисконог, митског, небеског и божанског србског сокола, посматра и сазерцава свет који нестаје, истовремено бивајући – многим видљивим и невидљивим нитима – повезан са вишњим и оностраним световима у настајању и рађању.

МИЛОРАД МАКСИМОВИЋ: БЕСЕДНИК

ПЕСМУ КАЗУЈЕ АУТОР

ОПРЕМИО: СТАРИ СЛОВЕН

Лирика вечног тренутка

(Татјани К., која има широку, дубоку, бескрајну и бесмртну словенску душу.)

Живо се сећам Срба из детињства.

Сви су они били дивни, племенити и благородни.

Не зна се ко је тада био благорднији, да ли мушкарци или жене!

Сви су ми некако били ведри, насмејани, радосни и пуни љубави, пуни љубави према свакоме и свему.

Никога и ништа нису умели да мрзе.

Срби, којих се ја из детињства живо сећам, заиста, нису ни знали за мржњу.

Ондашњи Срби бејаху благородан, племенит и узвишен народ.

Ондашњи Срби, уистини, бејаху Божји народ!

Ми се данашњи Срби не можемо поредити са оним Србима.

Са оним Србима којих више нема.

Са оним Србима који су се пресели у неке упоредне и оностране светове.

Тада се свуда чујаше песма и смех.

У њиви, на ливади, у дому, на путу.

Певало се, смејало и шалило, детиње безазлено и чисто, при сваком послу: кад се оре, сеје и копа; кад се коси и пласти; кад се гради кућа од камена и брвана; кад се чувају краве, козе и овце; кад се преде, плете и тка.

Сада, док путујем Србијом, нигде више не срећем оне Србе и Србкиње; оне благородне, широкогруде, душевне и божански узвишене, чедне и дивотне Србе и Србкиње које си на душу могао да привијеш.

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Лирика вечног тренутка

Мој деда, по мајци, добио је првог унука када је имао тридесет и седам година.

Са педесет и осам година имао је већ двадесет и пет унучади.

Прадеда је постао пре шездесете године.

Оженио се са седамнаест година девојком (а то је моја баба) од себе старијом пет година.

Деда и баба су изродили шест кћери и четири сина.

После Великог рата, у златиборским и ужичким селима, није било ни пет стаситих момака у десет села.

Скоро сва мушка младост је или изгинула на бојном пољу или је бивала покошена шпанском грозницом и разним другим заразним болештинама које су наши душмани посејали по Србији.

Мој деда није био најмлађи србски момак који се оженио.

Женили су се дечаци са четрнаест, петнаест година.

Села су била пуна стаситих девојака, а момака нигде ни на видику није бивало.

Имале су само два избора.

Или да се удају за дечаке или, пак, за старе удовце.

Да остану неудате, то се у оно доба није смело ни помислити!

Постоје још неке истините приче из онога времена, у које ви, данашњи, једва да можете поверовати.

Тада су Срби боравили на селу и радили од јутра до вечери у пољу или у шуми.

Послови су били тешки и мучни, поготову у ужичким и златиборским брдима.

Дешавало се да муж – петнаестогодишњак – уморан од напорног рада, у њиви или забрану, заспи после вечере, за столом.

Њега би његова невеста – једра, крепка и снажна девојка од двадесет и неколико лета – узела у наручје, онако поспаног, и понела у своју постељу.

Зашто вам о овоме пишем?

Да бисте кроз моју породицу, кроз ову кратку лирску причу, сазнали истину о страдањима нас, Срба.

Нико вам о овоме није причао.

О овоме се скоро цело столеће није учило у школи.

Ово је читав век била табу-тема.

Најстрашнији геноцид у двадесетом столећу доживели су Срби.

Лажу сви они који вам кажу да је неки други народ доживео већи и страшнији геноцид.

Наши заклети душмани – ватиканци, јудео-кршћани, сатанисти, комунисти, атлантисти и глобалисти – лукаво, и дан-дањи, скривају истине о ужасним и грозним страдањима Србства у двадесетом веку.

Велики рат је преполовио Србство.

Од те страдале половине Србства било је преко деведесет и пет посто мушке популације.

Тадашњим девојкама, како сликовито казује усмено предање, момак се привиђао и од пањева.

Ова вам прича више и сликовитије казује о страдањима србског народа него све књиге које сте читали.

Тако измрцварено и преполовљено Србство наши су душмани увели у конц-логор, који се зове Југославија, саставивши га са најгнуснијим и најподмуклијим непријатељима Србства.

Ово што данас видите јесте последица те демонске и сатанске идеје која се зове Југословенство.

Од ватиканске и атлантистичке идеје Југословенства ми се, можда, никада нећемо опоравити!

Србин може бити само онај

 који се никада

 не одриче Слободе.

Све оно што се одрекло Слободе,

 то се исписало

из Србства и Живота.

Од негда великог племена

белих ратника Сварога,

остала је мањина

нас Срба

 што ћемо стати

под једну оскорушу.

(Сварог)

Што ова гора на божур мирише?
Та се гора божурова зове;.
нико не сме кроз гору да прође,
од мириса божурова цвета.
Ал’ ми прође Лазар са лазаркама,
војeвода и два барјактара.
Проведоше кићене сватове,
проведоше танану невесту.
Пупевају и коло играју,
кроз голему гору божурову.
Па ми беру те китне божуре,
да заките младоженске дворе.

Лирика вечног тренутка

Немам право ни на кога да се љутим.

Немам право никоме ништа да замерам.

Можда су сви они на које се љутим, којима ово или оно замерам, бољи од мене!

Никоме од нас, никоме од наших ближњих, никоме од наших пријатеља, као и од наших непријатеља, није лако у овоме свету.

Суров је и тежак овај свет.

Суров је и мучан живот у њему.

Сви ми – из дана у дан, из трена у трен – бијемо неравноправан, напоран, тежак и одсудан бој, бијемо битку за битком, без престанка и предаха.

Ко сам ја да се на било кога љутим, ко сам ја да било коме ишта замерам!

Свако живи – онако како уме, зна и може – свој сушти живот у овом уклетом, суровом и бездушном свету; у свету где је Небо високо а Земља тврда; у свету где свака лепота и дивота намах усахне, ишчили и свене; у свету најтајинственијем и најчудеснијем од свих знаних и незнаних светова.

Заиста, немам право ни на кога да се љутим.

Буквално – ни на кога и ни на што!

За све што ми се дешава – сам сам крив.

Јер, све што ми се дешава – осећам и слутим – из неких непојмљивих а оностраних разлога и треба да ми се дешава!