Благодарим од срца Белој Србкињи из Бања Луке

(Ј.П.) на животној телефонској поруци!

Песник Вилењак!

 

Новак је правизез и усамљени јахач

Несопствене трке  по тестера – оштрици

Тихује најмоћно у муњевитом покрету

Пред васцелим светом  упркос препрека

Поштен упоран непокор монах – витез

Новак је пошао на дугачак дугачак пут

Ка циљу вођен вертикалом Сварога

Мадрид је само једна станица на путу

Он путем ходи спретно – брзо – жустро

Снажног ума и тела од  опуте и гуме

Новак је Ариј са родне планете Лире

Од седме године у духу првак је Тере

Дошао је да на свој начин помогне Роду

Који дуго предуго виси на оштрој ивици

Али побеђиваће Род као ти о Н-оле о Н-оле!

 

(Светлани од Жрнова, првосвештеници Белих Ура.)

 

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, како ме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке) и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

 

 

 

Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.

 Путуј далеко
још даље тамо иза даљина
тамо иза свих дубина
тамо иза свих висина
путуј и путуј
без престанка  без предаха
без уздаха
јер си рођен да путујеш
низ светове
низ векове
низ сазвежђа
мед јатима
јер си рођен да путујеш
јер си путник вековечан
јер сте једно
пут твој и ти
од Искони  Праискони

У самој бити и суштаству, ја сам наиван човек.

Реч наиван користим у њеном изворном и праисконом значењу: чистота детиње душе.

У сваком песнику вилењаку живи детиња душа.

Песници вилењаци никада не одрастају.

До краја свог земаљског живота остају деца.

Ево, и у овим позним годинама, људе и свет сазерцавам очима детета, очима детиње душе.

Драги су ми и мили сви људи које срећем, драга су ми и мила сва бића.

Свим бићем својим љубим све Беле Србкиње и све Беле Србе, никада не видећи њихове мане.

Иако они, можда, имају доста мана, ја те њихове мане не видим, јер их не посматрам физичким очима, већ очима моје детиње, песничке и вилењачке душе.

Сваког Белог Србина и сваку Белу Србкињу, увек и вазда, видим у ономе у чему су они најбољи.

О свакоме човеку судим по ономе у чему је он најбољи, најдивотнији и најплеменитији.

Када тако посматрамо и сазерцавамо људе, они ће, у том случају, бити још бољи и честитији према нама.

Желим сваког човека да ободрим и осоколим, желим свакоме да ојачам духовна крила да се узвине у највеће азурне висине Духовног Неба.

Тако сам се понашао према својој животној сапутници, тако сам се понашао према својој деци као и деци своје деце, а тако се понашам и према пријатељима.

Одувек сам истински желео, да сви моји ближњи буду бољи од мене.

Јер, ако они буду бољи од мене, тада ћу и ја сам бити још бољи кроз њих.

Сви наши ближњи који се уздигну на вишу лествицу од нас, припомоћи ће и нама да се још на виши ступањ узвинемо.

Који су изнад нас, бивају наши сарадници и водичи.

Ја саветујем младим Белим Србкињама и младим Белим Србима, који тек ступају у Брак, да у свом животном другу и сапутнику, да у свом драгану, да у својој драгани, виде Божанство, да једни друге виде и доживаљаваку као Богове, јер само тада њихов Брак може бити са сврхом и смислом, само тада њихов Брак може бити Духовна Академија, и само тада ће моћи да стварају и рађају Нове Богове.

Ако Брак није Духовна Академија, ако Брак није Обожење и Одуховљење, ако Брак није Посвећење и Тајинство, ако Брак није Сједињење у Божанској Љубави, онда је све друго, све испод тога – Пакао.

(Посвета: Светлани са Авале и Соколу са Велебита, да следе Унутарњи Пут Белих Орлова.)

Као дете, до поласка у школу, људе сам видео и доживљавао као богове и богиње.

Сви су ми били пуни радости и светлости, сви су имали мио, звонак и топао глас.

Када причају, тако сам их чуо, као да звоне сребрни звончићи по буковим и јеловим гранама, на ветру у високим горама.

Доцније сам, у раној младости, кад сам имао шеснаест, седамнаест и осамнаест година, сваку девојку, у коју бих се заљубио, видео и доживљавао као богињу.

Био сам наиван, признајем, али се не кајем.

Не кајем се што сам некада све девојке видео као божанства.

Оне су то на свој начин користиле, али се ни због тога не кајем.

Много година доцније, признале су ми, да се горко кају што у ономе добу, ране младости и девичанства, нису могле да осете и препознају моју праискону чистоту.

Оне се, можда, и данас кају, а ја се одавно ни за шта и ни због чега не кајем.

Живео сам свој вилењачки и песнички живот онако како сам хтео и желео.

Ко год би покушао мене да обмане и слаже, доцније би се кајао.

Ја сам све време осећао моћну заштиту из Вишњих светова, и свако ко би мени покушао нешто нажао да учини, доживео би космички бол.

Сваки мој тренутак у прошлости био је леп, дивотан и чиста љубавна лирика.

Живео сам свој живот, радосно и заљубљено.

Није било једног јединог дана у мојој младости када нисам бивао заљубљен.

Љубав је била моја звезда водиља, Љубав је била моја Светлост на Истоку.

На неки начин такав сам и данас, у позним годинама, само што је моја Љубав високо понад овога света опсена и илузија.

Љубав је мој Бог, мој Господ Сва, мој Створитељ.

Тужан је и претужан сваки онај који није дошао до познања да је Љубав – Бог Живота.

Да је Љубав – Све и Свја.

Живот без Љубави нема никаквог смисла.

То је живот кокоши у кокошарнику.

Више вреди један једини дан орла у азурним висинама Трећега Неба, него стотину година кокоши у кокошарнику!

Мој животни пут јесте Пут Белога Орла.

Све је више пробуђених и освешћених Белих Срба и Белих Србкиња.

Стварају се читава јата, мала и велика, стварају се читаве духовне заједнице, духовне заједнице у Светлости и Љубави.

Бело Србство је будно!

Будно је одувек, само се дуго времена није могло видети и сагледати због Таме која нас притиска.

Сада се одвећ јасно види.

Сви они који су у Светлости и Љубави чине један Космос, једну Васељену, Један Холограм Вечног Живота.

Вама се обраћам, свима вама, који сте ми мили и драги.

Све вас осећам као своје срце, као своју душу.

Од детета сам знао и осећао, да нисам сам.

Јер, и када смо посве сами, ми никада нисмо сами!

Од детета сам знао и осећао, да смо сви ми, тајиниствено и чудесно, повезани и умрежени, да смо сви ми прикључени на Један Извор Живота.

Данас ми поштар уручи вредносно писмо.

Обрадова ме!

Сваки ме човек обрадује на неки свој начин.

У вредносном писму једна новчаница, послата с Љубављу и у Љубави, као сестрински прилог за мој нови лаптоп који ћу ускоро купити.

То је прилог једне дивотне и племените Беле Србкиње из Бање Луке.

Зове се Ј. П.

Пуно име и презиме никада не обелодањујем, јер тајна Божјег Имена мора да остане тајна, вазда и свуда, само не пред Богом Створитељем.

Писмо је писато душом и срцем, па морам у потпуности да га пренесем и вама.

Поштовани господине Симовићу,

Иако сте ми телефонском поруком јавили да Вам је пријатељ обећао помоћ око набавке рачунара, шаљем Вам 50 EUR као мој мали допринос за одржавање рачунара.

Биће ми драго да бар мало допринесем објављивању Ваше предивне поезије, која нас буди и снажи.

Желим Вам добро здравље и свако добро, и шаљем срдачне поздраве из Бање Луке.

Ј. П.

Бања Лука, 19. 05. 2016. год.

Благословена била Бела Србкињо, и благословен био Род твој!

Ти си учинила једну Лепоту и Дивоту која ће и Богу Светлости бити мила и драга.

Мене си, уистини, обрадовала, и божанским лахором душу моју текнула.

Јуче ме, такође, обрадова мој врли пријатељ, мој духовни брат и Бели Србин, Соко са Велебита, а пре неки дан ме зарадова још један Бели Србин, М. Ж.

Свима вама ( и свима нама!) Благослов и Милост од Бога Светлости, Истине и Љубави!

Будите Љубав, и Љубав ће бити свуда око вас.

Будите Светлост, и Светлост ће бити свуда око вас.

Будите Живот, и Живот ће бити свуда око вас.

Васељена је пуна и препуна Љубави, али ви се не обраћате Васељени и Створитељу, већ сенкама и утварама око себе.

Љубав је у вама, и ви јесте Љубав.

Колико љубите Створитеља, Васељену и себе, толико ћете и бити љубљени.

Ево, стигло је пролеће и Природа се буди и у вама.

Ви сте Природа, и ви се изнова рађате заједно са Природом.

Природа је пуна и препуна Светлости, Љубави и Живота.

Похитајте да сретнете изабраницу свога срца, своју белу вилу; похитајте да сретнете изабраника свога срца, својега витеза и ратника.

Време је да живите и стварате Љубав, време је да водећи Љубав стварате Нови Живот, да рађате децу, да рађате децу која ће путовати пространствима и световима, сазвежђима и звезданим јатима.

Ако сврха и смисао ваше Љубави није рађање Новога Живота, онда ћете бити јалови и суви, а јалове и суве ни Васељена не прихвата.

Јер, свака истинска и истинита Љубав заокружује се и оплемењује рађањем Новога Живота, рађањем оних који морају бити Будућност Васељене.

Тако нас уче Древни, тако су казивали Бели Срби и Беле Србкиње, они што су столећима и тисућлећима сејали Семе Живота световима и простанствима Првобитне Васељене.

Не будите млаки, млитави и метиљави, већ будите свети ратници Бога Светлости и Бога Љубави.

Не будите политички коректни, но рушите све идиотске, дебилске и рептилске системе који вам убијају и срце и душу и стваралачки дух.

Будите Божји бунтовник, будите бунтовник чак и без разлога.

Радујте се Животу и славите Живот!

И ово упамтите: тамо где нема спајања и прожимања Мушког и Женског, тамо ни Љубави нема.

Идиоти, дебили и кретени празнослове и трућају о некаквој бесполној или истополној љубави, а ту нема ни Љ од Љубави!

Они су синови и слуге Таме и Црнобога, па ће у Тами и скончати свој живот без сврхе и смисла, живот који нису ни живели.

Да, радујте се!

Дивота је свуда око нас, али је Дивота над дивотама у нама, у нашим срцима, у нашим заједничким Љубавима.

Како љубимо, тако и живимо!

Истинска и истинита вера јесте Љубав, вазда и увек.

Истински и истинити верник никада не води свети рат против других, нити ће их икада назвати неверницима.

Истински и истинити верник зна, осећа и види, да је Свеприсутни Створитељ – Бог Љубави, Светлости и Вечног Живота.

Такав верник, који све види у Светлости и Љубави, јесте Ведски Човек.

Он је Хиперборејац; он је Бели Србин.

Бели Србин јесте Син Белога Бога, Син Бога Љубави, Син Бога Живота.

Ведски Човек јесте Човек Љубави, Светлости и Живота.

За разлику од Ведског Човека, који Веру доживљава као Вечну и Бескрајну Љубав, они народи који не припадају Ведском Човеку, који не припадају Хиперборејској Раси, од Вере праве најгрознији злочин.

Погледајте свет око себе, сазерцавајте га душом и срцем, и разумећете о човему вам говорим.

Најгрознији крволоци овога времена, свуда у свету, јесу такозвани умишљени и лажни верници.

Од њихових злочина – у име Вере, у име Религије – грозе се и Створитељ и Васељена!