Лирика вечног тренутка

Распада се све у спољном, видљивом, вештаственом, материјалном свету.

Све се распада, све пуца, све се руши, све се распршује, све нестаје.

Тај свет никада и није био – Свет!

Одувек је био Сенка Света, одувек је био Мрачна Страна Света.

За тим светом који никада не бејаше Свет, и не треба жалити.

Нека се распадне и растури, нека што пре нестане са лица Земље.

Нико пробуђен и освешћен неће ни на трен један зажалити за светом у којему су господарили предатори, гмазови, готовани, дембели и лихвари.

Много туге, очаја, патње, јада и беде, мржње и зла бејаше у томе свету који се, ево, пред нашим очима распада.

Камо среће, да је тај свет који никада не бејаше Свет давно нестао!

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска глупост и злоба бејаше изнад Божје Мудрости и Милости?

Зашто бисмо жали за светом у којему људска мржња бејаше изнад Божје Љубави?

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска лаж и превара бејаше изнад Божје Истине?

Зашто бисмо жалили за светом у којему ружни, прљави и зли бејаху изнад Божје Лепоте, изнад Божје Чистоте, изнад Божје Доброте?

Нека се што пре распадне свет који никада не бејаше свет, нека се што пре распадне и нека у огњу живоме заувек нестане – нећу за таквим светом ни на тренутак један икада зажалити!

Лирика вечног тренутка

Оно што се данас сматра србском политичком, културном, интелектуалном, академском и ином елитом, то су највеће кукавице.

Кукавичлук се и иначе дубоко ушуњао у свеколико србско биће, али од интелектуалаца, политичара и журналиста, заиста, нема већих кукавица, како у Србији тако и другде у Европи.

Ништа тужније, јадније и бедније, од инфантилних србских политичара, интелектуалаца и журналиста!

Њихов кукавичлук, њихова сервилност и снисходљивост пред атлантистичким, бриселским и иним западним чиновницима, бирократама и амбасадорима делује већ инфантилно и бесловесно.

Њихов страх и кукавичлук је већи од свих њихових знања, умећа и диплома!

Они у свом страху, сервилности и снисходљивости иду дотле да чак мењају и правила србског језика.

Још из основне школе знамо, да се презиме Скот (познати писац историјских романа зове се Валтер Скот), у духу србског језика и србске фонетске азбуке, и пише и изговара Скот.

Али, да ли из страха, снисходљивости или, пак, из инфантилне сервилности, србски су атлантофилски политичари и журналисти име америчког амбасадора, који се од рођења зове Кајл Скот, преиначили у Кајл Скат!

Како је то могуће?

Та, све је могуће у србских скоројевића, јада и никоговића, који себе сматрају вајним журналистима и интелектуалцима!

Лирика вечног тренутка

Данас се, док сам тиховао на левој обали Истера, сретох с пријатељем којега годинама нисам видео.

Одмах заподенусмо разговор, без устезања, грча и тескобе, као да од нашег последњег сусрета нису прошла многа лета.

Ево, већ има две године како радим у Санкт Петербургу.

Пре тога сам радио којекуде, у разним земљама западне Европе, али се ниједна од тих европских земаља не може поредити са Русијом.

Русија је јединствена, једна и једина.

Дивна земља и диван народ!

Санкт Петербург је прекрасан град, богат архитектонским, културним и уметничким лепотама.

Кад год сам слободан, преко суботе и недеље или празником, путујем Русијом.

Русија је лепа, богата, несагледна и бескрајна.

Природа је свуда сачувана у свеколикој својој чистоти и девичанству.

Сачуване су шуме, реке и језера, сачувана су сва природна блага и добра.

Ни сами Руси не знају шта све имају!

Свуда сам се у Русији осећао као у својему завичају, као на својој родној груди, као у својему дому.

Србин је у Русији слободнији него што ће икада бити у Србији!

Тамо можеш из свег гласа да кликнеш: ја сам Србин! и, не само што ти то нико неће замерити, но ће се сви томе заједно с тобом радовати.

Мене су прихавтили као својега, као свој род.

Знам добро руски језик још из основне школе, али –  свеједно! – и да не знам, некако бисмо се на србском споразумевали.

Довољно је да кажеш да си из Србије, да си Србин, и одмах су сви и свуда благонаклони према теби.

Кад чују моје име, питају ме: ко сам и шта сам, јесам ли сам Србин?

Кажем им: ја сам Мирза, Србин исламске вероисповести, али Србин!

Моји су корени србски, и знам своје србско порекло, и знам своје србске претке и корене.

И знам подједнако и србску и руску културу, србску и руску књижевност, уметност и духовност.

И кажем им: ми смо један народ, један те исти род.

И још нешто желим да ти кажем.

Многи наши савремени а неосвешћени Срби немају појма о Русији.

Многи наши успавани Срби не знају – и то је тужно – да су Руси један од најкултурнијих, најпросвећенијих и најобразованијих европских народа.

Ми обично хвалимо Немце, хвалимо немачку културу, хвалимо немачки ред, рад и одговорност, а немамо појма, да су Руси у свему бољи од Немаца.

У поређењу са Русима, сви ми европски народи, рачунајући и нас Србе, делују као варвари.

Виђао сам Русе у свим приликама, и на свим местима.

У књижари, у галерији, у бископу, у позоришту, на утакмици, у градском превозу, у возу и метроу.

Културни су, веома.

Нико те неће попреко погледати, нико те неће мунути, нико те неће џепарити.

И ако се догоди да те у гужви неко ненамерно нагази или дотакне, одмах ти се извињава, одмах те моли за опроштај.

Жалосно је, али морам и то да кажем.

Знам колико ти, као и ја, волиш србски народ, но, истина је, да се наш србски народ по култури, по доброти, по чистоти и племенитосте душе, не може поредити с Русима.

Нас Руси воле, нас Руси простодушно и оберучке прихватају, али ми, у односу на њих, понекад делујемо као дивљаци.

(На левој обали Истера, 12. сечко 7524.)

Седим на пању

испод столетне јасике,

на левој обали Истера,

и сунчам се.

Над водом што титра,

зрцали, леска и светлуца,

као да по њој плута

 на тисуће тисућа мајушних зрцала,

 отвара се праискони плаво небо,

и у небу се указују

 јата сребрних и златних галебова.

Док ми подневно Сунце

топлином милује лице,

дишем смирено,

дубоко и уједначено,

призивајући слике

из неких невидљивих

а тајанствених и дивотних

 оностраних светова.

Све је р(и)там,

све је дах и дисање,

 у мени и око мене.

Светови,

без престанка,

извиру и увиру

 и изнова испливавају

из Водеана Вечног Стварања,

а Живот,

 који сви ми скупа

 живимо у Васељени,

нема ни почетка

нити свршетка.

Да бисмо ми,

Бели Срби,

опстали,

да бисмо живели и стварали,

ми морамо да имамо

највише космичке и васељенске идеје.

Нас морају да воде

 највише идеје,

највише визије,

и ми морамо да сневамо

 најлепше божанске

 и стваралачке снове.

Наше идеје

морају бити Светлост,

јер само Светлост

 може да победи Таму!

Постоји нешто што знам,

али не желим

и не умем

о томе да причам.

Јер,

 кад год бих почео

о томе да причам,

тада то више

не би било то!

Лирика вечног тренутка

Све оне који су икада и игде оцрнили, опањкали, демонизовали и сатинизовали Србе већ стиже космички бол.

Сви ће они, заједно са својим потомством, осетити на себи србски космички бол, и сви ће проћи кроз србске муке и патње, и сви ће, на концу, нетрагом нестати.

Васељена никоме не остаје дужна.

Закон сетве и жетве влада Васељеном.

Највећи мрзитељи Србства доживеће, ускоро, да на коленима моле Бело Србство за опроштај греха.

Јер, Србство увек и вазда побеђује.

Ко год није поверовао да Србство вазда и увек побеђује, скупо је платио то безверје своје.

Још је у Звезданим Књигама Белих Ура записано, да Бело Србство остаје до краја света и века.

Они који не верују у то, не морају ни да верују!

И ако не верују – повероваће!

Већ свићу неке нове зоре над свим земљама србским, и већ се рађа Ново Духовно Сунце, да распрши Таму како на Земљи тако и у Васељени.

Срби су народ будућности, и зато имају будућност!

(На Велесов дан, 7524.)

 

Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља – стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Велесом и Перуном. Несторова хроника каже:
„Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:

„…О Бојане, старог доба пјевче,
да маши се танахна гудала
и затреси златне струне редом,
запјевај нам кано славуљ с гране
ил’ ка муња прос’јецај облаке,
опјевај нам славу Игорову,
де се вини Тројанову зиду,
па нам причај пророчкијем гласом:
„Н’јесу оно тице соколови
те прел’јећу свуд широка поља,
већ је оно јато плашивица
те побјеже Дону великому
(ками б’једни да побјећи могу!).“
Велес-бога унуче преславни,
и још реци: „Добри коњи вриште
близу Суле, а звонови јече
у Кијеву богохранилници,
трубе трубе с Новгорода стара,
барјаци се вију у Путивљу…“

То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу“ назива„Велесовим унуком“ могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.

„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага“ – Велесова књига, Д-1
По богу Велесу названа је Велесова књига. Ова књига скупина је записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.

Повезаност бога Велеса са светом мртвих можемо видети у старој вери балтичких народа где се речју „велес“ називају душе умрлих људи. Вера балтичких народа има заједничко порекло и сродна је нашој словенској вери. Када је хришћанство дошло до Балтика и када је стара вера уништена реч „велниас“ изједначавана је са ђаволом.

Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом – медведом. Медвед је код Словена представљао господара шуме који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.

Култ бога Велеса био је веома распрострањен у целом словенском свету. О томе сведоче бројни топоними који су сачувани до данашњих дана. На јужнословеском простору, од свих топонима која су у вези са словенским божанствима, најзаступљенији су они са Велесовим именом. И код несловенских народа остало је сећање на ово божанство, па у старим списима Албанци за Велеса кажу да је „велики словенски бог“. Неки од многобројних топинима су:
место Велесово код Крања (Словенија), полуострво Велес код Ријеке (Хрватска), насеље Велестово у Црној Гори, село Велес у Србији, планина Велес у Албанији, град Велес у Македонији, место Велестино у Грчкој, место Велести у Румунији итд.

Доласком хришћанства црква намеће светог Власија као Велесовог наследника. На местима која су била посвећена Велесу дижу се манастири и цркве са именом светог Власија. Таквих примера је много:
у Новгороду (Русија) на месту Велесовог светилишта подигнута је црква посвећена св. Власију, а улица у којој се налази црква и данас се зове Волосова;
у граду Ростову где је изграђен храм посвећен св. Власију на месту Велесовог светилишта;
према Раденковићу (Словенска митологија – енциклопедијски речник) у Кијеву, у подножју брда, на месту где се налазио Велесов кип подигнута је црква посвећена св. Власију итд.

11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

ИЗВОР: https://www.facebook.com/RODNA.VERA/

Све нас –

сва бића,

све планете,

сва сунца

 и све звезде –

повезује,

прожима

и на окупу држи

 нека чудесна

 и тајанствена

космичка сила –

космичка енергија –

коју ми називамо

Божјом милошћу

и љубављу.

Све што постоји,

све што бива

и јесте,

све што је рођено

или створено,

све је то, гле!

само пројављивање –

 само испољавање –

неизмерне,

бескрајне и вечне

Божје милости

и љубави.

Лирика вечног тренутка

(Јадранки, Бранислави, Милици и Оку Соколовом)

Развијајте своје духовне моћи које сте добили од Свивишњг и Васељене.

Када до одређеног ступња развијете своје тајне и скривене моћи, онда ћете знати и умети да своју судбину преузмете у своје руке.

Ствараћете и изграђивати свој властити свет у сарадњи са Свевишњим и Васељеном.

Тада ћете ви управљати јавним медијима, а не јавни медији вама.

После неког времена, приметићете како јавни медији објављују вести које сте ви у Вишњим световима стварали и обликовали.

Преко Акаше, гле! ви можете да утичете на садржину јавних медија, било где у свету.

Наравно, ако не верујете у то, ако не умете да сневате и маштате, ако немате јаке и снажне визије, онда вам залуд све тајне и скривене моћи, онда вам залуд сва знања и умећа!

Преко Поља Етра и преко Акаше повезујте се са Вишњим световима, повезујте се изравно са Свевишњим и Васељеном.

Када сте будни, када сте стваралачким бићем и духом будни и самосвесни, тада и постајете суствараоци са Свевишњим Ствараоцем.

Верујте, и покушајте!