Речи које изговарамо и пишемо творе нашу судбину.

Речи су живе.

Речи су бића.

Ми смо окружени бићима и енергијама речи које изговарамо, које пишемо, које стварамо.

Речи су наше мисли и снови.

Речи су наше праслике, наше визије.

Имена наших богова и богиња јесу духовна и божанска бића.

Наши бели богови јесу бића Свеприсутног Створитеља.

Наши богови нису из Прошлости, већ из Садашњости, из Садашњег Тренутка.

Ми се с њима сусрећемо, ми с њима живимо у Овоме Тренутку Вечности.

Греше сви они који мисле да наши богови обитавају у Древности, у Прошлости.

Они су свуда око нас, они су у нама и ми смо у њима.

Свако од нас личи на некога бога или на неку богињу.

Ја срећем Беле Србкиње које су Весна, Лада, Мокоша, Светлана и Србона, баш као што срећем и Беле Србе који су Перун, Велес, Свевид, Сварог и Љељо.

У некима од нас, у различитим тренуцима, препознајем више богова и богиња; у некима од нас, уистини, препознајем све наше богове и богиње у исти мах.

Бити родноверан, значи: бити Овде и Сада, бити у Овом Тренутку Вечности.

Не размишљајте ни о Прошлости ни о Будућности, но будите увек Овде и Сада.

Дружите се са својим боговима и богињама; разговарајте и певајте с њима, јер они нису далеко од вас ни у Простору ни у Времену – они су ту где сте и ви!

Човек ведске свести, Бели Србин, мисли, осећа, ствара, говори и живи вертикално, он је човек вртикале, он је човек повезан са Извором Живота.

Ведски језик, који се зове ведсрбски, а којим су у Древности говорили Бели Срби, Бели Вилењаци, јесте језик вртикале, језик трију пространстава, трију космичких димензија.

У савременом србском језику остало је, отприлике, десет посто ведских, вертикалних, тродимензионалних речи.

Наш пад се догодио кроз језик.

Чудно звучи, али наш пад се, уситини, догодио онда, када смо почели да заборављамо и потискујемо ведсрбски језик, па смо уместо ведсрбских речи почели да преузимамо речи из неведских језика.

Тако смо сами уништили свој божански језик, испали из крошње Дрвета Живота и пали у Таму.

Нас је неко убедио, да ведсрбски језик није савршен, те да морамо да се служимо грчким, латинским, француским, немачким и енеглеским језиком, да бисмо били „савремени“ и „европејци“, да бисмо били „словесни“ и „образовани“.

Нажалост, већина савремених Срба тако и даље мисли, јер су поверовали у душманске лажи!

А моје је сазнање, да се не може догодити буђење и освешћивање Срба, све док не обновимо ведсрбски језик.

Ведсрбски језик јесте језик вертикале, језик богова, језик трију димензија, језик који, штавише, може да надрасте и трећу димензију, те да се узнесе до четврте па, чак, и пете димензије!

Савремени србски језик јесте језик хоризонтале, са дубоко потиснутим назнакама вертикале, док су сви ини (европски) језици чиста хоризонтала.

Зато вас и збуњује када ја употребим реч ГОСПОД, јер сте се удаљили од ведсрбског језика.

Господ је од праречи ГОС.

Али ГОС би требало изговарати и писати ГООС, са дугим акцентом на О.

Свака је реч басма (мантра) у ведсрбском језику.

Наша реч за мантру јесте басма.

Али, басма се изговара: БААСМАА.

Тајна ведсрбског језика јесте у акценту.

Избаците акценат из језика вертикале и добићете језик хоризонтале.

Ведски Србин, Праисконац, Богу се Створитељу обраћао са: ГООС-СВАА, ГООССВАА, Господ Сваа, Гос(под) Сва(рог).

Сварог је од: СВАА, Онај који је над СВИМ, Онај који је над СВА(М).

Када у свом срцу изговате реч ГООС-СВАА, ви осећате чудесне космичке и божанске вибрације, ви таде летите ка Створитељу, ка Светлости.

Овде морам да напоменем, да вилењачки песник Милорад Максимовић осећа својим бићем и душу и дух ведсрбског језика, те да правилно изговара, наглашава и акцентује речи својих песама.

Пажљиво послушајте Милорадове звучне записе, па ћете схватити о чему вам говорим.

Милорад можда још није свестан (а можда јесте!) да је он ведски човек, човек ведског духа и ведске свести, те да би требало да негује и усавршава тај ведски дух у себи.

Када слушам Милорадове песме, Милорадову поезију, ја осећам дивотне космичке и божанске вибрације, и у својим визијама видим да те изговорене речи допиру до Створитеља, до Светлости, до Језгра Васељене.

Благослов свима вама, благослов свима нама!

Осећање је увек овде и сада, увек у садашњем тренутку вечности.

Мисли се тешко везују са садашњи тренутак, већ вазда лутају од прошлости до будућности, скачући, попут мајмуна, с гране на грану.

Човек који много мисли, бива препун страхова и брига, зато што га мисли избацују из Водеана Вечног Живота.

Човек који много мисли, не може бити божански стваралац, божански песник.

Мисли су, истовремено, и узрок страхова и брига, али и последица страхова и брига.

Када смо у осећању, а то значи у срцу, тада се повезујемо са Створитељем и Васељеном, и тада нема ни страхова ни брига.

Живот се вазда и навек дешава у садашњем тренутку.

Живот и јесте садашњи тренутак вечности.

Све што је лепо, дивотно и узвишено, гле, дешава се управо у садашњем тренутку.

У садашњем тренутку вечности!

Љубав је, као и Бог, увек овде и сада, навек у садашњем тренутку.

А Бог је Господ!

Корен ове ведсрбске речи јесте ГОС – Онај који господари (или: Они који господаре) свим бићима, свим мировима, свим васељенама.

Реч се, у исти мах, односи и на једнину и на множину.

Ова реч је старија од свих земаљских религија, јер је рођена у Водеану Вечног Живота, као и све ине свете речи ведсрбског прајезика.

Избацујем мисли своје из свога срца, из своје душе, из свога бића.

Не желим да имам ни једну једину мисао!

Не желим да будем мислилац!

Остављам само осећања срца и душе и Свест Створитеља у суштаству и битију своме.

Мислићу срцем, а не главом.

Ствараћу душом, а не умом.

Сво смеће мисли и ума, које сам годинама и вековима скупљао, избацићу заувек из себе.

Када будем избацио и последњу мисао из срца и душе, тада ће се Бог Светлости у мени настанити.

 

Седам је сјајних небеских гора

И седам капија бисерно белих

Где се чува извор живота

Од погледа гладних и несвето смелих.

Ту увек међ огњем светим

ходе боје и света светла…

 

И плам неугасли у средишту шљашти…

Ако те Творац позове сада,

да присуством душе обојиш небо

ти стани и отвори срце

да чујеш радости живе у деци светој:

 

 

Чујем!

Живот себе буди…

И себе у себи препознајем дуго…

Отварам се и лагано дивим,

Осећам…

ту  извире дух водеана свесности тихо…

И више нисмо сами сада-Творац живи у нама!

Поглед високо ка небу пружам

и свесно се спајам у трену

бистра и чиста као кап кише

у том паду летим, клизим, милујем нежно…

и свој запис

себе у себи

остављам дубоко и меко.

Роје се гласови светосних бића

И један се одважно издвоји сам:

 

 

Ако сиђеш у мој сан,
видећеш да сам будан
и све што будни сањамо
ми то и можемо!
Снагом воље што нам Богови дадоше!

Утихни шум, одлучи!

И безгласно шапући,

Љубав – најмоћнију басму у свим световима,

која приводи Светиљци и Лепоти

неосвешћене и осветољубиве дубине…

 

Застани…

Удахни…

Заузми став за Нови Споразум са Творцем…

Удиши Живот – издиши бајату прошлост…

Призови присуство Творца и Аватара,

осети у срцу мир ,спокој и срећу

постави се на дејство свеспасења

у поштовању оснажи моћну Одлуку.

У – земљен –  гледај Творца лицем у лице

гледајући – из срца нечујно говори:

„Желим да живим вечно у физичком телу

и да се развијам брзо и многодимензионо

и желим да са Тобом будем Стваралац Вечности!“

Стварање је Лепота Дивота и најдубља Нирвана…

Печатише речи свете

све науме и намере,

да се нежне душе сете

како јесу снажне, лепе!

 

Тако попут харфе и виоле

дође боја свете горе

где столује Творац сам:

У срцу си моме а свуда те тражим.

Желиш од мене да будем будна,

Зато се скриваш…

Ал` ову игру највише волим

тјера ме Космосом да лутам.

У безкрају твоме мој је дом.

Љубав си посијао у оку мом,

сада ми кажеш да вјечношћу гледам

растјерујем таму и да јој се не дам.

 

 

Понекад запнем, застанем, паднем.

Сузу пустим а душа уздахне,

погледам горе, опрост заиштем

само смо људи, опрости Оче.

А онда анђеле своје шаљеш…

Осјећа душа твој наум и план.

Спремаш нас за нови свијет

Од Љубави саткан!

 

 

Мир…

Не могаше реч достојна бити

којом се може Мир Творца представити…

Погледај сада очима душе

види како се арије стварања чују!

И играју се игре невидљивих сила,

свима непознатих у дубинама постојања,

певајући песме првотне

стварајући нова зрачења

која требају једног сутона

постати свесна самих себе.

Тајна Творца скривена

у маленом ораху, цвету ил` зрну песка,

прича нам и учи нас да га препознамо

у магновењу наших душа…

И остаће тако у Еонима који долазе!

Театар лутки и глумаца на сцени

која се мења из секунде у минут

из минута у живот

желећи да…

 

 

Да!

Сетила се душа моја сваког слова, гласа, речи…

којима се игра света осликава у вечности.

Пред престолом Величанства

има једна тајна сјајна,

ко ватреним пламом она

вечно јесте окупана.

 

 

И позва ме душа моја са разине ове сада

да ме у вечност врати, у Творчево Љубави крило

и да истовремено живим безсмртним светлосним пламом

на обе разине своје…

 

 

Да се у мени преливају светлосне небеске боје!

Да се сила душе сједини са Творчевом силом самом,

да покренем љубављу запис о свему што се у истини збило,

по Космичком закону светом – да Творчева завлада правда!

Од кад те спознах у себи ја, запалио си неугасли плам

јер ти си Љубав и светлост што сја,

која ме води на пут сна…

Сан који сањам одувек ја,

да једно смо ти и ја, ти у мени – у теби ја!

Вечност у нама исткана…

Ми немамо почетак ни крај

Бескрај је мали за нас, о Творче што ми живот даде

да спознам себе ко сам ја.

Сијај у мени још јачим сјајем да светлим за оне који те траже!

Да спознају да сви смо једно

и нађу у себи искру тебе и живе Љубав…

Јер то си ти…

Творче Љубави!

И утихну све у безвременом трену сад.

Нада у етру…

Мир трепери…

Звезде чекају…

 

 

 

И изађе реч од Творца!

„Нек полети тајна сјајна, 

и да као искра сија- да јој нигде краја нема!

 

Она јесте живот јасни

плам вечности

плам неугасли…“

 

Како да кажем,

како да знам где је смисао у бесмислу,

воља у невољи, љубав у тузи.

 

Да ли ћу знати, и да ли ћу моћи,

да препознам

истинског себе,

у дубини своје душе,

у даљини звезданог неба.

 

Мој пут,

куда ће ме одвести,

хоћу ли стићи,

хоће ли победити моја слабост

или моја воља,

или ће ме нека странпутица стићи,

или ћу једноставно стати

и на сред пута се изгубити.

 

Тражити даље или одустати,

или је то страх

бојати се

неуспети,

увек ће постојати два избора,

а то је оно што нас мучи,

што нас у чвор веже,

што разум помути,

што нам душу стеже.

Из дана у дан, јављају ми се дивни људи, читаоци и љубитељи Србског журнала.

Заиста, сви су они дивотни и племенити.

По гласу их препознајем.

Човек се по гласу, по боји гласа, по акценту и дикцији препознаје и осећа.

Наш глас, наш говор, пуно казује о нама.

Глас открива много тога о нашем бићу и суштаству.

Сви они који ми се јављају, желе искрено да ми припомогну, на разне начине, да дођем до новог лаптопа.

А ја им кажем, да се лепше осећам када дајем, него када примам и узимам.

Лепота је у давању.

А онда ми они мудро одговорају, да их не ометам кад и они желе да дају и да се лепо осећају при давању.

У праву су.

Нећу да их ометам.

Сви смо ми упућени једни на друге, сви помажемо и спасавамо једни друге.

Нико од нас не може без других људи, без ближњих.

Сви смо ми међусобно повезани.

Сва су бића међусобно повезана.

И сви светови су, такође, узајамно повезани.

Данас разговарах са Светланом која обитава подно Авале.

Светлана је сва у Светлости.

Кажем јој: Светлана, ти носиш име наше древне богиње Светлости, зато је твој глас тако звонак и јасан.

Ова ведра, чила, радосна, раздрагана, љупка и мила Бела Србкиња, бела вила, живи саобразно са Природом у подножју древне планине надомак Београда.

Обитава и живи у свету који сама, лепотом своје душе, ствара.

То је свет шума и гајева, свет биља и дрвећа, свет вила и вилењака, свет древних богова и богиња.

И заиста, Светлана путује, плови и језди Путем Светлости, Путем Светлости ка Дому своме, ка Дому нашему.

Куда ми то путујемо, камо ми то хитамо?

Ми путујемо и хитамо ка Дому своме.

Ка Дому своме у Светлости.

Наш Завичај није овде, на Земљи, наш Завичај је у Небу.

Ми смо се из Неба спустили (низвели) на Земљу, и овде боравимо само неко кратко време.

Онолико колико је потребно.

Ни мање ни више, већ управо онолико је потребно, да бисмо видели, чули, сазнали и освестили нешто што раније нисмо знали, што раније нисмо научили.

Ми смо овде где јесмо превасходно због Љубави.

Љубав је наше главно и битно занимање, а све друго је подређено овоме.

Учити Љубав и живети Љубав!

Ко не савлада градиво из Љубави, неће положити завршни испит у овоме свету.

Јер, Љубав је улазница у Вишње светове.

Знање је важно, али је Љубав битна.

Знање је Знање само онда када иде уз Љубав.

Ако нема Љубави, онда је Знање небитно и ништавно.

Ми морамо бити мили и драги једни другима.

Ми морамо да љубимо једни друге.

Ако ми љубимо једни друге, онда и Творац све нас љуби!

Када ми одемо са овога света, иза нас остаје само наша Љубав.

Љубав остаје иза нас, али Љубав и путује испред нас.

Путује с нама кроз све ине светове, видљиве и невидљиве.

Наша Љубав оваплоћује се у нашега Бога.

Бог кога ћемо сретати биће Бог наше Љубави.