Лековито блато
Ковитла снажан ветар
Амазонске шуме

Желим хитрост
Јагуара из жбуна
Младости вечне

Растура ветар
Гране усамљеног бора
И шумски спокој

У мом чудном сну
Откинух јелену рог
Безмало муке

На песцаној плази
Песак ситан газе
Моја стопала

Ветар хлади
Јос топлије усне
Након пољупца

Ветар хлади
Јос топлије усне
Након пољупца

Хаиба
Јесење јутро
Цвета у пуном сјају

На тастатури
Одјекују тисином
Куцкаји твојих руку

Пре степеница
Опкољених кукуреком
Прођоше пчеле

У страху брзо
Захвалан крстио се
Избегавши смрт

Фото: Фб страница – Wonderful Flowers in Pictures

До слободе земље доћи ћемо лако,
уштројено братство сија родољубљем!
Неслога под тепих, за брата је свако
спреман живот дати – то је слогоумље!

Наћи ћемо начин, створићемо путе,
молићемо Бога да све добро прође!
Небом а и земљом кројићемо руте,
што воде слободи слаткој као грожђе!

Млади смо и лепи, учени и мудри,
Неустрашиви а опет умерени!
На све стране, муко, ако треба удри,
У своју победу ми смо уверени!

Истина је гладна, једе са слободом,
Ново доба душман не разуме јасно.
Спржиће их огањ, потонуће с бродом,
За памет по битке њима биће касно!

Мислили на све смо, добри с историјом,
Знамо да изнутра роваре шпијуни,
Не могу нас варат` својом теоријом
Лажљиви и тупи, гордог зла пијуни!

Овог пута бунт је на духовној бази!
Желимо да језик до сунца продише!
Желимо да црква своја чеда пази!
Желимо да крстом гори нам огњиште!

Поносни на претке, гусла као пушка!
Речи као јато метака за багру,
Што Србску доброту дуго време куша,
Решићемо љагу, ко Дробњаци aгу!

До слободе земље доћи ћемо лако,
Уз Божију помоћ! Причешћени светлом!
Искључиво Србски, шта ћеш, мора тако,
Дошло време да сој покаже порекло!

Фото: Фототека Србског Журнала

Мрак ми се шуња празнином погледа
И баш све лепоте што ум ми дотакну
Заборав их отме без икаквог реда
Да сећања само кроз мене промакну
.
И ништа тад не знам сем два ока њена
Што у тој празнини некад се појаве
И свог ме озаре као васељена
Грејући ме тако док ме не оздраве
.
Али где су сада те очи далеке
Док мрак ме узима као ђаво црни
Зар тек сан их крије – месец изнад реке
Кад у томе сјају ноћ се сва окруни
.
И тад више не знам сан је или јава
То што душу шкропи попут јулске кише
Светлост што ме такне пре свих заборава
Да никада тмине не погледам више

Фото: Фототека Србског Журнала

Њујоршчани њање, њушкала,
њихов Њусвик Њутнову њушку њише,
Њушкају Њемце њемушто,
Њакала њањаичу,
Њивом њишти њакање.
Њањушка његује њуфаундлера њежно,
њише њедра,
њене њоке
Његос њамка
њам, њам, њами!
Њутн њичево.
Њујорком њиште његовани,
Његушима &Њевесињем њачу њањави
Ња, ња, ња!
Њихаљке њишу његоватељице.
Њихов Његош њемушт,
Њен њуфаундлер њуши њорке,
Њишти њуејџ Њивама&Њивицам,
Њирагонгом* њет.

*активни вулкан у републици Конго који прави највеће лава језеро на свету

Фото: Њаган; Википедија

Из лавиринта би излаз да нађеш,
да схватиш чему оволики јади…
Собом за себе решења изнађеш,
од зрна смисао да се изгради.
.
Светла зрак на излазу чека,
сваког ко појми живота хир…
У души за све наћи ћеш лека..
тамо је твој бескрајан мир.
.
До сазнања је тежак пут,
познај врлину…презри ниште!
Ни на кога да ниси љут,
ако немаш све што ти се иште.
.
Смисао полако себи сагради,
јаву да живиш к’о да је сан..
Спокојем те око с’ неба награди,
у хаосу има друштва…
смисао тражиш сам!!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Не спомињи помоћ,
не лажи ме истином,
док по магли уздишеш.
Завараваш љубав и љубавнике,
украдеш оку поглед,
а да не трепнеш.
Замишљаш чежњу у црном огртачу,
која зјапи од болова.
Поново си ме љубави одљубила,
док си ми тело расула по ноћи.
Миришем на грех и јадо што се риче,
не познајем твоје стазе,
и није ме опекла радост.
Лутам и заплићем речи,
док бројим године што се пале.
Не спомињи мирисе моје,
док ти крваве руке красе и
оплакују сваки прах прашине.
Не подносим лажи,
не познајем љубав
и нисам одавде.
Умрећу и нећу те угледати,
мртваке сам под своје узео,
не спомињи љубав и иди од мене,
и заблуда се пред стрепњом клања.

Фото: Фототека Србског Журнала

Опсена има огромну главурду
И зубало са шестошездесетшест зуба
Који застрашеном окраћују памћење
И леде Судбину у крви записану
.
Опсена има разјапљену чељуст
И језик палацав ужарен и многокрак
Који застрашеном врти мозгало
И душу у круголет по световима баца
.
Опсена има узано грло и џак стомак
И црвен дрхтави јед-њак чеж-њак
Који застрашеном сисају страхе
И красницу живота у заборав крију
.
Опсена сени са гомилом лажа паралажа
Ал је нејака за Истину Љуб и Правду
И распада је силница Песма – лечилица-
О Богодаре Милодаре Љубавдаре!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Кад су Милоша питали зашто своју главу улудо даје за своју ријеч он каже
ИСЦРТАВАМ ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС

Еј Србине
Ко што си у боју храбар и јак
И у миру мораш престат бит наиван
Наивност јест можда особина чисте душе
Ал Бог сад од нас свету мудрост иште
И Бог каже
Јес за вас јуначка смрт светост
Ал сад од вас живот тражим
Кад ти живиш
душманина уништиш
Зато пјевај живи
А кад дође вријеме и јуначки умри

Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода
Еј јуначе умишљени
Своју ђедовину поклањај
А у Божије не дирај
Ту је Бог намјерио
Свој земаљски рај
Да кад Васионом шета
Умори се и сврати код србског дјетета
Да му пјева о сунашцу пјесме
И испија медовине сласне
Да одмори Душу Васељене
Док на пут даље не крене
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода
Каква сила војска утјерује страх
Чисти Србин знаде
Да у њему живи Божији дах
Да је живот од Бога дар
И да неће носит ничији самар
Да ће живот ако треба олако и дат
Пред олтаром своје гријехе окајат
Ал душу чувар ће ко сан
Праотачки свети исањан
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода
Док је и једне душе
Под земаљском капом
Што у себи Божији завјет носи
Косово ће бити Србско
Авети ће нестати са зором
Кад их Сунце заувијек покоси
А тај откос дариват Ватри Прочишћења
И Видовданског сјећања
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода

Фото: Призрен – Косово; Википедија

Окупај ме љубављу,
у косу ми уплети Звезде.
Гледај у очи моје,
у њима се чежњиви погледи гнезде.
Мисли слатке око нас у ваздуху језде.
.
Чежњом се не живи ,чежњом се изгара,
кад све сагори остаје грумен жара.
Душом се воли ,а она не вара.
Ту нема краја…
.
Искрицом погледа ,
она се изнова распламсава.
Пољуби ми мисли,
загрли ми страховања.
Одагнај од мене помисли и туговања.
Нека чистота љубави на површину израња
и поново у дубину наших постојања зарања.
Изнова и изнова љубав оживљава…
.
Не плаши се онога што видиш тамо.
Само храбри могу витешки да воле.
Лако је грлити лепоту и нежност,
а шта се крије испод површине, доле?
Можда су ожиљци- не лепи за око.
Ране које остају нису на површини,
доле су дубоко.
.
Колико заправо можеш волети у другом
његове боли и промашаје?
Колико можеш покрити незнање?
По томе знаћеш колико љубави у твоје срце стаје.
.
Колико без осуде волиш људе?
Колико без обазривости пушташ
да ти уђу под кожу ,стигну до кости?
Колико биће твоје може да опрости?
Колико можеш поднети, туђу бол волети?
И као своју прихватити?
.
Није све увек како ти се чини ,
лебди лепота на површини ,
а права слика душе је у бити.
Ако ме и такву можеш волети ,
лепи мој-
крај мене ћеш заувек остати
и уз мене бити.

Од искона за Гралом се трага
ил’ записом који тајну скрива.
Вест чекали од археолога.
Ископ више скрива но открива.
.
Обзнанише вест дуго чекану
да коначно нашли тајни запис.
Ситним словом светлом изаткану
бележио моћно бож’ји лапис.
.
Ситна књига шематика гена
коју чита наук биолога
допустила низ добрих измена.
Научник се заиграо Бога.
.
Светлопис је алат творитељства.
Биоласер креатор обнове.
Звучни запис врши чинодејства.
Ћелије се обнављају нове.
.
Метузалем биће опет створен
јер син божији то је пожелео.
Творцу нашем свако трајање је трен.
Испунио сину што је жарко хтео.
.
Бож’ја творба вртешка Космоса
Чији ритам време одмерава.
Затреба л’ му плоднога приноса
Творац ритам лако убрзава.

Фото: Дрво Метузалем; Википедија