Волим те кишо
Јер можда је неком дрвету тамо
Требало пар капи само
Да се напије …
Волим те Сунце
Јер можда је неком створењу тамо
Требало пар зрака само
Да се угрије
Волим те дрво
Јер можда се неко негдје нада
И треба му само мало твог хлада
Да се покрије …
Волим те пчело
Јер можда неком треба твоје ремек дјело
Да оздрави …
Волим те јединствени, највриједнији свијете
Јер нам показујеш све квалитете

Фото: Сунце; Википедија
*
Владан Пантелић: Драгана Штилет

Данас читаоцима Србског Журнала представљам,
са мало речи, Драгану Штилет, песникињу из Тивта.

Она је туризмолог по професији, има своје апартмане.
Удата је, и има троје деце.

Драгана је врло динамична личност, заитересована за много
духовних вештина и многе је изучила. Посебно је поносна на
своје умеће сликарства и на своје иконописање.

У слободно време пише песме и врло је плодна песникиња.

Пођи иди куда те живот зооове,
благослове своје дозволи и своје снове,
спознај када говоре ти сли-ко-вите боооје,
кодиран је језик, то су само мета-форе;
.
Енергије су нове а вибрације су ооове,
оно што ти прија, што годи ти, па те лове,
да препустиш се непознатом, оно зна те боље,
чува те од свега у чему смо овде доле.

Порив је сваки јак, границе све су танкее,
огледала је безброј, разне су варијанте,
кад дође прва криза и људи пређу на план Б-е,
попуцају стакла и многима стане памет;
.
Попадају све маске, огољено све тад је,
паника свуда страх је, осећа ко да мраз је,
срца букте ко бакље, неме усне су тандем,
по-ла-ко све гу-та мрак, на ру-ка-ма стао сат је;
.
ВА-ТРЕ-НЕ ЗВЕЗДЕ У СРЕД МРАКА СЕНКАМА СУ САМО АВЕТ!
.
Грешно заборавили ЗАВЕТ,
оно што пече то је САВЕСТ,
пожар у кући то је САВЕТ,
најбоље намере су КАНЦЕЕЕР,
невидљиве су све нијансе;

Фото: Фототека Србског Журнала
.

Баш сам био у плавом жакету
када сретох Васиљевић Цвету.
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се, окрете се Цвета.

Ја јој рекох: “Добар вечер, Цвето,
с допуштењем – мало бих прошет’о…“
Да л’ због мене, да ли због жакета
превари се и пристаде Цвета.

Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: “Држ’ се мене, Цвето!“
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се, придржа се Цвета.

Беше лето кад је божур цвет’о,
оде псето, ја у поље скретох.
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се па скрете и Цвета.

И логично, с обзиром да скретох
плави жакет на ливаду метох.
Да л’ због мене, да ли због жакета
превари се и спусти се Цвета.

Прође лето и још пет-шест лета,
сад се Цвета мојом кућом шета,
из разлога екстра квалитета
– да ли мене или мог жакета.

Фото: Песма – Плави жакет; Википедија

Како уклопити разрачвани правац?
Песник, монах, војник? Отаџбине херој?
Хтео бих да будем вишепутни зналац,
и на ливадама цео целцијат рој!

Наравно, ја мислим све да могуће је,
уз труд и без много спавања и јела..
Јер, жеља за овим – ту је, „код куће је“,
стасала је, зрела, дуго гори врела!

Ум ће истопити, сковати оруђе,
салиће у један све потребне правце.
Свешћу времена већ одавно пробуђен,
Спреман, да за народ, ратосиљам ланце!

Сажете врлине – срце отвориће,
и целим народом дух проговориће!

Фото: Фототека Србског Журнала

Опустио друм,
прашњав, самотан, царски.
Врхови Шаре окивани бијелом одеждом,
у висине искричаво хрле, звијезда за звијездом.
.
И сјаје нестварно иза облака
као да је сваку божија искра такла,
па се спусте хитро
низ Шарино загасло лице
једна за другом, звијезде падалице.
.
Када би ноћас хладан вјетар заћарлијао,
и подно брега растјерао сњежног смета окове,
да занијеми душа од твоје љепоте,
и болни глас пусти што се из груди оте.
.
Док се звијезде огледају у очима твојим од стакла,
сва си мирна у погледу, моћна
душу ми шапатом ноћи дотакла,
и језде нечујно као по мирној води,
иза хума студена раскош тишине броди.
.
Немој ми рећи да понекад и ти задрхтиш
када се звијезде скрију иза сунчаног брега,
а ти силнија и од жеље моје неизречне,
ти студена коби љубави вјечне.

Фото: Шар планина; Википедија

Понекад да ли је истина ил` ми се снени
Месечином прођеш кроз мој јастук
Знам заруменим се од стида
Због преврнутог увојка
.
Понекад, док су сви обучени
Истина од преклањске јесени
Сокаком прошета гола
Знам поруменим од стида
На скриту јој сенку.

Фото: Фототека Србског Журнала

Прокупље, Блаце, Куршумлија,
све је то наша топличка авлија,
све је то наша фамилија.
Родна кућа најмилија,
од природе чаролија,
земља родна, најплоднија,
шљива зрела, најзрелија,
топла рука, најтоплија…
Бака, дека, дечурлија,
лепа цура и делија,
увек нека враголија,
народ наш највеселији,
срце с југа најврелије,
страсно, најстрасније,
душа човечна, најсветлија,
таква вам је раја,
топличкога краја.
Прокупље, Блаце, Куршумлија,
Топлица наша чудноватија,
судба наша најчаснија,
прошлост наша чувенија,
постаде сада најзапуштенија,
заборављена и најзанемаренија.
Болна нам је Топлица, наболнија,
тужна, најтужнија…
Прокупље, Блаце, Куршумлија,
тужна је сада ова наша авлија,
Топлички крај, наш заборављени рај.

Фото: Топлички крај; Википедија

Да ли опет Астрал походим
када лепоте твоје гледам?
Ил’ те васкрслог заиста видим
жељан да твојим тиркизом пливам?
.
Песници красоти твојој певали
и ожалили кад Дунав те попи.
Сликари те бајком намолали.
Спознали Ад по празној ти рупи.
.
Појање молитви Небо упило
док су се душе Јованом кумиле.
Васкрсу се Језеро свештало.
Астралне слике му се твориле.
.
У сну походих бајку астралну
која ми готово стварна била.
Доживех и воду маестралну
док је машта за васкрс градила.
.
Ево ми опет драгог тиркиза.
Додола творбе га је призвала.
Оживео бисер фрушкога низа.
Љубав је њега снажно дозивала.
.
Лединци опет „море“ имају
у ком се огледа гора Фрушка.
Радгосно госту се сваком радују
ширећи руке за намерника.

Фото: Лединачко језеро; Википедија

Застала сам.
тамо где сам пошла,
не чека ме нико.
Окренула сам леђа будућности.
Супроставила сам се времену.
Ходам по добро утабаним стазама.
На капији седи уснули анђео
без мача правде.
Моје срце бејаше ноћ и пустиња.
Врт је затрпало лишће.
Живи ветар се спустио међу мртве.
Бејаше дуго и бело перо.
Један мутан и непознат лик
стајао је изнад њега.
Анђео иза се смеши,
а ја сам нема.
Ветар је однео моје речи.
Реком плови малени чамац,
а у њему неко кога бих могла
волети.

Фото: Анђео; Википедија

Кô свилене нити што их паук саткô,
По дрвећу виси месечине вео.
У пољу, уз реку, шушти јечам зрео,
И, кô крв, са грана руди воће слатко.
.
Мали дрвен торањ, као стража нека,
Уврх села стреми. Старо гробље ћути,
А крстови, маховином огрнути,
Своје руке шире, кô да сваки чека
.
Да загрли неког… И док поноћ плава
Трепти, и под божјом руком село спава,
Жетеоце чудне, коштане и суре,
.
Ја видим где с неба низ лествице слазе,
С косама на врату шобоћући газе…
И сврх села звони удар кобне уре.

Фото: Жетеоци; Википедија