Извод из текста

Савременим Србима – говорим о већини успаваних и неосвешћених Срба – највише недостаје самосвести и самобитности, достојанства, поноса и дичности.

Огромна већина савремених Срба некако делује млако, скрушено и снисходљиво, снисходљиво скоро до несувисле и бесловесне понизности.

При сусрету са иним племенима и народима, поготову са иним племенима и народима у окружењу као и на Западу, Срби некако делују преплашено и ушуткано, као да се плаше (или стиде) да гласно, јасно и отресито говоре о себи, о свом пореклу, о свом бићу и суштаству.

Та преплашеност, снисходљивост и ушутканост Срба осећа се, штавише, и у самом срцу Србије, а поготову у Београду.

Свака атлантистичка невладина организација, и у самом Београду, може лагано да ушутка сваку родољубиву и патриотску србску организацију, тако да се стиче утисак, да савремени Срби више и не умеју (или не смеју) да се достојанствено, поносито и дично боре за своја праискона права, за свој опстанак, за свој живот сушти, за своје битне и суштаствене ствари.

Ако те заборавим,
почећу да се сјећам
само одјека старих корака
и трагова стопа твојих
на мом наивном срцу, тад бијесно
коријене твојих ријечи изговорених
из сјећања својег чупаћу.
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
И онда ако питаш се
како се у заборав иде,
у ком смјеру, куда тај пут води,
рећи ћу ти – никуда баш.
Јер тебе већ има баш свуда,
по пољу и цвјетним ливадама
младости моје највише,
а у души мојој станујеш заувијек,
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
Не дам те забораву,
не дам заинат баш,
јер једино у огледалу наше љубави
своју судбину гледам.
И учинићу све само да сачувам
одјек гласа твога, звоно смијеха твога,
.
из очију љепоту стиха о љубави.
Али не знам како да живим
кад те другој на чување предам.

Ја бих њему читала песме,
Песме које му пишем
док сам тужна и сама
Осмехом кријем таму,
Таму што ме разара.
У мору истих јефтиних мушкараца,
Мене неко воли,
Неко, а ја бих увек тебе бирала.
Нећемо о греху,
Биће он једном тачка пресудна.
У овом злом свету
Буди ми вечна робија.

Фото:Фототека Србског Журнала

Стооој Ветре моћни!
Утишај хук једро смири
Мисли своје да саберем
.
Намигујеш руке да раширим
У облаке да ме пренесеш
.
Да се смејем са муњама
Да ми срце грмљавином туче
.
Да корен по трагу птица распем
Као маслачак душу своју –
Из облака да процвета

Фото: Фототека Србског Журнала

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Фото: Фб страница – World Around Us

Ми смо се волели
и стварали смо круг.
Бескрајни, плави круг.
И била си моја звезда.
Играли смо танго и моја
рука је била око твог струка.
Твоје усне су љубиле моју
душу. И ми смо се волели.
.
Носила си црвену хаљину
и пили смо црвено вино и
црвени месец нас је гледао.
.
Била је Будва на пену од мора
и био је камен под Острогом –
и била си ти са цветом у коси
и ми смо се волели. Није био
обичан дан, иако сви су обични
од тада. Моја душа нема мира.
Мој мир нема душу, јер смо се
волели.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Лажни интелектуалац; Википедија

То је човек осредњег образовања и сужене свести.
Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.
Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће, сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.
Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.

Небо моје,
Бунару звезда,
Кротитељу месеца
И жеља:
.
Размакни облаке,
Божанске завесе,
Молитвом нек их
Распара преља
.
Што у мом срцу
Разгони свице
Свевидећег ума
И ровари поља;
.
Па по њему
Сади и узгаја руже,
Испуни, ил’ кроти,
Нек је воља Твоја!

Фото: Часни крст; Википедија

Ако ли ћеш у духу сејати,

тада ће ти око Бога и видети 

.

Ако ли ћеш силу уздизати, 

тада јутра за те бити неће.

.

Два су свата зором дошли тихо.

Ходило се тамо амо…

Два су стуба насред рађевине.

Да ли сјаје сами посред себе? 

Да ли Сунце жив пламеном греје?

Јесу л’ дошли с’нама војевати, 

живу србску крвцу проливати?

Ил’ су ради чути тихе стихе,

који души јесу мелем свети.

.

Ако ли ћеш беседит’ лепоти,

а ти спреми духовних дуката,

да откупиш оно мало себе

што разнеше сви шакали рата.

.

Небу ли ћеш прићи празних руку,

те молити стиха пресветога?

Небу ли би срцем затвореним 

да сачуваш себе од страхота?

.

Ако ли ћеш победити зала

што их има више него људи,

ако треба теби небескога жара

што распали снагу посред груди, 

а ти срцу свом пробеседи:

„Што си срце сакрило одаје

у којима искру чуваш живу,

пред Духом се сакрити не може-

нити мисли нити сваку силу“.

.

Ако ли ћеш зору дочекати,

сјајну Зору живодајна Сунца,

а ти посред себе се пробуди. 

Слушај гласе искре светог срца.

.

Само онај који Искру воли

Може јасно свуда да постоји.

Извор –ЗвездаРод-ZvezdaRod

Најгора казна за душу која изда је та,

 што је неће примити ни небо ни земља.

Издај РОД и не брини

шта ће бити после твоје смрти!

Живећеш без облика и тела

у сопственом паклу који си за живота направио!

А ја ћу се смејати!- рече вила

окупљеним издајницима на самрти!