Војска пахуља оковала град,
и шуму поред, и стазе све!
.
Белина светли, скида мрак!
.
Још понека птица махне крилима,
Залутала између дрвећа!
.
И спусти се тишина!
.
У даљини, певају виле, успављују град!
Прати их свирала од пене водена!
.
Заспа град зачаран,
Вилин сновима очаран!
.
Пружи руку, Ти што читаш ово!
Такни звезду што пред тобом је!
Гледај у облаку,
срца једно поред другог стоје!

Слика – Ведрина –аутор Кристина Петронијевић –
нет страница –SerbianaArt-

Пред мојим погледом је увек
Твој црнопурасти, вољени лик.
.
Он продире до ватреног срца
И спаја се са њим као у пољупцу
.
“Сулуда је она!“ – к’о да чујем крик.
Ко се овде не предаје, ко не пада?
.
Нека се луди чују,
Али ја презирем славу.
.
Живим на свету само зато
Што чекам, видим, презирем јаву.

Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers

О Оче Свемогући
Мисао твоја уткана у моје срце
Као родитељ и чедо
.
Како је и зашто настала бол
Како је и зашто настало зло
Зашто се мора сагорети у жељи властитог бића
Да би се дотакли танани простори свјетла
Зашто је требао пад
Зашто постоји избор и слободна воља
Зашто….
.
Зато
.
Што се прољећа увијек враћају
Звијезде свјетлуцају у безконачности вјечности
Нова сјемена траже Нову Земљу
Да вазнесу плодове величанственог цвјетања
Што у жубору ријека,миловању вјетра
је скривена тајна безсмртности
Што је љепота у безброју путева
Трагању…
И свака звјерка има своју сврху
Ал на крају свих крајева
Сви путеви се уливају у водеан Љубави
Зато што је све игра…
.
Пуно ријечи квари све
Само једна је створила свијет
Много је боље бити само у тананим
Мисаоним и осјећајним токовима
А највеличанственије је и њих
Замијенити са суптилним фотонима свјетлости
.
Неизречено је изречено
.
Ех….
.
Играј се..

Фото: Игра светлости; Википедија

Упиташ се често ко си себи, другом
Треба ли ма коме реч коју изустиш
Радосница, савет, или реч са тугом –
Смеш ли иком рећи оно што наслутиш
.
Или си фигура у партији шаха
Ни ловац, ни кула – већ шта коме треба
А у себе склоњен без узетог даха
Жељан да неком си бар залогај хлеба
.
Често се упиташ постојиш ли стварно
Да ли образ твој је то што такну прсти
Или све у теби и с тобом је кварно
Чак и оно што се пред олтаром крсти
.
Тако избезумљен страху се предајеш
Да вечно си ништа чак кад силно волиш
И тад ћутиш гласно невешт да се кајеш
Јер кајањем никад никог не заболиш

Фото: Мали човек великог срца; Википедија
.

Живот већине људи планете Мидгард Земља
Говорим о свакодневном распећу од Правила
Наличи на дечју игру коју смо весело играли
У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!
Свакодневница сива чека ко војник на стражи
Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!
А дани иду слични као једнојајчани близанци

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим
Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!
И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!
И она – разапета тражи речи да мене подигне

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника
Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати
Враћамо се предвече уморни од посла и газде
Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму
Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха
И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут
Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

У нашим душама нешто је препукло излетело
Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева
Спремно крећемо на другу страну воде и ватре
Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Храст Исцелитељ у Тијању; ВП

И ти теци својим коритом
Широким плавим
Дубоким…

Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо

И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

Фото: Река Дунав; ВП

Из Етра долази Ветар

из Духа долази Вас Дух

из Мира стиже Све Мир…

.

Гледај очима душе 

да би могао видети!

.

Ватра и вода чисте.

.

Мрачне силе у умовима

воде свет ка стрминама 

литица гледа на крај…

.

Слушај срцем и почуј!

Исконски звездани бруј. 

.

Бела Пчела од Сунца!

.

Бели Орао из Срца!

.

Песма се поји и сви је знају

створена беше у првом Рају,

оном што заувек јесте.

.

Осети стих и зов песме

Зора живота руди…

.

Човек се у Богу буди.

.

Руке срца испружи,

пламен не може стати.

Сад гори све!

.

Лажи, зла, обмане.

.

Молитве неће Огањ утолити.

Нит’ мисли таме о моћи.

Ни храмови људских заблуда 

Помоћи неће овој ноћи.

.

Љубав је света упалила зрак,

који пробија прастари мрак

.

И би!

И биће.

И јесте.

Извор-Звезда Род

„Нека живи у хармонији све!“

Рече вила наглас мантру и даде јој моћ!

.

„Све што мислиш и јако желиш оваплоти се одмах а

оно  што изговориш оваплоти се касније!

Зато овде и постоји време!“

.

Слика-Шишкин

Приредила Верица Стојиљковић

Дођоше људи неки
и на ћошковима пољане
побадаше колце на све четири стране.
Ту ће бити тај основац
за наш будући мали дворац.
Ископаше темеље од пола метра
и по обичају жртвоваше петла.
Пршти крв на све стране
вековно огњиште ту да остане.
.
Док се темељ гради
Размишљах, коју воћку да садим.
Купих трешњу крупну и сочну
посадих је на леву страну бочну.
Расла је трешња, расла су деца
у Њу се клели као у Свеца.
На њој се свакога дана
љуљала два малишана.
.
Dођоше нека зла времена
кућа на пола завршена.
Моја су плећа још нејака,
а уз градњу и два мала ђака.
У таквом се стању
баца коцка на цену мању.
Разгласих на сва звона:
„На продају кућа са два плафона.“
.
Дође један гастарбајтер стари
и својом се имовином поче да хвали.
Ману се за џеп и штос извади
испружих руку ал` ме син повуче.
„Мама! Да ли си ти од јуче?!
Је л` нећу више смети
на нашу трешњу се попети?“
Како сметнух тако с ума
нашу трешњу, нашег свеца.
Зар да ме прокуну моја деца?
Суза низ образ се скотрља.
Ту се ја тргнем:
Опростите, погодбу желим да оповргнем.
.
Оста наш дворац и наша Трешња
освајаше се на њој врхови Монт Евереста.
Уз цвркут птица кафе сам пила
расним се плодом сладила.
.
Једног дана одох преко океана
одморе сјајне проводих испод крошње бајне.
.
После двадесетшест лета
синова порука тужна и мала.
„Трешња је пала.“

Фото: Дрво трешња; Википедија

Свако има неки тајни свет у себи. Свет за који не зна нико или само ретки који су успели да уђу унутра. Сваки човек на овом свету има свој тајни свет. Свет у ком се крије од света. Свет у ком живе све његове туге и радости. Свет у ком су сакривени сви снови и наде. Свет у ком су шћућурене све наше глупости и лудости. Свет у ком живе све наше досаде и изгубљено време. Величанствен, диван, тајни свет. Милијарде светова на овом свету. Понекад залутамо у тим световима. Изгубимо се. Пронађемо се. Живимо у својим малим световима. Делимо радости и туге. Затварамо врата за некога. А некоме их широм отварамо. Звездане капије између светова. Капије што нас спајају и раздвајају. Показујемо своје светове. Кријемо се у својим световима. Животињаримо у својим световима. Живимо у својим световима. Да…

Из романа ПУТОВАЊА Зорица Зоја Младеновић

Фото: Капија; Википедија