Фото: Фототека СЖ

Зашто ћутиш роде?!
Мук одзвања.
Светиње те чују.
Преци те се стиде,
Главе погнули,
Очи у очи не гледају.
.
Ћутиш роде, ћутиш!
Остао си без слободе,
Али помрачена свест
Не хаје за ту вест.
Изобличен ум,
тражи самo стомак пун.
.
Зашто ћутиш роде!?
Проклињаће те преци.
Проклињаће те,
Пред Господом,
У вечности,
Где су сабрани
Сви наши свеци.
.
Отеше ти срце.
Отеше ти душу.
Срж твога бића,
Свету родну груду.
Отеше ти оно
Због чега и живиш.
Због чега си Србин
И чему се дивиш?

Па зар ти роде
Ништа свето није?!
Па зар да ти се душман
У недрима крије?!
Издајнике гајиш
И њима се клањаш.
Света места, манастире
Непријатељу поклањаш.

Покриће те бесмисао.
Сакриће те тама.
Дигни главу и бори се!
Или гледај
Како ти се будућност слама.

Устани роде!
Не ћути роде!. .

Фото: Пролеће, садња; Википедија

Опет је то време, да се сади
Да се сади …
.
Кућа да се чисти
Да се кади …
.
А у башти, врту, пољу
Права игра на помолу …
.
Кромпир, грашак, цвекла, блитва
Овог јутра моја су молитва
.
Да нам сунце сине
Да нам киша лије
И све ово родно семе
Да умије

Фото:Фототека СЖ

Важно је да постојиш
У мом, у граду твом
Да ходаш шумама
Сеоским стазама
Да разговараш
Са храстовима и птицама
Да певаш травама
Да љуби те лаванда
Краљица љубичанстава
Да радују ти се
Вртови локвања!
Да!
То је важно!
То да постојиш
У сну ми се осмехујеш
Срцем срце ми додирујеш
И шапућеш, шапућеш!!

Фото:Перо, лаванда; Фототека СЖ

Сијај и не престај,

јер шта си друго него сјај,

тело ниси ти,

већ свест свеприсутна,

што чудо у чуду створи!

Сијај још јаче,

јаче нека плам гори!

Освети се!

Ђурђевак цвета на  Антарктику-први део

Повлачити потезе који дугорочно доносе резултате могу само они који знају игру. Игра пре свега није ни добро ни зло, она је само игра. Играчи у њој кроз искуство бивања у игри доживљавају одређене појаве и стања свести као добро или зло.

У крајњем случају је то небитно.

Кретање живота се одвија спиралом или овојницом. Може ићи на горе што се назива еволуцијом или развојем. Може ићи на доле што се назива деволуцијом или распадом, уназађивањем.

Једно је сигурно, стајања на тој незамисливо огромној овојници живота – нема.

Покрет је сталан. Због тога се он често не осећа нити примећује док се једног дана не пробуди и види да ли се отишло горе или доле.

Они који познају игру увиђају да повлачење одређеног потеза доноси краткорочне, средњорочне и дугорочне резултате. У оба смера.

Стање света:

1. Утицај на Човечанство преко напада пандемијом (небитно стварна или не)

(овај пример је узет као почетна тачка да би се ушло у разумевање игре и нити је први ни последњи у незамисливо великој игри и дешавањима у њој)

2. Лингвистички утицај
3. Непрестани ратови
4. Техногена основа
5. Проблем енергије и губитка исте
6. Развој свести
7. Решавање проблема на привременој и сталној бази
8. Одлазак и повратак на следеће нивое овојнице или спирале
9. Разумевање и однос према другим облицима живота
10. Одговорност
11. Живот после смрти
12. Паралелни живот на различитим или истим разинама
13. Моторика свести
14. Свеобухватни вид
15. Божанско сећање и деловање
16. Срж спирале
17. Крст живота
18. Искра која се креће али и не
19. Живот и Смрт
20. Бити или не Бити


Свака од ових тачака је део игре.
Фигуре су све око нас и у нама.
Правила нема сем једног, узрока и последице. Посејано или урађено се вишеструко враћа.

Играчи су сви.

Они који иду најдаље у игри су они који знају игру и који виде дубље, даље и више од других у свим правцима.


Део први:

Утицај на Човечанство преко напада пандемијом

Човечанство има свој ток који не стаје и сва његова стања свести и живота се непрестано крећу. Покушајем да се то кретање заустави насилним методама кроз последњу пандемију, добили су се различити резултати.
Играчи који су повукли овај потез су хтели више моћи у контроли Човечанства као главног извора цивилизације познате њима. Успоравањем кретања Човечанства су се десиле појаве попут великог стреса који се каналише, те изазива додатне хаосе локалног и планетарног карактера. Нестабилно понашање појединаца се умножило и дестабилизовало функционисање друштава свуда. То је дало изговор стварању нових протокола контроле под плаштом „сигурности“. Технологије контроле су појачане да бу се побрала та новостворена енергија хаоса. То су спремно дочекале индустрије разних направа за физичку контролу, фармацеутска индустрија и пратеће гране медицинске индустрије, војна индустрија и индустрија хране и енергије. Сви заједно су попут чопора хијена навалили на Човечанство да би се окористили око новостворене ситуације. Међутим то није прва ни последња измена стања. Човечанство навикнуто на то почиње да се мења и да налази начине да се прилагоди ситуацији те изађе из ње на виши ниво.
Активно се размишља о свим идејама које нису биле приоритети до пре неколико година.
Притисак на Човечанство га наводи да се развија. Да налази начине да иде даље.

Да очврсне и нађе решење за наметнуте проблеме.

На вишим нивоима нема нестабилних „човечанстава“ стога да би се отишло на виши ниво, сада и овде се ради на уједињењу човечанства. Играчи који су повукли потез са пандемијом су се суочили са другим играчима који су одмах повукли контра потезе.

Све наведе индустрије горе су делом непотребне или потпуно непотребне развијеном Човеку. Развијени Човек има моћи и користи их. Тренутни Човек не користи те моћи јер не зна да их има.

Међутим човечанство се креће ка том трену када ће Човек масовно разумети горе наведено. Тада престаје потреба за наведеним индустријама као за застарелим алатом јер ће Човек знати како да природно и спонтано (такорећи на највишем нивоу технологије вишег реда која није ова роботског и вештачког типа) посади Ђурђевак на Антарктику.

Реч опреза за крај овог првог дела.
Није довољно да неки играч који зна и види буде такав као такав – да зна и да види и да свесно игра игру. Потребно је да они сви развијају своју свест јер неконтролисани играч може да изазове пуно хаоса и одгоди многе ступњеве развоја а то не одговара ни негативним ни позитивним играчима. Да би био Играч са велим И, свест ти мора бити уједињена са Вечношћу. Са Творцем живота.

 Лингвистика – други део

Утицај на Човечанство преко Лингвистике је у самој сржи свих осталих корака. Језик је тај који ствара народе, културе и знања. 

Користићу једноставна објашњења без превише расплињавања да би се суштина одмах схватила. 

Језик је главни начин комуникације људских друштава на планети, постоје и други облици на вишем нивоу и на нижем али Језик је и даље главни начин. Оно о чему већина не размишља је то да је Језик скуп звучних фреквенција. Њима се кодира и декодира, преносе наредбе, информације, програми, споразумевање, преносе емоције, осећања и спознаје. 

На највишем нивоу се ствара. Све. 

Свемир је створен звучном фреквенцијом. Звук је једна врста вибрације у простору кроз све његове димензије. Звук обликује. Одређеним низом манифестација фреквенција се ствара одређена појава или ствар.

Односи се на свеукупно постојање у нама. Ван нас и свуда око нас. Све. Све је обликовано звуком. Језик је оно што ми користимо да стварамо свет око себе. 

На нижем нивоу схватања овога је след овакав: неко нешто каже некоме, овај то протумачи као наредбу да озида зид и креће да ради, неки други Звук се протумачи мозгом да је позив да се уради ово или оно и затим се то ради.

Сваки пут када се говори, гласовни апарат у нашим телима производи одређене вибрације које у додиру са физичким светом око себе и ваздухом производи одређене звукове које ми тумачимо као Језик и разумемо или не која је порука или наредба тада и ту. 

Ово је свеприсутно и ако не разумеш неки Језик ти у ствари не можеш да декодираш ту фреквенцију. Стога ако чујеш ветар, воду или друге појаве овакве или онакве свуда ти у ствари чујеш њихов језик али га не разумеш јер твој мозак нема спремно декодирано разумевање тих фреквенција и онда не знаш суштину тих порука. 

Дијапазон и оквир овога је толико велик да је потребно поново схватити све и од почетка кренути у схватање свепојавног света у нама и око нас. 

Када неко прича Кинески он онима који не говоре тај Језик звучи страно и чудно. Али ко разуме њима звучи нормално. 

Увек је у питању декодирање звука и поруке. 

Дакле Лингвистика се користи од играча у овој игри из ове серије текстова као алат. За напредовање на спирали живота или за назадовање. Када говоримо о чистоти нашег језика и очувању исте, ми се трудимо да објаснимо да је изузетно битно да се сачувају изворни звукови језика који одмах стварају слике у уму слушаоца. Убацивање других звукова који су страни тој вибрацији нашег језика смањују могућност истинског декодирања или разумевања изворних порука.

Када постоји збрка звукова, настаје блокада мозга. Стога је битно било који Језик користили да га користите правилно да би се разумели и стварали.

Како да Ђурђевак процвета на Антарктику?

Тако када се фреквенција исправне поруке пренесе коме треба, тај неко ће наћи начина да промени околину и земљу тамо и све остало што је потребно око енергије и омогућити да Ђурђевак процвета где је сада немогуће. 

Утицај на Човечанство преко Лингвистике је од неизмерног значаја. Препознај, расти и примени на добро.

Наставак следи…

Извор- Звезда Род-Zvezda Rod

Фото:Фототека СЖ

Ходај, само ходај, говори,
послуј нешто по задатом времену,
по добрим малим мукама.
Од белега до белега како је речено.
Ходај. Земља ротира.
Промичу путници ка хоризонту,
по ваздан пили се нешто и скапава.
И оно што не зна, витла се,
грдосије небеске саме држе своје канапе.
.
Свој си дом, ходај
са пртљагом лепих звери и јагњади,
тихим бестрагом, и то се може.
.
И оно подводно кад се осили,
самоникли накот што би горе,
па оно душино, одсјај и звоњава,
ходај само. То што те обележило
већ види простор из ког не исходиш
и мало даље, мало даље.

Фото: Јесен; Фототека СЖ

Честитам још једном
Јесен моја, дошла си
Као чудна принцеза!
Стрибог ти расплеће плетенице,
Твоја песма звучи дивно!
Јесени моја, у теби Рожаници,
И експлодираће црвена ломача!
Отворила си Магичне зенице,
А ти играш, у хаљини од руја.
Јесени моја, твоји мириси,
Зреле јабуке, шљиве и грожђе.
Долазите са неограниченим богатством.
Укус кафе и чоколаде.
Јесени моја, пуна си Чуда.
И дарови које је лето мазило
Ти си као она Чаробна девојка
Шта даје мојој Души Светлост!
Јесени моја, откриј своје Чудо!
Запали Срца
наши Љубављу!
И дајући нам бела крила,
Заврти се у жутом валцеру са собом!
Јесени моја, отвори нам руке!
Замотај нас нежно у опадање лишћа,
Како ми треба моја драга
И њена Љубав, највећа награда!
Па, молим те, сестро Јесени!
Запали нам ту срећу Љубављу!
Да се сретнемо у твом Царвству,
Спајајући нашу судбину у теби!!!
.
Превод: Ана Пејаковић

Догодоло се по Младенцима 2009. љета Господњег

Зелене очи стрине Крстине, ко неки сјајни бисери, и румен у образима од ватре коју е имала, украсили су суморну болничку собу с изанђалим чаршовима и излизаним ћебадма окрзалиг ивица. Смештише је тујнак иако се опирала д-иде у болницу. Фала ти, мој Драгићу, кад си ти брже боље дотрчо,чак из Београда, д-обиђеш стрину. Навалијо Владе, морамо д-идемо, каже, мама, доктору. Ма јок, сине, велим ја. Не вреди да дангубиш. Но спремај шта немаш. Догоро луч до ноктију. Реко, знаш како е казано: лија лија па долија.

И ет, догнаше ме вође. Нема од тог посла ништа. Дабогда д-осванем сјутра. А и наживљела сам се, мој Драгићу. И вала Богу, дочекак и ђецу и унуке, угледнук и праунучад. Бабине љепоте. Сашку. Тако тепају Александри. И Јоцу. Тако зовемо Јовану, срећицу бабину. А изгледа ми да е још једно на путу. Од Срета и Нене. Е, то баба не мож да дочека. А вољела би. И да ми се Веро бабин ожени. Ал знаш како е казано: Ко није задовољан на орају, није ни на товару.

Вала Богу за све.Ет, мој Драгићу, проуја живот ко неки прољетњи ветрић. Ко облачак кад намине одонуд од Овчара. Само се мено замаријаш, њега ниђе нема. А ко јуче да е било кад, у Краварици, бијаг дјете. Док дланом о длан зађевојчик се. Једнога дана, јаком се помолило Сунце, одонуд од Голупца, само што е спала роса, ја изагнала овце горенак на ћувик. Без јагњади. Тек иг бијасмо, тиг дана, залучили. Кад одјампут бану Славка. Она ти је добра ко љеб. Ал заумита. Кад нешто навре, немош да е се отаросиш, па да ти је сир ко кајмак. Ете ти је, изби одонуд од крша, прескочи преко јаруге и иде вамо, право к мене. Слушај, Крстина, вели, доћи ће ти, у неђељу, просц из Горачића. Ономад на вашеру, запођено се неки разговор о томе како е омладина почела да се квари, од кад је ова гологузија дошла на влас. У том ти један човек вели, да оно што иксан из куће понесе – то потље носи цео вјек.

И тујнак ти помене тебе како си отарашна, послушна, смерна, од добра и честита рода и коешта. И, каже, у ту причу се умјешала нека постарија жена. Одавле из Краварице. Не шћадијагу да иментују која. И жена ко жена,

развезе како си згодна, бјелопераста, д-имаш очи ко гора, румена ко јабука, д-имаш златне кике, зубе ко јаглице и ваздан коешта. Знаш каке смо ти ми жене.  Ако кудимо, тражимо длаку у јајцету. Товаримо и што јес и што није.

Јопет, ако валимо, окивамо у звјезде. И тако су те, нако, неотице, насочили.

Чудиш се како? Нако лако. Ништа нема случајно. Све је то одређено, ја кад ти кам. Јел да није, откуд би се баш тујнак, у они час потревио Сретен Стевановић, кои има сина за женидбу. И он, кад је чуо шта ови зборе, почне да се разабира о тебе, о твоима, о ујчевини ти и све по реду. И кад је све сабро, реши да дођу да праве питање. Да те просе. Ет.

Споради тога сам дошла, замолила ме Анка Сретенова да јавнем твоима. А то е једна поштена и домаћинска кућа. Знаш како ти је казано: Пара на пару, а рђа на рђу. Тај Милорад је млого добар момак. Јединац. Има само двије сестре. Ал оне су тујнак од данас до сјутра. Стасале за удају. Туј неће бити деобе. Грађевине добре. Кућа величачка, зидана, с подрумом. И још једна, омања полубрвњара ниже ње. Па вајат и мекар. Велика качара с треном. Љебна вруна. Зидан обор, кокошар и нужник. Два салаша. Штала код куће, штала у-пољу. Ћилер код куће, кошара горе у-брду, у Станићевини. Бунар сред авлије с каменим сантрачом и вијоглавом. Котар ђе ђену сјена заграђен. Имају лампек, тестере, и попрјеко и оно уздужно с разбојом. Пуна штала рогате стоке. Крава и младачниг и ониг другијег. Добри волови. Башча се врани од свиња и назимади. Оваца, кокошију, ћурака, патки, мисирки… нема им броја. Ма нема шта нема. Од тице млјека. Свекар трезбен, свекрва  радишна и добре душе. Карактерна кућа. А Момак, нема му равна. Личит. Образли. Ма од Јелице до Бјелице не мош му наћи парника. Ко Марко Краљевић. Само што нема бркове ни Шарца. Но волове. Бељу и Зекоњу. Он ти је дуго доијо. Кад му е мајка у пољу, с оне стране потока, нешто радила, он је зовне напремасе да сиђе до у поток. А он јој одвуд санесе столицу троношку. Она сједне на ону троношку, а он клекне, те е подоји. Знаш каки је. Мож коњу реп д-ишчупа. Има, каже, једну валинку, ал не мош ти сва добра да саставиш. Ове године јаком ступа у пунољетство. Твоја суврс. Није га јоште позвало у војску. Ал шта ћеш. Млого е добра прилика. Немо то д-испуштиш нипошто. Није то служење држави довјека. Вришко ће да прозвре двјегодине. Мож дати Бог да прије но што оде у-војску ти останеш носећа. Па да се, с Божјом помоћу, зародиш и да га чекаш са сином. Ја ти кам. Таког момка неш наћи да би ђевовала колко ош. Очију ми мојиг. Нема шта да му се манише. Немо да се мислиш и предомишљаваш и да се нешто нећкаш. И немо да се заносиш што облјећу око тебе. То су ти базвркани. Немо да гурнеш ко маче у варенику. Па потље д-испашташ цео живот. Ти голамфери не мисле ништа, но дан и комад. Од данас до сјутра. Ово ти је права прилика, ја ти кам. Д-идеш у домаћинску кућу. Јабогме. Одок ја код твојиг да им све опричам како јес. А ти немо да се нешто кошташ. Но кажи: Како ти, тата, рекнеш, нек тако бидне. И Бог ће то да благосиља, виђећеш.

Шта ти је Славка причала мојима, не знам. Тек, сјутрадан, пошто се вратијо из Гуче, ваљаде ишо да се распитуе, вели мене тата: Ћери, доћи ће у неђељу просци из Горачића. И тако и бидне. Туј ти они попричају и закажу за идућу неђељу д-идемо ми кодањиг да гламо дом. Кад је дошла та неђеља, кренемо ми. Весели тата, јадна мама, мој ујак, и брат ми Будиша. Повели и мене. Тујнак ти се они, уз ручак, нареде из рјечи. Мој јадни свекар вели:

– Пријатељу нама треба добро чељаде. А ја сам, вели, чуо да е ваша Крстина честита и вредна. А што се рува тиче, твоја драга воља. Ми не иштемо ни око-прста конца. – Исј, пријатељу, вели мој весели отац, немамо ми сто ђеца. Спремили смо ми њој руво, није се била још зађевојчила, нако како требуе и како Бог милуе. И удају ти они мене, те године, за Милорада.

Није ни огодинило, оде ти мој Милорад у војску. Кад би тачно тријести дан како га испратисмо, ја родик Марка. Ет, како ти је Славка потревила. Оно кад ми је рекла код оваца да ћу са сином да сачекам човека из војске. Згодно сам се слагала са свекром и свекровом. И са заовама. Не зна се да л бијаше боља Сеица, како сам звала Јелену, ил Циле, како сам звала Љепосаву. Ал, јопет, знаш како ти је без друга. Друкчије е кад имаш заштиту. Дани се одуљили ко гладна година. Никако ишчекати. Беше Марко одврко кад Милорад дође на осуство. Ал ко на инат ониг петнестину дана пролеће док си трепно. Оде Милорад јопет. Дође с времена на време писмо. Ал зна он да то писмо читају пред свекром и свекрвом и заовама. Свијуг помиње и поздравља родбину,

комшије поименице. И дјете. Само мене пусту не помиње ко да се не ваља. Ма знам ја што он тако, ал јопет ми нешто нажао било. Па кад у ноћ легнем, суза ми сузу стиже. Јопет кад ми вратимо писмо сви по нешто рекну. Свекаркаже: Ај ти снајка реци коју. А ја велим: Марко е добро, немо ништа да се сјекираш и он једва чека каш доћи.

Дан по дан и прође и та Милорадљева војска. Заове се поудаваше. Марко и Владе расту. Бори се, потрчи, повуци, понеси. Цео живот нам прође у журби. Појтај вамо, појтај онамо. Знаш како ти је у сељачкој кући, мораш сто јада да знаш. И да помузеш, и д-узвариш и д-усириш, скидај плјесан, рибај чабрице и карлице. Па д-идеш у чобанију, ђе мимогред предеш ил плетеш. Па да задајаш јагњад и телад, да намириш пиљеж, да свињама скуваш меће. Да помогнеш кад се дае дистол овцама, ил кад се свињама ударају брњушке. Па потрчи у шталу. Д-очистиш, да положиш, простреш. Да нацјепаш дрва, да наложиш ватру. Да зготовиш јело за чељад и раднике кад иг има. Д-умјесиш, д-испечеш, зачиниш, запржиш. Да ти не причам о пољскијем радовима. Не знаш ку-ш прије. Па земајле, чупај и кисели конопље, па трли, па преди и препредај, па ткај, па бјели платно. Сто јада. Па балучи ћилиме, вези, штрикај, нецај. Не знаш да л прије д-уватиш за оклагију, за варјачу, за бућкалицу, за тучак и ступу. Ил вамо за мотовило, вретено ил дружлицу, преслицу, гребене. Ил да сједнеш за разбој. Не знаш да л ти је потребнија куђеља ил повјесмо.

Ето ти, мој Драгићу, свашта сам ти пуста претурила преко рукуј и главе. Млого стоке. Милорад вољо да му то све бидне урањено и за дику. Он ти је преко тријес година сваке јесени ишо горе у Банат, у бербу муруза. По

тричетири неђеље. Ђекад остану и пешес. Ондак ти се то све брало ручно и комишало на струку. Имо он групу и вољеле га те Лале млого. Ал муке су ти то биле. Све су веселници спавали по купама шашине ил по шталама, на тим њинијем салашима. Бивало е да ђекад по десет дана не окусе смока кашиком, но све једу суву рану. Љеба, сланине, лука и то ти је. Све им руке испрскају. Неки радили то за-паре. Он јок. Но за жито, нако у клипу. С кочањком. Догна пун вагон возом до Чачка. Одатле потље по неколко дана то прегоне вамо горе. Њему ти је била уживанција да напуни салаше, калкане и да стока бидне, нако, за углед.

Потље је преко зиме кириџијо с лампеком. Дан-ноћ се боријо. И то е радијо аман тријес година. Изгонио је пођекад по дваес и два лампека за дваес четири сата, кад су дрва сува и ако е лјепо време. Све живо се чудило како

то ради. Он ти преложи лампек очас. Ма имали смо ми ракије колко ош. Нолики вотњаци. Ал ет. Није шћео докон нилјек. Тешку ракију заради с лампеком. Владало се два кила од казана. Ондај ракија имала лијепу цену.

Тамо пред прољеће, таман кад се испече ракија и од маџарки, Милорад запуца у Ливно, ил у Сплит. Ћеро компире да продае. Обично е у то време понајјача цена. Погоди камион, овај му оћера, и тамонак стовари код некијег људи у подрум. И отале потље продаво. Што по кућама на џак, што крчмијо на пијацу. И тамо ти је спаво по тијем подрумима у кое е смешто компир. Мука се намучио. Ал њему то ништа није било тешко. Заумит био цјели вјек. А вала Богу здрав ко дрењ. Све га задиркиво браца. Вели, јак и здрав зато што е доијо аман до војске. Тако се он шалијо. Ал јес доијо до пред полазак у школу. Што јес јес.

Једном ми реко, нако озбиљски, да е тебе накричијо да му све те његове муке опричаш кад га биднеш пратио онамо, да се одмара според ђедова. Мораш му то испунити. Он те млого цени. И вољо те од кад си се родијо. И дањ данас те не одваја од наше ђеце. Вала, ако е се жив иксан нарадио, он је. Ал и ја сам заплатила, обадва ми ока. Кад је, вамо, маториње онемоћало, заове се поудавале, а ђеца још нису доспела снаге, ондак ти спала књига на Милорада и мене. Весели тата ти је неколко задњиг година мого да припушти овце и то ти је. Потље занемоћа и није мого ласно из собе д-изиђе.

Јадна свекрва могла да лошка ватру и да, ет, припази мено око јела да не загори. Ил да се не препече оно што е у вруни. То толико. Године учињеле свое. Ково ја сад. И кад би шћела нешто бејаги да приврједим, не могу. Не вреди. Ишчиљела снага, мој Драгићу. Колко сам пута препарлала преко планине с обрамачом и теретом у Чачак на пијац, у Бањицу у виноград. Колкосам, пуста, одњела ручкова косачима и копачима, жетеоцима и пластијоцимате у Радовину, те у Ридове, те у Плужине и коеђе. Ни броја нема. Ал ондак мисве ласно било. Јопет се и насмијемо, и запјевамо, и комендијамо.

Свако време има свое бреме. Нећу криво да зборим, било е и лјепијег дана. Свадби, бабина, слава и коечега, кад се мало разгали душа. Још памтим, ко јуче да е било, кад се женио мој брат Будиша. Исј, што е то била свадба. Баш оно што се каже: мушка. Три дана. Кад смо пошли за ђевојку, возио нас браца. Твој тајо. Он ондак имадијаше оног зекана – Ђура, а онамо Властимир Поповић вранца – Батора. Наке коње није имало Драгачево. Парили иг они пођекад, у орању и вако кад су се прегонили неки већи терети на-даљ. А нарочито споради дике: о вашерима, свадбама и тако. За ову свадбу упарио иг браца. Окитио иг кићанкама, турио прапорце, истимаријо. То лети. Тице им равне нису. Није било иксана који се за нама није окрено. Све је добро било. Вала Богу…

Добар ми је Милорад био, не могу да кам криво. Није бијо неки крвник, коно што е имало људи. Нит се напијо ко поедини. Колко е мого, трудијо се да ме заклони, колко било. Пођекад ме и одмјени, не могу губаво да зборим.

Само ми оста нажао што ми ни јанпут, вако, кад дође однекале, с вашера, из Баната, из трговине, не доње вишек болбоне. А све сам се надала, очију ми мојиг. Ал шта ћеш. Мора да га разумиш. Прече му било да набави покровце, ил бисаге, каку алатку, чешагију за краве, поводњик, влачег, ранију ил мај шта у кућу. Ма и ја сам ти вољела да се заваше коешта д-има у кући. Да човек не зајма по селу. Ал ми некако крњо оста без оне болбоне. Прекорек га ономад, очи младенаца, за ту болбону. Нако у шали. Реко Милораде, рђицо една, да знаш колко сам се пуста надала да ћеш ми доњети болбону кад дођеш однекале. А он ме погледну, некако чудно. Никад ме није тако погледно.И тури ми руку на образ. Д-извинеш, дјете, ко да ме помилова. Не би му баш сведно. Ко да му би нажао. А мене после би криво, што сам то морала баш д-ис- тртљам. И тако, прође живот, мој Драгићу. Ал, што вико онај, свему има време.Ет, сад дошло време да се мрије.

Сјутрадан се моја добра стрина Крстина преселила у вечност. Бог да јој душу прости.

После саране, кад гој сам свраћо на гробље, на гробу стрине Крстине сам затицо по неколко разноразнијег бомбона. И кад је спомен сподигнут, било иг је и доље на гробу и горенаке на спомену. Нико није знао оклен су тујнак. Ни ко иг доноси..

Фото: Цвеће из фототеке СЖ

[27] Ову причу је објавила Политика, 15. јануара 2017. на стр. 22.

Запевале сенице и врапци

Срећан Божић, млади православци!

.

И сва друга децо, без разлике

што славите друкчије празнике!

.

Нек вам срећа увек гошћа буде

да стасате у честите људе!

.

-извод из песме-

.

Фото- Керефеке

Фото: Налажење и сеча бадњака; Википедија

На Бадњи дан у свануће
Ја пораним у шумарак
На брежуљку близу куће
Да први одсечем бадњак
.
Снежина ми скоро до појаса
Хује крошње храста и церова
По селу се ори лавеж паса
И секира и песма петлова
.
Проберем у снежном полумраку
Један церић, бацим пуну шаку
Разног жита – доручак за птице
Па одсечем церић до земљице
.
Први ивер носим мајци
Да се добро кајмак хвата
Држим га у врелој шаци
Као хладан грумен злата
.
Ставим бадњак поред кућних врата
Да у прозор гранчицама куца
Па се вратим под губер код брата
Да сачекам изгревање сунца