Фото: В. Пантелић – Панорама

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава

Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Жена спава; Википедија

Србијо, распетога српства, жалосна мајко,
тужбалице и крвава вијековна бајко,
стамен међаш што укопан стојиш на балканској голети,
деценије сваке, црни гавран, више главе прелети.

Заспала си мучна јер је судба тешка да се носи,
цијелом свијету, страдалница, јуначки пркоси,
долинама твојим, мјесто ријека, тече крв мученика,
ој Србијо, у патњу завијена, судбина ти прека.

Ко те ломи, не да грању да излиста у гори,
муком твојом туђин се соколи,
корјење смо у кости ђедова увезали,
пред смрћу никад нисмо презали.

Вјечним сном Српкињица спава
склупчана у православном гнијезду обитава,
страшне море обгрлиле јуначке јој груди,
црном клетвом зора не заруди.
Ој Србијо, ко ли на те худи,
из вјечног сна ни Лазар те више не пробуди.
Р.Ђ.Вукана: Збирка – Бесамртна Градина

Фото:Фототека Србског Журнала

Онај осећај када се бориш да ни из чега
нешто велико створиш!
Када се бура у грудима спрема;
када речи утехе ни од кога нема;
када те твоје унутрашње борбе разапињу;
када од бола и глас утихне;
а сузе пресуше и усахну;
када руке не могу да макну
ни икону да дотакну;
када ока трптај постане претежак
и напор ти треба јак да устанеш,
на себе се ослониш и кренеш даље;
када ти цео живот у једну жељу стане;
када је она снажна и само теби важна;
када је ти разумеш,
заправо, онолико колико себе не разумеш,
а волео би јако да умеш, са осмехом да умреш;
када све на крају престане
и олујна бура се смири,
та жеља потајно из тебе провири.
Од среће и радости се насмејеш,
лепотом загрејеш.
Због те количине љубави која разара;
која постоји, али ти је гушиш,
сам себи снове тако рушиш,
та жеља не сме да се оствари.
Са њом мора да се остари,
да се контролише!
У супротном нема те више.
На трептаје које ти шаље, не смеш ићи
ни корак даље од тог замишљеног дела у глави
што границу непрелазну прави…
Снажно удахни и живот свој настави да волиш.
То ће те болети и када се поново родиш
ако се сада не ослободиш!
Само пази! Памет у главу тада!
Жеља је јако стара, ти поново млада…
Размисли добро куда ћеш са њом ићи,
где кренути…куда стићи…
Не смеш ништа заобићи!
Загрли је и не пуштај.
Као благо непроцењиво је чувај!
Љубав према Творцу Земље и Неба
на тај начин чувати треба.
Свако од нас да пусти свој глас;
да се отргне од земних пошасти
и ослободи људских почасти,
да никога не упропасти…
тек тада ће хармонија да завлада!
Сопственим усавршавањем
и духовним образовањем
свако треба да лети до Неба!

Фото:Еволуција човека; Википедија

Сав сам се савио и сам сам сав крив
и кога другог да кривим
док БОГА молим – живим
без Њега одмах скривим
коме другом да се дивим
Сав сам се савио
ма шта савио – раставио
растрошио опет на земаљско престројио
поново се пропио ДУХУ очи склопио
у лоше мисли се утопио
и жалио што БОГА и даље нисам славио
нервни систем ми се спалио
крвоток запалио сам сам себе удавио
опет сам БОГА заборавио
Молитву ДУХОВНУ храну запоставио
Сав сам се савио и сам сам сав крив
и кога другог да кривим
док БОГА молим живим
без Њега одмах скривим
коме другом да се дивим

Фото: Бели голуб; Википедија

У шињелу миришљавом на барут

грејала сам Велигданске руке.

Зором праскавом гелерима

крила сам страх у цокулама.

Данас летим на крилима белог голуба

и скривам страх од љубави.

Фото: Штампани медији; Википедија

(Manipulacija)

Ne postoji dan da se u medijima ne pojavi nekakva bombastična vijest kojom vas kontroli vaše percepcije usmjeravaju i uvlače u svoju mrežu, odvraćajući vašu pažnju sa vaše istinske prirode, prirode svjesnog Tvorca. Vaša stvaralačka Moć je ono što je plijen svih tih obmana.
.
Ali vašu Moć niko u cjelovitom univerzumu ne može silom oteti niti uzeti od vas dok je vi sami, svojom voljom ne predate. Ne dopustite sebi da tako olako budete plijen entitetima s nižim nivoom osviješćenosti. Preuzmite odgovornost za sopstvenu stvarnost bivajući vođeni istinom koju možete potvrditi kada budnom pažnjom posmatrate i sebe i svijet koj projektujete oko sebe.
.
Pratite svoj duh, gledajte svoje bližnje, svoje komšije, svoje okruženje. Vi utičete na sve oko sebe kao što i sve to utiče na vas. Zaboravite na tren sve te famozne internet informacije (ratove, epidemije, vanzemaljce, pomračenja…) koje su postavljene da vas izluđuju, sve je to ILUZIJA ukoliko to ne prihvatite kao „istinu“, isključite se s mreže, okrenite se SEBI. Istina o svijetu je tu oko vas i u VAMA.

(Dodatak:
I ti datumi, bilo koji datumi su ILUZIJA. Otkud vi znate da je 08.04 stvarno 08.04? Univerzum se ne slaže sa vašim mjerama vremena. Čak se ni svi ljudi ne slažu oko kalendara… Da li vam je to jasno??? … Razmislite o tome…)

Фото: Фототека Србског Журнала

Пробудимо Истинског Исцелитеља!
Пробудимо Успаванка!
На ову плаву прекрасну планету
Дошли смо да се пробудимо
.
Наше ткиво и све наше биће
Чине Вечност и Безкрај
Нема другог садржаја у нама
То је стварна испуњујућа истина!
.
Сви смо спашени и вечни!
И пошли смо на далеки пут
Од Циља ка Старту и – Циљу
Тако далек Пут а тако близу!
.
Ох ох како си леп Господе!
И како си танко распростро Лепоту
На белутак и биљутак и зверутак
И духове и људове и богове!
.
О свелепи свемудри Господе!
Како си ме моћно растего у Потки
Као мрежу у вредном пауку
Растегао од Циља до Циља!
И предао ми светлосну катану
Да отсецам џунгле и пустиње
Да отсецам пустиње и џунгле

Фото: Фототека Србског Журнала

Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима,
а не знам
јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га, и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.
.
Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене,
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.
.
Са будаластим речима,,
обезнањеним,
ко од богојављања милости,
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим, а стрепим
има ли оног биља.
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Знам за једно место од среће милине
И од чиста злата и црвена вина
Пуно је пијанства и мирисна уља
И вечерњих нежности и сунца дивна

У њему се занос са лепотом буди
И чаробни часи на колену драгом
Пољупци без краја о сладости моја
Красоте у топлом погледу ти благом

У руцуи ми топлој спише лице твоје
Испод ребра лева спише груди беле
У мирису твоме нашао сам здравља
И светлости на умору мој анђеле

Фото: Алкоси; Википедија

Опијен отпадник овог друштва,
коме је рутина супротност сушта,
једино тако се најбоље опушта,
од сиве свакодневнице суровог становништва!
У том стању не мисли ништа
и заборавља на стандардне норме друштва,
које му стално даје нова упутства
да би опстао и остао у врсти људства!
Због тога му опијања постају густа,
али приносећи чашу уз уста,
он заборавља на ова живљења пуста!
И никад он не посуста,
Нити пркосити овом свету одуста,
До неког новог мамурства.