Фото: Новак Ђоковић, 24-ти пехар; Фејсбук

Не може ти Србин вјековима

За громадна захвалити дјела

Вјештином си својом засјенио

Великога Надал Рафаела

.

К’о звијезде у мрачном свемиру

Побједе се твоје сјајне множе

Са завишћу гледају те брате

Анди Мареј и Федерер Роже

.

Ти си витез савременог доба

Ти си Ноле вансеријска класа

Човјек што је бацио у сјенку

Мекенроа , Лендла и Сампраса

.

Понос српског рода и племена

Јунак којег сто врлина краси

Наспрам тебе ситни су к’о мрави

Рој Емерсон и Андре Агаси

.

Своје име словима си златним

У повијест упис’о тениса

Превазиш’о Џимија Конорса

Виландера , Бјорна и Бориса

.

И Данило Медведев је јуче

С лица сузу обрисао горку

А ти пуним заблистао сјајем

На “ Гранд слему “ у граду Њујорку

.

Двадесет си и четири досад

Освоијо велика турнира

Ти си сабља што неправду реже

Српски херој у вријеме мира

.

Борац против ђавољијех сила

Што нам душу и тијело трују

Ратник што је рекетом светио

Книн , Кошаре , Бљесак и Олују

.

По теби ће једног дана брате

Да се зову улице и школе

Срба има десет милиона

Ал’ само се један зове Ноле

Фото: Планета Земља; Википедија

Ко ће, свете, да нас мири,
Кад не буде више снова,
А исток се јутром шири
С оком златних пламенова?

Куд потећи када оде
Плава звезда што је сјала,
Што се небом и дном воде
Даноноћно котрљала?

Одвећ будан шта ћу рећи
Зрелом житу што се вија?
Зар је живот поље прећи,
Лишено свих илузија?

Нећу видети у окрету
Модрих вала што се буде
Бледу сенку у покрету,
И познати нећу људе.

Кад не буде више снова
А исток се јутром шири
С оком златних пламенова,
Ко ће, свете, да нас мири?

Заборавио сам кораке без посртања

Све недосањане снове на дивљем облаку

И ноћи заборавих пуне свитања

Ухапшен од живота у вечитом мраку

.

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе

Заборавио сам уздах у бразди заскока

Заробљен на лађи што неповратно тоне

.

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима

Пронашао сам мисли звезде угашене

Тежњу ка псима и црвима а не људима

.

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета

А сазнадох истину на друму без друма

Убијену жељу да део сам овог света

Најмрачније је пред зору. А док зора јасно Сунце не дозове, ваља се борити. Крвници не стају све до првих зрака Јаре. А онда нестају – заувек.

Србин песмом зове Сунце, да огреје и оживи и да спали сваку нечист.

Оштри звуци рата Земљом хује.
Хита бес мржње, гута врело,
ка свему што оста и даље свето
ка сваком што високо држи чело.
.
Вечни, тихи.
Мрамори бели стоје пред нама.
.
Заувек чувари сећања светих
заувек у њима стихови звездани
да живот јесте плам живи, бели.
Да је Дух Свети пламен неугасли.
.
Чувара вечности више нема
јер она се чува сама истином,
нема јачег плама од речи живе
греје праведне својом жестином.
.
Из пепела ватра ће се опет дићи
наново јара што беше некада
да покрене срца божје деце
гле – безсмртни живе сред времена.
.
Славу вечну тихо зборе,
Мрамори бело-сребрног кристала.
Живим пламом јасно уписано,
сил силницом печаћено:
.
„Где год да је Бого стихом
Срб вас свети запевао,
ту су родне груде свете
ту се игра Божје дете“.
.
Нека буде што бити не може!
Слава Творцу сред небеса
У нама су благослови
У нама су сва чудеса!

Извор: Звезда Род-Zvezda Rod

ЖиваДа

Створила си ми од кристала ланац

са четири латице у облику цвета

Нерастворљиви и вечни.

.

Млад твој израз у лицу и духу

помиловах руку, која дарује ми дар,

живи дар.

.

На леђима хаљине из мог срца вез

стоји да те чува црвен срца дар

Жив је, ЖиваДа

.

Брест, конак, огањ, снага

Ветар управља променама,

Девана отвара поља широка

дарује белог једнорога!

.

Полети сестро, у дворе наше

Кристално беле куле у светлу,

састави оно што зби се сада

са јасним знамењем уз Вида Бога

душе исцели ко год то иште,

капије остави отворене

одређени чувају тајне,

пролаз нек буде чист у ратника,

да с Видом Богом у походе оду,

У част и Славу!

.

ЖиваДа, Девана делајте у Праву!

Са вама сам ја!

Фото: Фб страница – World Around Us

Делимо се са црним и белим птицама
У злату дана, у шуми озвученој,
кроз бразде речи, јер нам говор
сплетом душиних прича занеми
када се живот у небо суза вине
кроз све године, срцем дивљине.
.
По жици неба грлица мелодију пребира,
роса бисери у тај час,
сред запустелих загрљаја,
међ жуди плахе, у тај сломљен клас.

Фото: Грлица; Википедија
.
А мене дозивају светле тишине,
и космоса предели сањани у слици
под руком облака свила невидљива.
.
У ноћи пуној звезда, светом ћутњом,
пупоља бела нада.
И душа себе покрене у плавој трави
јер светлости, још увек има
над запустелим њивама у гласу завештања
и у посрнулим птицама се јави.
.
Испод крила где ветра нема,
мирује пламен.
И прошлост тихо векује.
Белином смрти, све утихло је.
Ледници мачева, буре и сени.
.
Сад тишином сјаја ноћ је покривена.
Даљи нам предстоје пути,
јер у освиту горњих винограда
прах љубави сенима је наречен, и сам себе слути.
.
У раскоши освештан из вода, из тог слада,
сунчаним рухом прорасто кроз време
са оком неба када се у нама зачне
чијег обличја и ми смо део, чијег смо плода семе.
.
Двикњижје – „Псалми у свили душе“

Фото:Фб страница – My Purple Worlds

у мрви времена
у тајни семења
зрије надање
крвтрајање
.
откуцај вечни
врели небобој мој
прахом течни
љубавни угао
квадраттроугао
од мелема
.
неизброј сневање
срца певање
запис калема
нема нам друге
велике туге
до вечног спајања

у капи пламена
сада сам твој
змај од кајања

Фото: Лужички Срби;Википедија

Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што jе била удаљеност већа,
jедни смо за другим чезнули све више.

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка jугу, из старога краjа,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваjа.

Наше двиjе гране, двиjе битке дуге:
ви бранисте сjевер, ми jуг, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад jедни друге,
али, хвала Богу, ево, jош нас има.

Лужички Срби, народе хероjа!,
кога нападаше jош од Старог Рима…
Бранећ’ име, jезик и огњишта своjа,
чували сте завjет дат своjим прецима.

Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашоj истраjности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к’о људи на риjеч вjеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

‘Jош су живи Срби!’ – jош се изговара.
Jош се Спрева код вас к’о и приjе зове,
сjећаjућ’ на Спревника, старог поглавара,
коjи jе водио ваше прадjедове.

Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише jезик – Ниjемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, даjућ’ свима наду нову.

Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, риjечи бит’ тумачи.

Фото: Фб страница – World Around Us

Фото: Цвет, биљка – РАМОНДА; Википедија

Трећем мускетару

Ми не умиремо од рака

од шлога нити од тумора

то је оно видљиво на врху

.

Ми умиремо од мрака

од туге и од умора

кад овоме овде загубимо сврху

.

Можда негде има да човек премине

повуче се мирно кад не може више

како је то лепо еуропски чисто

.

Овде све убрза или сȃм прекине

крепа цркне свисне рикне или липше

свеједно на крају изађе на исто

.

Већ си близу ушћа а далек ти извор

не помаже Запад ни далеки Север

куда год да пођеш погрешан је избор

кад рамонду српску закачиш на ревер.

Фото: Фб страница – World Around Us

Зашто и само зашто се светли рој
над одбеглим таласима чистоте.
Опет уживам немир и несклад
што дође у трену том што све је
и васцели дан пробуди мисли
које некада одлуташе и скрише се.
Не, никада од себе побећи не можеш
колико год био јак дух да се покрене
и очисти збегове и засуте путе.
Уживаћу пркосни смисао
да отргнем се из заборава и море
у тешким моментима огуљене прошлости
од јутра до вечери ће се кидати све.
.
Зашто?
.
Због питања и одговора који се не чује,
због ветра, сићушних блуди и среће.
Од када те волим постојим више,
али више и венем,
а никада пре или касније
тражим и тражим залуталу нит.

Фото:Фб страница – World Around Us