У дупљама јаругастим

Очи свевидне

Свет недовидеше

Од сукрвице.

.

Породише поглед

Занавек болни

У безнађе живота

Земног.

.

Од рођења

Лебдеше безнадежно

У простору незнаном

Светлом необасјан

Од таме.

.

Ни дању

Ноћ не осване

И бане у просторе увек

Једнолине

Знане.

Фото: Фб страница – Janice Rosinski

Свирала је мене изабрала,

Прсти сами по рупама лете,

Душа ми пева све до свемира,

А срце србско коло оплете. 

.

Ти танки, јецави звуци

И плачне, тихе  песме,

Чувају нас од болести,

Па ни зло да приђе не сме, 

.

Да приђе, да мори,

Сви тамни злотвори,

Лагано плове кроз свемир

И души мојој доноси мир. 

.

Свирало моја од зове,

Пратиљо моја у вечност,

Свирај ми ноћи ове,

Донеси духу светлост. 

.

Фрулице блага, фрулице мила,

Двојнице моје пустите звук,

Све што је тамно нека оде,

Ти си ко исконски Србски вук. 

.

Понеси моју суштину,

Далеко негде У-Рај,

Да видим лепоту свега,

И Божије милости сјај.

 

 Сунце је отворило окно и око

кроза њ светла жар зри

допиру мириси вечности духа

у души орно све ври.

.

Можеш речју проћи етру

крила огњених пера сјакте

одору белу од светла жива

теби Анђео бели даде.

.

Лакоступај и не бери бриге

већ од злата живог јабуке 

са сребрног дрвета живота 

лако слете и радо у руке.

.

Огањ приповеда.

Духу жедном воде даје.

Дал’ је вода или јара

посве јесте вечна слава.

.

Човек је гледао у Сунце на трен, у смирај дана посред олује што долази. Брига није у срцу његовом, већ осећај лакоће и тежине свега.

„Ми стварамо…ја стварам своје сутра а то је у духу мом већ изведано, испевано“.

„Нећу страху даха дати.“

.

Извор-Звезда Род-Zvezda Rod

Скинуо си звезду белу и на срце

ми срцем у груди ставио

да ме по њој познаш у сваком животу

звезданим сјајем срце да хода,

а траг пламени да ми те ода!

Фото: Врх Чигота; Википедија

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,душа ветрова што се враћа са сунцем, настани се и тумара међу борјем, по ливадама. Плах и благ, светао, мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то. Валови, вијање свиластих влати, прелећу прозирни анђели. Небеске харфе међу гранама, над травама, тишином, у мирису смоле. Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка: Сунце зађе за ледене стене…Слушам ли то, Дара и Ђула певају. Бисерно, ко суза чисто, Дара и Ђула певају, одзивају се или дозивају преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу, златом, благим летом, зачараним детињим слухом. Са врха Чиготе слећем ли то ја, паперје душе, или ускрсли ветар, по грању, по травама које одавно ничу са Ђулиних и Дариних уста, са девојачких песама. Свеједно можда. У етеру, близу и далеко, преко пролома, замирисало је и запевало лето међу борјем.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Фото: Пожуда; Википедија

Хоће да мокри без старатеља

моли, да дирају му гениталије

али у лавиринту се креће

и на путу је ка још гушћем мраку

све због путености

изван многих блажености пролази

паучину са прашине скидајући,

прашину са мрака узимајући,

мрак са густог мрака уклањајући,

најзад густи мрак са лавиринта

очима детета извади,

по мирису излаза схвати

да ће по козна који пут

схватити да сланост камена провери

за пример бестидности да остави

једино умеће: преображај фетуса

у животну чињеницу

и да зине на уживање

зурећи вером у старачке руке.

Фото: Фб страница – Birds World

Птицо,
Чувам окружење твоје.
Не волим кесе смећа пуне,
нити цигарете дим.
Надам се да ће их све мање бити.
Драже ми је гледат љепоте твоје

и слушат како послије цвркута
твога, најљепше пјесме се поју,

 ти на крилу имаш орден од
злата, а на срцу љубављу окићен штит.

Зато за окружење твоје срца мог најљепше шаљем боје.
Чуваћу, чуват околину твоју, нарочито љубави
цвјетну боју, у грудима држим сваки стих пјесме о теби,
Нека ко љековита вода тече,
у рукама љубави љепше је вече свако.
Зато, поклонимо природи најљепше риме срца свог.
а ти птицо знај, да заслужила си да имаш свој рај,
јер и ти си човјек жив, а не неки страшан див.
Љубав према свему, једна пјесма рече, а ја кажем
чувајмо природу, јер тада ће свима бити љепше и боље.
Удахнимо ваздух здрав, то нека за природу буде,
јер ако ми чувамо њу, и она ће нас
и памтиће нас као добре људе!

Не знам како смо отишли

Лепо смо ишли, oчима се жишкали.

Не сећам се тога дана које ти боје кошуља беше

A лако се отворила да стану топле руке меке

Знам зашто сам поглед спустила

Лепо сам причала унутар себе.

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.

Преливају се месечасте мањолије к’о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри ко птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

Фото: Фб страница – Birds World

На кутку белог облака
-спава нејасна туга
у непрекидној мелодији,
тихој и засањаној
усред звездане језе.
Само тамни плач шуме
тресе своју сребрну косу
изгубљену у оку раздаљине.

Фото: Бели облак, кумулус; Википедија