Милостиви, господар си душе моје

И услиши молитве свога раба

Нека патим, ако казне су Твоје

Али не дај да ми смерност буде слаба

.

Господе, услиши да грехе кајем

Све моје – и мојих предака с мача

И улиј ми снагу Теби да се дајем

Али ме спаси искушења плача

.

Боже, не дај да у свом болу заборавим

Бол туђи – и Твој трпљен за нас

Дај и у јаду с надом да боравим

А у Теби само душа нек нађе спас.

Фото: Над Србијом тама; Википедија

Кад тама прекри земљу Србију

ужди се и пламичак радости.

Осија надом будућност светлију

к’о наговештај бож’је милости.

.

Молисмо васкрс витеза српских

које су некад сестриле виле.

Чарасмо магијом песама епских

не бил’ их мајке српске родиле.

.

Понижени и светом згажени

тражисмо новог Краљевић Марка.

Од Бога бејасмо даровани

у лику новог витеза Новака.

.

Све наше ране он рекетом вида.

Племићи белог спорта га мрзе.

Смицалице му чине без стида

док великани за њиме пузе.

.

Инфериорна раса варвара

због непокорја каквим нас држе

изњихала светскога владара

чије им чојство агенде реже.

.

Утамничење и неправда свака

витезу нашем снагу узноси.

Победа нова постаје лака.

Буде се наши утихли поноси.

Фото: Операција лимено олово; Википедија

Плесале су смрти око наших глава,

Жeдне као огањ, жеђи их угасле;

Ми тражили нисмо да нас краси Слава,

Ал кад Ратник врeди, Поштовање расте.

.

Видeли смо таму, пoднoсили жртвe,

Пoнoсни je Oтaц изгубиo Сина;

Дa смo бaрeм мoгли oживeти мртвe,

Прeшли бисмo вeнaц крвaвих плaнинa.

.

Све је пустош била, нигдe цвећа, шума,

Само плаво небо и јутра што свићу;

Сваки метар мог’о постати нам хумка,

Дуго не видесмо: реке, сунце, птицу.

.

Свугде нас је знала обгрлити тама,

Хорде љутих гуја, злобника најезда;

Наша спремност беше на далеко знана,

Чувасмо колевку, огњишта и гнезда.

.

Снага нам је била, наша Вучја слога,

Нисмо поклекнули ни под огњем бола;

Бранили смо Србе, имали и кога,

Сада нас распињу слуге оног Злога.

.

Само нека знају, ми смо Горски Вуци,

Снaгa вaздaн бeшe, злобнима немила;

Терет на плећима, оружје у руци,

Бог је уз нас већма правдe шири крила.

.

Једном ће и време, донети истину,

Рука Бoжja, тад ће свима да нaм суди;

Гледали смо Наше како храбро гину,

Груди нам дрхталe од бола и студи.

.

Србиjа joш памти, прoливeнe крви,

Вaтрa чaсти букти сa Црвeним плaмoм;

Зa oдбрaну Majкe, хитaли смo први,

Пoнoснo и хрaбрo у кopaку слaвнoм!

Уморан у родном крају
за пољима модрим куњам.
Оставићу своју стају
ко лопов, скитач, да луњам.
.
Кроз прамење бело дана
потражићу бедне кути.
За ме друг ћће са свихх страна
залуд нож да оштри љути.
.
На друм сјај ће да се лије
усред поља зеленога.
Она, коју душа крије,
прогнаће ме с прага свога.
.
Дому свом повратићу се,
туђом срећом да се живи.
Под окном – обесићу се
о рукав у сутон сиви.
.
Седе врбе крај ограда
нежније ће главе свити,
прљавог ће мене тада
уз псећи лај саранити.
.
Месец даље запливаће,
понећ весла своја јаче.
Опет, уз плот, Русија ће
и да игра и да плаче.

Где ли је ноћас она мала,
Ко ли јој ноћас држи свећу?
Шумећим гласом ко са жала
Што ми је летос рекла нећу.
.
Где ли склупчала као мачка
Док градом мрка киша треска,
Ком ли је ноћас само играчка,
Уз ког се дрма као леска?
.
Ко ли јој дугу увија косу
И овлаш дира груди мале,
Ко ли је стишће голу и босу,
Коме се даје као од шале?
.
Ил’ можда учи? Па наглас чита
Неке књижурине о средњем веку?
Или у паузи, учења сита,
Некаквом дрипцу даје „на теку“?
.
Да ли још презире моје песме?
Је ли и даље тако јака?
Или док вежба мој стих је блесне
У трећој серији трбушњака?
.
Зна ли да још код пете пиве,
Те устаљене песничке праксе,
Замишљам јој ноге малко криве,
И проклињем њено „Лазаре, мак’ се“.
.
И да знам некад бити тужан,
Кад је се сетим онако беле,
И у кафани остати дужан,
Па попити још једну „преко штеле“.
.
Помене ли некад моје име
У некој узгред казаној причи,
Дирну ли је каткад моје риме,
Док се некаквим клипаном дичи?
.
Где ли је ноћас она бела,
Што сам је данима чекао жудно,
Која ономад није хтела,
А ја још чекам узалудно?

Фото: етно село Радушке стазе; Википедија

Ништа није исто
ни чекање
ни сусрети који боле
ни људи
који долетјеше
туђим небом
ни њихова д‌јеца
што заборавише
говор завичаја
ни ова друга д‌јеца
што расту
празним играма
у кућицама
које гледају
сиви бетон
који ширећи сидра
пркоси небу
и тјера птице
тамо гд‌је ваздух
мирише цвијећем
и гд‌је роде имају
своје димњаке.
.
Ми убоги и жедни
чекамо
ваш долазак
да подијелимо љето
и осмијехе
уговорене свадбама
и шареним
вашарима
без цијене
јер немамо ништа
ни живот
ни смрт
само бескрајне
одласке и доласке
и слике
гладних очију
у Кули и на
Радушким стазама
и сазнање
да нисмо сами
и вјечно туђи.
.
Само још љето
нуди своје
наручје
да се поиграмо
завичаја
и осјетимо жар
родног дома
и д‌јетињство
црнобијелих боја
које остависмо
бившим људима
који убијају себе
недовршеним сновима
и себичним илузијама.
.
Само још љето..
живи у нама
и вама.

Пут је Господњи свугде, за сваког
Бираш куда ћеш, на коју страну..
Радуј се своме постојању
Падању, ходу, устајању, успињању..
.
Погледај у се, погледај горе
Отвори срце, пружи руку
Живот је често узбуркано море
Неком на радост, неком на муку..
.
Увек је лакше кад неко је уз те
Неко ко брине, даје и воли
Не суди, окривљуј, не лажи, не кради
Захвално у себи за све моли..
.
Пут је Господњи на вољу свима
Широм отворених очију корачај
Свако биће заслужује  пажњу
Поштуј живот, дај му значај..

… за рођендан неименованој пролазници
.Поздрав велики,
и шарен, и свилен,
и плавољубичаст,
и намагнетисан,
и пун лепоте,
и пун нежности,
и пун саосећања,
и пун захвалности,
и пун храбрости,
пун увиђавности,
и пажљивости,
и искрености,
и пун снаге,
и пун скакутања,
и пун благослова,
и пун душевног
и духовног богатства,
и пун талената,
и пун доброте,
и пун милости,
и пун светлости
и пун чистоте,
и пун песме,
и пун дивоте,
и пун цвећа,
и пун миомириса,
и пун цвркута,
и пун свежине,
и пун сладоледице,
и водице од лубенице,
и пун грлова снажних,
и пун љубова округлих
и пун осмеха,
и пун тиховања,
и пун морских дубина
и небеских висина,
пун виолинских кључева,
и пун вилица и вилана
и пун светлица,
и пун истиница,
и пун душица и духица,
и пун свесница,
пун здравица,
пун вилин коњица
и вилине косице,
и пун медоносних пчелица,
и нун орашарки веверица,
пун паунова прекрасних,
и пун гугутки,
и пун јутарње росе,
и пун дивотица,
и пун сладића и медића,
пун јагорчевине,
и висибаба,
и пун белих ружа
и пун лековитих белутака,
и пун јутарње росе,
и пун живе воде,
и препун љубави божанске…

Фото 1,2: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Агамемнон, грчки херој; Википедија

Небо се облизнуло
да би показало
нове слојеве светла;
Бледозелене стене ноћи
увијају се у плазму
пространства и ткива
ноћних маштања.
.
Кораком тромим улазим
у пусти град да се населим.
Чујем јецајућа длета мога
нестварног живота,
а купола се издужила
пред дремљивим очима.
.
Црква је нудила обиље
калеидоскопских слика
док су облаци обрасли коралима.
.
Заполовио сам кроз светлећи
мистични мрак кога сам тражио
у теглама вишања изложених сунцу.
.
Куће су мирисале обрасле
киселим дрвећем
са мноштвом наследника.
Тражио сам град
у барокној табакери,
у зсглушујећем певу птица
и палим гнездима.
.
Мене је требало тражити,
нису могли спавати од ветра
који није престајао да дува
још од кад се Агамненон
молио за њега.

Плава или зелена,
Сенка око очију.
Руменило даје живост.
Ставити на лице,
Као опну
између нечег око
и мене.
Зашто?
А зашто да не!?
Зашто допустити свима
да ме виде,
Кад ионако
видети ме не могу..

Пред огледалом, Јан.05

Фото :1,2 Фб страница – Beautiful flowers