Фото: Фб страница – Gordan Gordanu gordi

Ова пјесма сања

између длана и погледа,

покриј је осмијехом.

Ова пјесма дише

између капилара и нерва,

нахрани је молитвом.

Ова пјесма струји

између срца и пете,

привиј је заклетвом.

Из стиха убери цвијет.

Из цвијета удахни полен.

Из полена дамар-лијек.

За заувијек!

Фото: Звездано небо; Википедија

Чекам поноћ у звезде да погледам,

на тебе потрошим последње жеље,

поново ћу себе за срце да уједам,

свака луда има само своје весеље.

.

Моја је радост да себи пркосим,

што не иде да хоћу да остварим,

љубав кроз дане као штит носим,

после да не могу да заборавим.

.

Грешим одмах и јасно то видим,

не крећеш голорука на тешке боли,

моја је слобода да се ни не стидим,

сви се рађамо плачући и голи.

На фрескама и иконама ова светитељка представљена је у монашкој одећи са крстом, као симболом страдања, у једној руци и гранчицом мирте у другој руци.

На њен дан, 8.августа, жене и девојке беру свеже цвеће и са њим украшавају своје домове како би у њима целе године владали мир и слога. Такође, верује се да треба обући нову и лепу одећу, посебно девојчицама, како би их пратила срећа.

Према предању, ова светитељка је заштитиница жена и верује се да помаже болеснима и сиромашнима. И данас многи се моле над њеним моштима јер се верујe да исцељују и помажу код животних проблема.

Извор: Мондо;

Фото – В. Пантелић

Рог Стрибога,  кућа је ветрова

за све стране света!

Његовим крилима путују олује

облаци  пуни киша и вихори рата!

Реку беса могу умирити  само

нежни пољуби наших душа! В.С.

Стрибог, је божанство у словенској митологији. Бог је ваздушних и водених струјања,  река и потока  набујалих од киша.

Најчешће се спомиње код Источних Словена. Бог је зиме, мраза и леда доноси буре, јаке ветрове и невреме. Његова позната имена су: Подага, Погода и Подзвижд.

Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Његов дан је 08.август.

Извор: Википедија – Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд, 1994.и још понешто…

Слика – Шишкин

Како би то било –
учинити корак ка коначном помирењу
са садашњим тренутком…?
Стати, без намере да се игде стигне
и само бити – сада?
Како би то било
стићи, без даљих покрета у било ком правцу…?
Има ли, уосталом, других тренутака
осим овог који управо јесте?
Само мисао раздваја Један Свет на два.
.
И путовање кроз време почиње из садашњег тренутка
и одвија се у сваком следећем садашњем тренутку.
Призоре прошлости и будућности видимо само сада.
Чак и цикличност времена доводи нас непогрешиво
у садашњи тренутак.
.
Без пуног присуства промашујемо једини живот,
једини тренутак који нам је дат: баш овај.
Болно је живети у илузији прошлости која више није
и илузији будућности која никада и није била…
.
Живети тако је као ход по ужету
затегнутом између два непостојања
изнад провалије Вечног Сада.
Пад у Стварност боли, јер је чвршћа
од наших паперјастих илузија.
И толико блиска, да нам се понекад чини недостижна.
.
Бити будан укида сваку могућност пада
јер: где ја јесам – и све друго јесте. Сада.
.
Идентитет који живимо саграђен је од прошлости.
То су шаре на нашем оклопу корњаче.

.
Прошлост је извесност.
Свака извесност је мртва.
Она нас, као оклоп, привидно штити,
али је сама – мртва. Живо месо је- унутра.
.
Извесност познатог укида могућност слободе.
Границе идентитета су – границе наше слободе.
„Ја“ и „моје“ – поставља уске границе, тесне за слободан удах,
везује крила и онемогућава сваки лет…
И небо Духа остаје празно.
.
Целовитост невезаности за представу о себи,
за мој или било који идентитет
саздан на меморисаној прошлости и
амбицијама усмереним ка будућности –
размиче те границе до безкраја и безпочетка…
.
Јеси ли спреман да напустиш сигурност оклопа
(ма колико лепо био ишаран прошлошћу)
и изађеш у простор непознате слободе
без исписаног идентитета, без икакве будућности?
.
Јеси ли спреман да будеш нико
да би спознао како је то бити било ко и свако?
.
То је застрашујући пад у Сада свих сада.
То је застрашујући пад у Себе свих себе.
То је смрт ега пре смрти тела.
То је ново рођење у овом истом телу.
То је васкрс Духа и препород Душе
још за живота:
Овог
Овде
Сада.

Фото 1,2,3: Фб страница – Elisa

Фото: Фб страница – World Around Us

Између Суве чесме и Белице, тамо где су данас Лучани, Римљани су изградили варош Крушевље. Населили су је робовима.

.

Међутим, робови су се побунили, па је између њих и римске војске дошло до сукоба, у коме су сви робови побијени.

.

Град Крушевље је тада запустео. Али, потесу на коме се налазио – остало је име римске вароши.

Фото: Лешинари; Википедија

Заболи сте мач у српско срце, ви лешинари,

кљуновима својим узимате душе оних вама незнаних.

Мислите да то је фер, да живот је ваш фер,

мислите да сте наишли на јагње, а будите звер.

.

Ви, душу сте нам раскопали на камену бола положили,

рану отворили, буктињу нову подложили.

Ви лешинари, кљунови ваши купе пaлe жртве,

мислили сте да српска душа заборавља мртве.

Ви, лешинари!

Ја волим срећу која није срећна,

песму која мири завађене речи

слободу која има своје робове

и усну која се купује за пољубац.

.

Ја волим реч о коју се отимају две слике

и слику нацртану на очном капку изнутра,

цветове који се препиру са временом

у име будућих плодова и пролећне части.

.

–извод из песме-

Извор – Поезија суштине

Фото –   В. Пантелић

Коњиц Вилин крилима треппери,

Драгу на љубавни зове лет!

Гле, да их поздрави,

Главу подиже сав водени свет!В.С.

Многа традиционална веровања сматрају Вилин коњица симболом суптилности, преживљавања, целовитости и чистоте. Тајанствени и чаробни његов изглед као да нас повезује са Вилин светом из кога је управо дошао, што говори и његово име.

Ово биће нам поручује да можемо преживети све промене на нашој планети, у природи, у нашој души, коју  иначе симболизује, Он нам говори о рођењу, безсмртности и васкрсу.

Његова прозирна крила повезују нас са нежношћу а тело које може бити различитих боја на змаја, који опет симболизује снагу и моћ.

Његово постојање повезано је са ветром, ваздухом  и водом

Сусрет са овим бићем подсетиће нас на наше снове, осећања, на везу овостраног и оностраног света, на хармонију којој треба да тежимо, на магију живота коју живимо.

Текст приредила Верица Стојиљковић

Извори: Географија на длану; Сенса;10нај

Фотографија: 10нај

Фото: контрабас; Википедија

Садашњост је осмишљена
и с радошћу уметана,
на облаку згрудваноме
размеће се, загрцнуто,
на диркама тако снажно и раскошно.
Челиста је растресено,
с контрабасом усклађено,
мелодијом ужурбано,
јер слушају казивање
сјајног глумца на облаку распеваном,
на бескрају што пулсира контрабасом,
док широки пејзаж чежње
обасутим пољупцима
клацкалицом доминира,
инструменти кроз тријаду
све импулсе фасцинира.
.
Глумац се на дилижанси огласио
па раскошном ренесансом
кроз сазвучје опловио,
дотле сликар својим кистом
све портрете направио.
И врхове небодерне
омађијан уредио,
са хридима сукобио,
очи су му засијале
због облака као благдан
па уморно ал похлепно
хрли снажно, незасито.
.
Сазвучја су у ковитлац
дамарима растресена
ухватила колор дуге.
Омаму је на свом платну
сплео нити у ноктурну
заплесали виловито
са клавирским ритмом снажно
у радости узбуђено
понудили раскош неба
и све мене васколике
уткале се силовито.

Фото: Фб страница – I love Nature