Фото: Песник Ђура Јакшић; Википедија

Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!…

Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!…

А где је помоћ, ил’ суза братска?
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!”?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!…

Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да бог!

Фото:Фототека Србског Журнала

Приђите ближе,

да чујете шапат,

што вам кроз ветар, облак и кишу говорим..

.

Да чујете речи, поруке важне,

кроз воду, талас и море, мраморим..

Ту сам за све!

.

За сакате, слепе, болесне, јадне

Несрећне, тужне, у мислима гадне…

За радосне, добре, веселе, јаке..

За здраве и за свакојаке..

.

Утеху ширим,

можеш је наћи.

Руке пружам,

можеш их дотаћи.

.

Снове ти нудим,

љубав и веру.

Плодове неба!

Нека их беру!

.

Смирене душе успењи се у ме..

Ко вере има, тај и разуме..

Ја сам у сунцу, у небу, у ветру..

.

Ја сам у природи, у свакоме метру..

У кораку твоме, прашини крај пута.

Само немој да ти душа залута,

у ноћи тамној, упромисли самој

.

Само буди храбар, буди добар. Делуј и веруј..

Заиста, ја сам за тебе створен..

За све вас, ка мени пут је отворен.

Огњем врела

топи санте око замрзлих срца.

Ватре које палимо

нису дорасле Њеном огњу.

Фото: Богородица са седам мачева; Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Молим Те
Боже!
И овај
пут,
прими нас
грешне
под свој
скут …
Не дај
да лоши
нам људи
суде …
Очински нас
воли
и даље;
нека небо,
Твој благослов
нам шаље …
Ми ћемо
достојни бити
милости Твоје;
и кајати се,
искрено,
за грешке
своје …
Опрости нам,
Боже,
и пут
покажи!
Доста је
било
фарси
и лажи …
Ми желимо
живот
истинит
и вредан!
И ако
имамо
овај један,
помози да
достојан буде
Тебе
и нас!
Да у Теби,
заувек
трађимо веру
и спас!
Спасење, Боже!
Свима нам
дај!
На земљи –
Срећу,
На небу –
рај!
Дај нам
прилику
да будемо
људи прави,
достојни Тебе
и ове
планете …
Који ће
поштовати
законе свете
и само
љубављу
зрачити чистом;
и волети
све
љубављу истом,
којом волиш
Ти нас ,,,
Дај нам
чврсту веру
да у
љубави је
спас!

Фото: Исус са мачем; Википедија

Помози Боже

да Србин види кости

и прошлост плаћа.

Дај му силу

Белог витеза

и његовог мача.

Доста је мука

смрти и бола

овога ми крста.

Да кренемо браћо

са кораком

Исуса Христа.

.

Србин Боже

само Тебе има

У тренутку тешком

Србин мора поново

Завет дати.

Зло велико заувек

мора стати.

Молим Господа

и анђела Белог

да рашири крила

и небеса затресе.

Нека почне

и земљина кора

да се тресе.

.

Докле да будемо

народ рата

због издајника

проклетога брата.

Не дам више

и нећу

да ми брат крвник

и даље пали свећу.

Господе то мора стати

и брат крвник

то мора знати

И његове ће ноћи

кроз Голготу проћи.

.

О Боже ни олтар

нашег рода

више није чист и бео.

Као у далекој прошлости

стојим пред Тобом

и молим Те

Отвори небеса

јер у мојој крви пише

само Ти ми Господе

можеш помоћи

и други нико више.

.

Не чекај.

Народ мој је крвав

ко рањена звер

и од Тебе иште

да издајничко

зло велико

Србин са своје земље

заувек избрише.

Ако то не урадимо

Боже нема нас више.

.

Господе мој ако смо ми

Витезови Твога рода

нек молитва наша

кроз Твој мач хода.

У освит зоре са мачем

ћу Ти доћи.

Буди спреман

са два сокола

да полетимо

До Косова

да извадимо из корица

оба мача

да издајнички злотвор

види и чује крв

свога плача.

.

Господе дај нам

Твоје силе

и биће нас триста.

Прбудимо јуначка срца

и завештање

да је Косово одувек

и заувек наше.

Ако треба уз Тебе ће

поново и Лазар да јаше.

Фото: Фототека Србског Журнала

Због тврдих очију
Које само заћуташе,
Туга се изненада
У живот мој увукла
.
Зазвонила као хиљаду
Црквених звона
Победнички ми се
Унела у лице
.
Украла осмех
Донела прегршт
Непроспаваних ноћи
Отворила путеве бола
.
Почела одвлачити
У тамне дубине
Себе сам видела
Како тонем у ништавило
.
Умрле речи
Просута слова
Празна песма оста
.
«Разбиј неверу,
Живи у надањима
И стварањима»
.
Рече глас са неба
И диже ме из мртвих

Фото:Фототека Србског Журнала
Шавовима је зашивена
уз моју кожу.
Полако је почела да ураста у мене.
Волим је одавно, али
одрекла бих је се.
Престала бих да је волим оног
тренутка када би у твојим очима
угледала себе.
Напуштам све што ме одваја од тебе.
Мислима и телом.
Желим да постанем твоја кост
иако нисам твоје ребро.
Желим да те препознам по додиру.
И зато престајем да волим самоћу.

Чујеш ли?
Тишина грми!
Ваљају се облаци тамни,
Саплићу их врхови плавих планина!
.
Чујеш ли?
Свако вече звони Луна!
Скрива се од сунчеве светлости,
Руке звездама пружа!
.
Чујеш ли?
Ветрови се ломе
У гвозденим оклопима,
На дну океана!
.
Чујеш ли
Кораке неживих ратника?
Спреми се љубљена душо!
Ово су наша
Времена!

Фото 1,2: Из архиве Србског Журнала

Фото:Кумова слама;Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу
.
Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти
.
Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Фото: Босанска Крупа; Википедија

Било ми је дванаест година,
први пут сам сишао до града
из мог села, тихог и далеког,
кад сусретох тебе изненада.
Ех, дјечачке успомене глупе!
Мала моја из Босанске Крупе!
.
Јеси ли ме спазила ил’ ниси,
збуњенога сеоскога ђака,
свјетлокосог и очију плавих,
у оклопу нових опанака,
како зија у излоге скупе?
Мала моја из Босанске Крупе!
.
Наишла си као лак облачак,
твој ме поглед за трен обезнани,
заборавих име и очинство,
како ми се зову укућани.
Изневјерих попут сабље тупе.
Мала моја из Босанске Крупе!
.
Текли тако гимназијски дани,
успомена на те не оцвала,
модра Уна у прољетње ноћи
твоје ми је име шапутала.
Лебдјела си испред ђачке клупе,
мала моја из Босанске Крупе!
.
Брзо мину наше ђаковање,
лаган лептир са крилима златним,
ипак тебе у срцу сачувах
кроз све буре у данима ратним.
Та сјећања могу л’ да се купе,
мала моја из Босанске Крупе?
.
Сад је касно, већ ми коса сиједи,
гледам Уну, ћути као нијема,
залуд лутам улицама знаним,
све је пусто, тебе више нема.
Еј, године, немјерљиве, скупе!
Збогом, мала, из Босанске Крупе!