Фото: Марков гроб; Википедија

Стремећи капцима сновидним

Умоташе у очне дупље снене

Чемер једа стремећег погледа

Гледељкама устрелише сетне

.

Оборише врх стршећег вида

Благородност дана за видела

Лелекавом халабуком силном

Таламбасе удараше чилно

.

Згрозише се и чедно и злобно

Устукнуше јалово и плодно

Остадоше сами на утрини

Одреда се бусаше у груди

.

Одродише родбину од људи

Не желећи да им ико суди

Ликоваше на стубовима срама

Обгрлише самоћу бестрага.

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Кад крене касна јесен, лудаци изађу на улице и тако почну своју суморну, лудачку баладу понављања, ону од прошле године, која је иста са оном од претпрошле, и тако уназад, у недоглед. Месец је такође доследан у својим понављањима, посебно кад је пун и округао, те са сваке стране гледано, изгледа исто.

Лудаке то нарочито узнемирава, тако да су у време његове мене, нарочито активни. Постају параноични и себични, имају потребу да муљају и лажу. Осећају се некако угроженима па их једино могу смирити удворичка ласкања, некаква синтетичка таблета, а понекад и “коњска ињекција”. Њиховим обманама и самообманама нема краја, па им је активност често штетна по околину, нарочито ближу.

Ако приметите неког таквог у вашем окружењу, не дај боже ближем, ви се дајте у трк и беееежите, што даље!

Лудило је прелазно, посебно ако сте му дуже изложени. Нуспојаве запажене.

Савет или препоруку потражите у вашој души, како и колико може да издржи?

За супер лудаке је нарочито погодан “супер” месец..

Фото: Фб страница-I love Nature

Оте ми се замисао кратка,

у тој замисли ти лепа слатка,

сушта лепота тебе ко жене,

гали ми срце о благо мене.

.

Ти жељо моја срца весела,

очи ти горе ко ватре пламен,

када би само ти била моја,

руком би голом ломио камен.

.

Ја сужни слуга твојега срца,

стојим пред тобом искрен до сржи,

љубав ти нудим до задње капље,

до задњег атома моје крви.

.

О боже мили шта ме то снађе,

да жена ова душу ми пара,

перпера вредна она је безброј,

а очи горе јаче од жара.

.

Смутне ми мисли навиру сада,

срце се цепа на две половине,

због жене ове весела срца,

живот ће мој скромни да мине.

.

Помози боже ти мени слуги,

да око њено погледа мене,

да руке њене дотакну моје,

и пољубим усне вољене жене.

.

Узми ме после у своје скуте,

јер жеља моја она је само,

где море сиње спаја се с небом,

тамо ми она живи,тамо.

Фото: Набујала река Рајна;Википедија

Набујале реке, срце брже куца,

кише с неба лију, жељнији смо Сунца.

Уз зелену траву бујица се пење,

и протеже вале кроз стење – камење.

.

Попуцале бране, песак се разноси,

успаваној раjи природа пркоси,

попадала стабла под силином тока,

реке к’о језера… Вид’ снажног потока!

.

Мостови поклекли, њиве под таласе,

тужан јесте призор… Србијо, не дај се!

Судбина је таква, побуни се орна…

Човек је пролазан, земља непокорна!

.

И у свему томе, ја још песме пишем,

водостаји расту, али душа дише.

И у сваком трену на тебе још мислим,

јер сунчеви зраци пораз јесу киши.

.

Ти си моја брана у доба поплаве,

Небо – вољено је, као очи плаве!

Фото: Фб страница Beautiful Roses

Можда постоје негде далеко,
где још нисам била
они који се не покоравају пред Богом.
Они проклињу смело,
не опраштају учињено.
Не заборављају.
Такви траже од судбине објашњење,
али би поново живели исти живот.
Они које и смрт пита
сме ли да им приђе.
Они које не узнемирава плач детета поред пута.
Испред мене стоје два пута,
ја пођох оним којим се ређе иде.
И моје речи постадоше све теже.
Нађох оне о којима сам некада сневала.

Фотo: ФБ страница I love Nature

Фото: Јаблан; Википедија

Качим наду

О јабланове гране.

.

Срце у лишћу кријем.

.

Сваки трептај

Стопало ми гази

.

Разне туге

Раном завезујем

.

Молим  звезде

Да јездим са њима

.

И са кишом

Да се будим.

Фото: Фб страница I love Nature

Хаљина боје ваздуха,

Коса  пуна звезда,

Очи од сјаја месеца,

У грудима зраци сунца!

.

Подијум од белих облака.

Треперави врхови планина

Из руку љубави река!

.

У нежности без времена,

Плови моја сенка!

Фото: ФБ страница – Flawers and Nature

Фото: Слика “Хаос“ Марка Лађушића у галерији Дар Мар Плезир

У васиони целој

Влада од увек ред.

У човечијој души

Још је бољи след.

 .

А на Земљи хаос

Од искона влада,

Свако ко је јачи

Оног слабог тлачи.

 .

Атоми и кванти

Служе својој намени ,

Само посматрач умни

Може да их промени.

 .

А међ нама хаос.

Ко ли га сад ствара?

Нека тамна сила

Од мрачних утвара?

 .

У свакој ћелији, ма свуда,

Види се   хармонија,

У капи воде, у етру ,

Божанска симфонија.

 .

А на планети хаос

Неслога и јад,

Робови и нејач,

Неспокој и глад.

.

Да ли може свемир

Да среди то стање?

Ил  опомену уткају

У звездано писање.

Фото:Фб страница Fractal Multiverse

Док шумним улицама шетам,

ил’ улазим у препун храм,

 нерасудне младиће сретам,

 ја само једну мисо знам.

.

Ја кажем: године ће стићи,

и сви, колико има нас,

 под вечне ћемо своде сићи

и већ је неком близу час.

.

Кад видим храст насред пољане,

ја мислим: старина ће ова

 преживети и моје дане,

 ко дане мојих прадедова.

.

Детенце помилујем често

 и рекнем “збогом” у тај мах:

 Ја теби дајем своје место,

 ти бићеш цвет, ја бићу прах.

.

 И сваки дан, и сваки минут

 ја пратим као кобну нит,

све чекам да л’ ће слутња синут

о часу где је крај мој скрит.

.

 И где ће доћи смрт по мене?

У боју, ил’ у валу плиме,

ил’ суседне долине сене

већ спремне су да госта приме?

.

 И макар да је хладном телу

свеједно где ће најзад бити,

ал’ ипак све ближе родном

врелу свој гробни сан бих хтио снити.

.

 И нека смрт за међу шаље:

 крај ње ће младост сјати иста,

 и мирна природа ће даље

лепотом вечитом да блиста.

Фото: Храст; Википедија

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и ‘ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове сниво,

Ал’ је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као и ја на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Фото:1 – Долап, Википедија; 2 – Фб Fractal Multiverse