Фото: Овца; Википедија

Ова дивна, питома, вунена животиња, најчешће је помињана у свакодневним поређењима. Те,“Не бих му дао, две овце да чува.“, те „Глуп си, ко овца!“, те“ Цаво једна!“, те“ Браве вунени!“.. Можете ме допунити у набрајању .

Посматрала сам овце у стаду. Дивна богом дана бића,  увек заједно у гомили.  Спуштених глава пасу траву и не размишљајући, прате задњицу своје претходнице. Стадом, обично доминира ован. Окаче му цингару око врата, да би га стадо по звуку следило, јер га само најближе окружење виде. Ако, којим случајем стадо нема овна предводника, онда  звоно окаче некој бољој овци. Тако из дана у дан, са пашњака на пашњак, овај вунени облак језди. Свако предвечерје, чобанин или пас овчар, стадо враћа у тор. Овце са пуним вименима, радосно а добровољно долазе на своје одредиште, и чекају да их измузу, до краја.

Питомо легну на полусмрдљиви, лични измет, па нешто од умора, или од смрада сопствених брабоњака, опијене поспу, под сјајем звезда. Воле свој тор, тај привид заштите, то своје ропство, више него ишта. Ограда тора даје им осећај сигурности а  заправо служи, да се неким случајем не разбеже, или да се вуци не муче, него да се на гомили меса наједу.

Овца је најкориснија домаћа животиња. Осим млека, даје вуну и месо. Ретко обољева и издржљива је. Не бира врсту сена. Једе шта јој даш. Може да презими на смањеним порцијама, на којима би друге животиње угинуле. Најрадоснија слика су јагањци, на пролећним ливадама и кафанским тањирима.

У позоришној представи „Генерална проба самоубиства“ од Д. Ковачевића, чух питање:“ Зашто вук не пасе траву?”

Следио је веома једноставан одговор: „Јер то овце раде за њега!“

Живела овца и овце!

Вукови још нису изумрли..

Фото: Вук – овца; Википедија

Фото: Част; Википедија

ЧАСТ И ХРАБРОСТ
Част и храброст иду упоредо.
Частан човек јесте, истовремено,
и храбар човек.
Не може бити храбар онај
ко није частан.
Зато што храброст и снага
исијавају из части.
А част није ништа друго до Живи
Бог у срцу.
Ко не носи Живог Бога у срцу
своме, тај ни частан не може бити!
Сви ратнички народи држе веома
до части, јер и част држи њих!
Кад неки ратнички народ напусти
част, убрзо ће од ратничког народа
постати кукавички народ.
Част је за духовно биће оно што је
кичма за физичко тело.
Срби су били храбар, неустрашив и
непобедив ратнички народ све
донде док су држали до части.
Када су изгубили част, изгубили су
и све врлине ратничког народа.
Највеће кукавице и највећи
страшљивци – то су данашњи
Срби без части!
Част се дуго стиче,
али за кратко губи.
Све што живи нечасно,
то брзо изумире.
Један нечастан народ може да
нестане за мање од стотину лета.

Фото: Фб страница – Orchids, Succulents and Bromeliads

Постоји прошлост која се већ збила.

Неке је под својим теретом угушила,

а другима је у недоглед раширила крила.

.

Имамо садашњост са којом не умемо да се носимо.

Дат нам је тренутак лепоте,

а ми мишљу о будућности пркосимо.

Не проживимо га,

он након трена постаје прошлост.

Као и неке остале тренутке

бацимо у неке удаљене кутке.

.

Постоји сигурна будућност,

али не она осмишљена у нашим жељама и мислима.

Она неминовна је већ записана у Писмима.

.

Њено име је смрт.

Човек је одувек са тим жељама о њој био шкрт

и не дозвољава мислима да је прихвате.

Одсечно из живота избацује,

али не зна човек

да смрт непрестано вреба

и да нигде не станује.

Фото: Долина смрти; Википедија

Фото: бела ружа; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија

Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу

Са милион милиона лати – могућих путева

Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја

.

Ходам складно без станке малим корацима

Многоного и многогоруко и многомислено

Танком плавом ивицом непрекидне промене

Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе

.

Нада опасана пламеном пробудила чудише

Гледају тупо јер им спава прозор за живот

Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу

Мотрим из рупе моје свирале размишљања

.

Чојка сваког лако најлакше можеш упознати

Гледећи право преко његовог мача у осмех

Али не буди лонац који се меша у туђе прсте

Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат

.

Идем малим корацима и садим орахе орњаше

Видим погодно место за садњу садница жеља

Потом зурим у плаво напупљено високо небо

Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!

Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото: Фб страница – Secrets of Nature World

Фото: Крушка; Википедија

Није ме ветар нанео стара крушко – већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала и из крошње ме испустила да ме дивље стадо прелазећи Шару, Бистрицу… у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога да ме заштити, да ме сачува.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану, а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене, као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

Тик испред мене слети птица, зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Фото: Фб страница – Birds World

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем, већ сам почела да гњилим да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

Падох. Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца, велим:

– Жива сам!

Скупих семенке, опном их покривам, а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече, делим кап на двоје, сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

Од мене оста само дршка у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу и положе између младица, да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко, још даље у свој грабљиви дом да од мене прави гнездо.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох. Моје си растурила, а хоћеш твоје да градим мојом дршком? Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку, немаш ни тело, имаш дршку и пола младице коју сам ти исто узела.

Ту се преполовим. Ништа не говорим, спаковах другу половину у завежљај и чекам ветрове да нас врате у завичај.

„Од саздевка до раздевка“

Фото: Фб страница – Art empire

Бож’ју творбу себи покорили

да им гради за Бога храмове.

Не би ли се Вишњем приближили

синове му спрегли у амове.

.

Грађевином сујету узнели

па се горди огласили богом.

Гордији им храмове рушили

А „богове“ чинили су робом.

.

Бог истински природом се гласи.

Створио је чуда из свеумља свог.

„Сузом сунца“ лептира украси

у вечности дома ћилибарског.

.

Ту се живот у трену устави

чувајући вечност пролазнога.

Као украс на врат кад се стави

лекција је о свемоћи Бога.

 

Пусти ме да корачам у своме мраку.
Не терај ме на светлост.
По светлости не знам да ходам.
Уплашим се када угледам своју сенку.
У свом мраку, ја рађам бесмртну децу.
Све невидљиво постаје опипљиво.
То што почива са друге стране ме благо додирује.
Тамо сам извор и ушће.
Понирем у земљу одакле је све почело и где ће се
све завршити.
Зато ме пусти да одатле црпим
оно што је мени потребно
и немој ме терати на светлост.
Јер када ме не буде било,
полудеће тајне силе које ме верно прате
и вуче вас доле,
а ви не знате да ходате по неиспитаним пределима
и да удишете сумпор.
Зато пустите мене.
То су моји верни сапутници.
Те тајне силе пратиље су моје.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,
људе и птице, земљу и сунце.
Над планинама осванула, реке утихнула.
Звезде занемеле, у времену застале.
Ветрови међусобно, немушто говоре,
Богови отворили капије,
војске у предворју стоје.
И не риче јелен, не рже коњ,
само се вук, спрема на зов.
У оку суза слеђена,
Забодена ко трн.

Фото: Фб страница – My Purple Worlds

Љубави моја,

пронађи пут до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим.

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек сакривен постојиш.

Фото 1, 2: Фб страница – Secrets of Nature World

Фото: Песник Захарија Стефановић Орфелин; Википедија

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.

(Википедија)

Фото 2,3: Фб страница – Rishu Kumar Ji True Always Wins