Моја земља пропасти неће.
Из смрти за слободу
слобода увек ниче,
као што из цветног семена
мора нићи цвеће,
и као што се из гнезда
увек излеже птиче.
.
Моја земља је научила да пати,
мученица је одувек била,
одувек комадана;
она зна: једног дана
опет ће постојати
већ је размахнула крила.
.
Наше земље нестати неће.
О братству она је увек сневала,
одрицала се због њега
и испаштала.
Моја земља је одувек давала,
и у име братсва праштала,
праштала.
.
Моја земља пропасти неће.
Увек је пророчица била;
сред непријатељских тамница и шиба,
у сва времена црна,
кад народи по магли блуде,
пастири из наших колиба,
као кукоњ од зрна,
одвајали су од истина
мисли луде

Наизменична струја – Никола Тесла

.

Пупинови калемови – Михајло Идворски Пупин – Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу, а ти индуктивни калемови у његову част названи су Пупинови калемови  чиме је  решио проблем повећања домета простирања телефонских струја.

.

Математичка теорија термичких феномена – Милутин Миланковић – „Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима“.

.

Хидроавион – Огњеслав Костовић Степановић – Један од његових најпознатијих изума је летећи чамац, први хидроавион на свету, који је направио 1911. године . Треба напоменути и да је 1879, тражећи нови материјал за изградњу дирижабла, измислио арборит, по многима први вештачки синтетички материјал, неку врсту шперплоче.

.

Галаксија – кућни рачунар – Воја Антонић -први на територији Југославије конструисао и направио „Галаксију“ – кућни рачунар на принципу самоградње. У лето 1983, читајући литературу о микропроцесорима, Антонић је закључио да примитиван процесор ЦДП 1802 може софтверски да генерише видео-сигнал без помоћног специјалног кола.

.

Бушилица за дубоке бушотине – Љубомир Клерић – после српско-турског рата 1878, као члан екипе рудара ратника, одлази у ослобођене крајеве на геолошка истраживања терена.

.

Јединствен закон силе – Руђер Бошковић – Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну, сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна-оснивач је и Миланске опсерваторије

.

Хидрогенератор – Михаило Петровић Алас – Српски математичар, професор Београд­ског универзитета, академик Српске краљевске академије и алас. Између осталог, његов најзначајнији проналазак је хидрогенератор за који је добио награду 1900. године у Паризу на Светском сајму научних достигнућа.

.

 Кочница за возове – Добривоје Божић – Међународној унији железница своје решење кочнице железничких возила пријавио је преко железнице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1925. године-признат је његов патент система кочења као чувена кочница „Божић”.

.

Машиница за шишање – Никола Бизумић – Лондону где се настанио нашао је финансијере за свој изум, а одмах је никло и неколико фабрика за производњу. Узео је псеудоним Џон Смит да би лакше успео у свету бизниса, а када је умро, његова имовина је процењена на 22 милиона фунти

.

Извор: Спутњик

Бакљама осјајише трон

Коло поведоше около

Разиграни подврискујући

У венама узавреше крв

.

Својски преплиташе ногама

Руке укрстише наопако

Супротно опказаше за правац

Правоверне усмерише криво

.

И тумараше сви путем њиховим

Саплиташе се о бусене здравице

Певаше о гњилим оџацима

Дично пркосећи свима

.

И играше

Играше

Уназад.

Волео сам
твоја девичанска јутра
орошена
првим сунчевим зрацима
била си лепа
као недовршени грех
као ноћ
која тражи смирај
у жубору фонтане
обасјане месечином
као тишине
моје успаване улице
која отпраћа задоцнеле кораке
кафанских боема
што призивају некадашње време
и убијају сећања
модрим винским чашама.
.
Моја драга
волео бих те видети
безгрешну
још једном
сакрићу те иза ока
од грешних погледа
да једном заувек дотакнем
твоје топле усне
које су гореле
као Хераклитске ватре
као непресушне реке
као вечна Карма
…јер кад се погасе
светла позорнице
одлази и део Нас…
.
Љубави моја…
осећам да те нисам
посве изгубио
а нити посве сачувао
руке си дала другоме
а моја те душа још грли
нестали су пољупци
нису више у мојем наручју
не слушам више песме
заборављених птица
и звезде се крију
у месечевој сенци
и твој лик у бледим еидосима
сваког дана купим
његове комаде
да сачувам
бар копије твога лика…

Ја

раб Божји

Србин

са проседом брадом

изјављујем драговољно

кроз ланце и жицу

пред сведоцима

Силом, Муком и Неправдом

да сам крив и да признајем кривицу!

.

Крив сам што сам неко

а не нико и нетко

Крив сам што у доба општег србобрста

идем у православну цркву

додуше поретко

и што се крстим овако

с три прста!

.

Крив сам што јесам

а треба да нисам

Крив сам одавно

што стојим усправно

и гледам у небо, уместо у траву

Крив сам што се дрзнух против кривде

крив сам

што опет славим своју крсну славу!

.

Крив сам што пишем и читам ћирилицом

Крив сам што певам, смејем се и псујем

а понекад и лајем

Крив сам и признајем

да не знам што знам и да знам што не знам

.

Крив сам, и да завршим

с највећом кривицом

(пре него што се заценем од смеха),

крив сам тврдоглавац

што сам Православац

и Светосавац и што не верујем

у свети злочин и опроштај греха!

.

Крив сам и грешан

дакле

што постојим

и кад већ постојим и још дрско стојим

што бар не признам да не постојим!

.

Ако то признам

да сачувам главу

изгубићу часни крст и крсну славу

Ако не признам

црно ми се пише

цео свет ће на моју Земљу да кидише

.

Руље бивших људи

лопова и гоља

чопори робота и других монструма

кидисаће на моје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају трешње, јабуке и шљиве.

.

Па ево

признајем и то

за спас рода

Ја више не постојим

скините ме с листе

Ја сам од сад само

ваздух, светлост и вода

три елемента која вам користе

А ово што пред вама говори и хода

то је оно што ви од мене створисте!

.

Моја ружна слика

озверена лика

коју умножавате у вечери и јутра

то је слика ваше свести и подсвести

то нисам ја, споља

то сте ви – изнутра!

.

Мој душманине са хиљаду руку

с хиљаду слугу и слушкиња лажи

убрао си ми сунце ко јабуку

и радост чисту ко булка у ражи

Моји ће потомци пити јед и чемер

а твоји већ пију горку медовину

за крвав новац којим пуниш ћемер

распродајући моју ђедовину

Усуд ће ти лудачку кошуљу обући

и тада ће се мало разданити

или ће планета од срамоте пући

и све нас у исти амбис сахранити!

.

Много сте важне

Земљо моја мила

Ти и Твоје сестре

Истина и Правда

чим се на вас дигла оволика сила

чим су на вас зинуле

кривда и неправда.

.

Руље бивших људи

убица и гоља

чопори робота и других монструма

палацају на твоје воћњаке и поља

и на моју белу кућу поред друма

око које као најлепше одиве

цветају липе, јабуке и шљиве.

–

Шта ће овде џихадлије

крсташи, фармери

који Ти черече синове и кћери

Мора да су чуле белосветске банде

да имају златна срца

па их ваде

да их пресаде у сопствене груди

не би ли и они тако били људи.

.

Господо тужиоци

суци и џелати

исписали сте ми своје заповести

по зеницама

најфинијем стаклу

што теже живим, лакше ћу умрети

Зашли сте много у ноћ поодмаклу

али узалуд ћете линчовати

најгостољубивији народ на планети

(због чега ћете горети у паклу)

јер Људско Срце

чудо над чудима

неће да се прими у вашим грудима!

.

Ми се не плашимо смрти

црне вуге

већ ропског живота и болести дуге

Смрт је честа појава међ нама Србима

као што су пролеће, лето, јесен, зима

И није страшнија

поготову дању

од суше, поплаве, земљотреса, мраза

кад је човек сретне на своме имању

окађене душе и светла образа.

.

Злонамерници

сити и манити

све ми забранисте у рођеној кући

ал не може ми нико забранити

да певам и да се смејем умирући

а то се вама више не догађа

ни кад свадбујете

ни кад вам се рађа!

.

Поштедите ме коца и конопца

и разапните ме на врху планина

ко ваши праоци што су мог Праоца

Исуса Христа Назарећанина.

.

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само, пожурите

што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!

Фото: Добрица Ерић, србски песник; Википедија

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети,

као Богородице Милешева и Сопоћана,

да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

.

Или твоја звона да бар не туку

као срца предака, Грачанице,

да бар светитељи с твог иконостаса

немају наших неимара руку,

ни анђели Симонидино лице.

.

Да бар ниси толико дубоко

укопана у ту земљу и нас саме

да се нисмо привикли у тебе клети,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла у висине узнети.

.

Грачанице, да си нам бар јабука,

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

.

Да те бар можемо подићи на Тару,

у Каленићку порту те пренети,

заборавити ликове на твом олтару,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија

Шум корака

У његове утискујем

Док га пратим

.

Волим

Поданички

Искрено

.

Желим

Прсте у коси

И на грудима

.

Осмех у кризи

Отвара капију

Љубави

.

То сам ја

.

Пуна немира

Ти ниси

Поред мене

Сигурно постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

.

Сигурно постојиш као нектар дата

Можда као пелин – можда вино питко

Или као мамац у мрежи од злата

Несхватљива мада исписана читко.

.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио

Ту предивну снагу највећу од свију

И како да сазнам ко сам и где био

Ако ту нирвану од мене сакрију.

.

Сигурно сам некад и срео те нему

Не видевши речи у сетним очима

Бежао у тугу туђу, преголему

И тражио спаса пијаним ноћима.

.

А ти већ постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

Из подмукле ноћи којој нема краја,

отишла бих горе где се мресте звезде,

сву да ме окупају делом свога сјаја,

са њима да будем док небом језде.

.

Ако тражиш оком шта искри по небу,

ја да треперим уз њих што пламте,

можда се тргнеш и осетиш потребу,

да ме потражиш где утрнуо си лампе.

.

Тражи ме тамо где ме нема давно,

обећала јесам да у месту стојим,

побунила се душа и побегла славно,

другарице нове по небу сад бројим.

.

Ипак, пре него први запевају петли,

а сунце обећава опет свога сјаја,

нешто мало горе само теби светли,

она којој ноћи никад немају краја.

Лети соко изнад Пожаревца,

тужно кликће и из срцa јеца,

зове соко нашег Милорада,

да изађе ван зидина града.

Ослушкују стражари крај зида,

глас сокола где Вука дозива,

Соко нeбoм шири крила своја,

па дозива српскога Хероја.

„Раном зором дођи Kоманданте,

да те српство и векови памте,

збаци ланце хитај у слободу,

требаш нама, требаш своме роду.

Хајде Вуче, предводничe правде,

у слoбoду крени Милораде.“

Kроз тишину силни глас одјекну:

„Хеј соколе, поздрави ми чету,

чету моју и народ поштени,

знам соколе да су верни мени,

али чекам да победи правда,

да васкрсне Слобода и Гарда,

да се дело витешко познаје,

кол’ко љубав за Jунака траје.

Изаћи ћу из хладних зидина,

кад ми име викне Домовина!

Ја сам војник, душа ми к’о птица

не можe мене задржати жица,

ни сви ланци, ни ове зидине,

ја сам Ратник своје Домовине.

Kада ми се Србија пробуди,

подиће се Jунаци и људи,

ја ћу доћи и стаћу пред чету,

отачеству кликнути заклетву!“

Пусти сузу, соко птица драга,

разумео соко, Милорада:

„Остај здраво, Kоманданте часни,

ускоро ће попуцати ланци,

а народ ће усред Домовине,

узвикнути твоје дично име,

тада ћу те видети из лета,

кад те буде дочекала чета,

пратићу Вас, и Tебе и Гарду!“…

Рече ово соко Милораду,

па се крилну и одлете к’ небу,

а Милорад са руком на челу,

пoздрaви гa, кo дa нoси бeру.

Фото: Соко, најбржа птица на свету; Википедија