Фото: Анђели шапућу; Википедија

Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион

Испод сиви тепих- облак из кога лије киша

Изнад у безкрај – пространство плавог неба

У мојој дубокој нутрини богослови Творац

.

Удубљујем се усе да видим Творчев разбој

На коме Он тка а и ми с Њим – потку света

Творац увек увек ради у садејству са чојком

Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим

.

Плове наши снови – нови светлосни светови

Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања

Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала

Онда се Дејство попело сасма на врх главе

.

Лети авион изнад облака – свет чисте свести

Испод облака уснули људи у подсвету живе

Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!

Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!

.

Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!

Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!

Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!

Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

Фото: Сремско село; Википедија

у сутону тихом моје село спава

у улици мрак се чује

хуче сове пси лају

а месец наслоњен на плашљиве гране

гледа у тамну капију

и труо праг куће моје

где ћути истина сва

.

испред ње као просјак стојим

и нико ме не погледа

сав црн слике творим

Мајке, Мајке, Оца, Брата

болног детињства, живота краха

испод мог прага сикћу змије

.

из ока се кидају гроздови суза

котрљају се по сувој трави

и смејем се овој смрти што сјаји

моја душа је сва ко гар

изгубио сам траг…

о кућо моја

о њиво моја

о шљиво моја

огњиште моје

огњиште моје труло

.

О моје моје

све што некад било је

зар вам више нисам драг.

Фото: КОСОВСКИ БОЖУР, цвеће које из ИНАТА избија из крша

Колико бола, туге и јада
Ова јадна земља треба да поднесе?
Колико стрепње, неспокоја,
Србско срце треба да понесе?
.
Колико тешких мисли и речи,
Колико страха и лоших вести,
Колико свега тамног и мучног
Треба у душу да се смести?
.
Олади свете, небеске силе,
Подарите мира и спокоја,
Бар је србски народ увек
Био победник сваког боја.
.
Ми смо у крви, као жртве,
Пошкропили целу планету,
Показали храброст и инат
Васцеломе злом свету.
.
Помози Боже, помози Христе,
Сви свеци , преци и јунаци,
Цареви и краљеви, витезови дични.
Нек се завијоре слободе барјаци.

Племе моје, моје радовање

Моје душе кликтај и појање;

Роде свети, роде ваздигнути

моје мисли вечни су ти пути;

Отачаство из неба поникло,

мога срца пламене и дико;

Иконице престол православном

овенчана прогоном и славом;

Моја сузо скрита у мантији

камен цркве, запису, литији;

Рука мајке од вена набрекла,

родила нас греје од навека;

Моје око, моја горска вила

језеро си из ког сам се слила;

Моја грудо, моје постојање

сва си моја жудња и појање;

Моја свећо, мој пламене славни

светлост дајеш и покор си тами;

Извор водо ој, Србијо моја,

ти мој зденац, ја младица твоја;

Косе пуштам, гласом јасно појем

Метохијо, ој Косово моје;

Стар ми отац фрулом песму вије

Црне Горе, Драча, Далмације!

Сећам те се и Србијо стара

од Битоља па све до Вардара!

Уздижем те моје отачаство

ти си моја круна, моје царство!

Теби певам, тебе небу клешем,

у груд’ма си пламен ми донешен;

Мог прадеде муко и тифусе

прочишћење, васкрс га пронесе;

Победа си и понос и дика

колевка си див Христа војника;

Деде мога, равногорца стасалог,

официра до неба израслог;

Мучен нане, убише је звери

али светли, сводом се весели

и сви преци до Бога дорасли

у мојој сте целој души срасли;

Па се молим оцу Светом Сави

да нас Србе штити и избави

да нам деца знаду оклен, ко су,

да им срца бију по поносу,

да остану у земљици светој

и поврате шта им је отето!

Да уђемо скупа сви у коло

над нам’ крила шири двоглав оро;

Ставићу ти круну једног дана

да се знаде да си земља славна;

Запевајмо ој, Србијо мати,

сваки Србин теби да се врати;

Волимо те по свету расути,

душа иште, срце стално слути;

Грлимо те наша мила мајко,

Ој, Србијо сунце наше јарко!

Ој, Србијо на расколу крсту,

ој, ти света веро и опросту;

Ниси земља ти си небо, душа

ти си звоно што се увек слуша!

Не говори ми да те с пажњом слушам,

речи су поређана слова која мало значе,

осећања твоја по тону ја кушам,

да наслутим ако се невоље над тобом облаче.

.

Ти ни не знаш да твој говор ритам има,

октава распон по којима се увек креће,

твоје су радости, несанице и наде у њима,

за прошлим напола већ догореле свеће.

.

Зато те слушам а не умем да поновим,

пратим звук хоће ли сонату ил фугу,

по ноти умем да те пред тугом уловим,

поведем на безбедну, страну, другу.

.

Онда те љубим и причам бесмислице,

најтужнија арија мора доћи до краја,

љубим мргодно, смркнуто ти лице,

да смех чујем у тону мога, само, раја .

Млак и нејак, схрван сопственом тежином,

У хладовини лежах и лаке снове снивах.

Усних глас како ме кори Божанском јачином,

Што живот не љубих и смрдљивим барама пливах.

.

Не плаших се, нит се гордих, нити се оглуших.

Устадох, будан по први пут, и око себе се осврнух.

Видех низбрдицу оцвалу и унапред у њој се осуших,

И видех и узбрдицу, и њоме се, трновитом огрнух.

.

Ђуриним и Јовановим траговима, не цвећем за женама,

Рвах се са медведима и лавовима, и поганим хијенама

Не дадох громовима и муњама, и облака семана,

Да ми охладе веру у сунце сјајно над њима, и крв у венама.

.

За сваку препреку захваљивах Творцу, и вапих за још,

Жедан медовине која ме чека на врху, а која се вековима слади.

Гадљив према сплачинама коју свака шуша купује за гдош,

Хтедох опити се оним што се мукама заради.

.

У борби самотној, све теже пратих очева и браће ми траг,

И помислих да до циља више се не стиже, да Данас је недостојно.

Подижући поглед, угледах на врху како се вије идеала стјаг

Који они побоше Јуче, и око мене милоне пред којима узмиче враг.

Умри! Умри!
Умри у овој љубави!
Ако умреш у овој љубави
твоја ће се душа препородити.
.
Умри! Умри!
Не бој се смрти
онога што је познато
Ако умреш у тренутку
постаћеш безвремен
.
Умри! Умри!
Покидај те ланце
што те држе заробљеним
у свету веза
.
Умри! Умри!
Умри у бесмртности
и постаћеш вечан
.
Умри! Умри!
И изађи из овог облака
Кад се небо разведри
као месец вечни ћеш сијати
.
Умри! Умри!
Умри у граји и буци
свакодневних брига
У миру љубави
искру живота ћеш наћи

Одлазим да уберем смарагдне потоке
Цвет и лептира
Да видиш љубав у двоје
Божански склад њихових боја
За тебе љубави моја
.
Одлазим да Ти донесем
Букет црвених ружа
Вино што опија
Наду што душу буди
И плаве тишине мора
Музику од свих нота
И Сунце са хоризонта
.
Одлазим да ти донесем
Зоре црвених макова
Звук пролећних немира
Ђурђевак са невиних даљина
Додир чежње са препуно уснулих боја
Трачак месечине
И сва четири годишња доба
За тебе љубави моја
.
Одлазимм да ти донесем
Велики бели дом
Крила зелених брегова
Камен што трајање пише
Реку што сунце у њој спава
Цвет што срцем плеше
Ноћ и дан који миришу
Белу птицу
И у руци њеној
Песму и огрлицу
.
Уз пут сам ти брезе посадио
Тишином у њих љубав уградио
Под сводом нашег неба
Запевала птица бела
Бог све ово чује
Па се са птицом дописује
Птицо моја чућемо се често
Сад је ту светилиште
И за љубав свето место
.
Одлазим у башту сребрних двора
Пупољак душе да засадим
И на крст Божији да уградим
Љубав сам дигао на Божији престо
Ту је сада наше место
.
Отишао сам да молитвом срца
Бога тражим и да питам Бога
Љубав шта је
Љубав је оно што ти она даје
.
Одлазим на почетак тајне света
Да ти упалим небо
Светлима зоре
Да крене живот
И да те у њега зовем
Тајним мирисом ружа
И молитвом песме твоје
Закуцај сад на срце моје
.
Будан и жељан те ватре
Уснама врелим
Љубав ти дозивам
И испред тебе стојим
У души ми ватра неба
Отварам ти срце моје
.
Одлазим у небеске алеје
Да пронађем Христово срце
И да Христа питам
За љубав и како и где је
И како да нас
Вечно срце греје

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Хедонистичка пјесма

требала би

јести

допадљиво,

пити достојанствено,

вољети

јасно,

живјети живот

страсно.

Требала би појести себе.

Фото: Новак Ђоковић, 24-ти пехар; Фејсбук

Не може ти Србин вјековима

За громадна захвалити дјела

Вјештином си својом засјенио

Великога Надал Рафаела

.

К’о звијезде у мрачном свемиру

Побједе се твоје сјајне множе

Са завишћу гледају те брате

Анди Мареј и Федерер Роже

.

Ти си витез савременог доба

Ти си Ноле вансеријска класа

Човјек што је бацио у сјенку

Мекенроа , Лендла и Сампраса

.

Понос српског рода и племена

Јунак којег сто врлина краси

Наспрам тебе ситни су к’о мрави

Рој Емерсон и Андре Агаси

.

Своје име словима си златним

У повијест упис’о тениса

Превазиш’о Џимија Конорса

Виландера , Бјорна и Бориса

.

И Данило Медведев је јуче

С лица сузу обрисао горку

А ти пуним заблистао сјајем

На “ Гранд слему “ у граду Њујорку

.

Двадесет си и четири досад

Освоијо велика турнира

Ти си сабља што неправду реже

Српски херој у вријеме мира

.

Борац против ђавољијех сила

Што нам душу и тијело трују

Ратник што је рекетом светио

Книн , Кошаре , Бљесак и Олују

.

По теби ће једног дана брате

Да се зову улице и школе

Срба има десет милиона

Ал’ само се један зове Ноле