Не радуј се прерано

Ниси ме убио

То што ми задрхташе ноге

И падох на колена рањена

Само је звер пробудило у мени.

.

Чујеш ли ту рику лавова

И стампедо слонова

Лепет крила орлова

И јецај давно презрених

Што теби иза леђа пристижу?

.

Твоји здружени ветрови таме

Збрисани биће у трену

Дахом белог анђела

И где ћеш се онда сакрити

Када ти воде запрете?

.

Нојеву барку си спалио

Голуба одавно убио

А све маслине редом побрао

Да се венцем од њих окитиш

Мислећи Цезаром ћеш постати.

.

Не ниси ме убио

Залуд је твоја нада

У овој арени звериња

Још увек су два гладијатора

А само један страда.

слика- Дима Дмитрев-

Одгурнух те у погледу на страни где море из сунца излази

да увек ми у одразу будеш

Ти!

.

Заспах у оку твом сваки пут кад бдиш,

а будиш се у оку мом када заспим!

.

Остављаш ме да бирам и знаш да најбољи избор правим, јер у сваком

сам твом…

.

Не, ово није наш дом ,

али је стан ,

.

О да, знам …

.

И какве везе коса сад има са тим,

питаће гласи,

Онај прамен живи у снази коју дадох ти

да кроз све нити сложене твари

наших дела у вечност стави!

.

Одувек бди!

Америка је овоземљско царство.

Русија је овоземаљска империја.
Кина је нешто између.
Србија је непролазна мисао о слави које

нема, која је била и отишла у вечност.
.
А сви је носимо у срцу…А ње нема.
Одакле нам та Србија небеска?
Она није од Лазара, она је старија јер се

ње Лазар сетио после пуно векова

предања које је он као владар знао.
.
Његов син Стефан је користио древни

календар и имао знања која су древна за

све горе наведене империје и царства.
.
Из угла народа који већином не зна, много

је лоше све. Свуда.
Из угла оних који имају увиде у древност и

вечност, све је добро јер се човек развија и

пролази кроз фазе.
.
Мудрост је и знање како то овде и сада

применити а остати жив у сваком смислу,

јер предати се очају значи живети смрт.
.
Слава Србије се не види у свету, стога је и

нема. Слава Србије се види на небу које

долази на земљу. Небеска Србија је

одлучила да дође на Земљу.
.
Како ће се оваплотити – то она одлучује.
Ко си ти, то твоја душа одлучује.
Ко има уши нека чује.
.
Отресите прашину са својих небеских

пасоша.

ТИ ШТО ВЕЧНО ДОЛАЗИШ
И ОДЛАЗИШ

.
И кад све дође и прође;
и кад све нестане и престане;
и кад мину времена и светови,
Ти ћеш тада, слутим,
доћи изненада,
Однекуд или Ниоткуд, свеједно;
али, доћи ћеш, верујем,
као што си, одувек и свагда,
долазио без најаве!
Доћи ћеш, уистини, знам,
да ћеш доћи!
Јер Смисао Свега
у свим световима –
Смисао који умом својим
ни докучити не можемо –
јесте Твој вечни
изненадни долазак,
Однекуд или Ниоткуд, свеједно;
као и Твој тајанствени одлазак,
Некамо или Никамо,
заиста, свеједно!
Ти
што вечно долазиш и одлазиш,
и снова се враћаш,
зацело, мораш доћи!
Јер Ти Јеси и Биваш,
свуда и у свему!

Само тишина

има моћ да говори.

У свијетло-тамним ноћима

плеше, јединствена у љепоти,

обнажених дланова,

разњежена сновима.

Врела

од снијевања.

За тобом.

Фото: Никола Педовић,Горњи Дубац – Гуча

У крошњи старој живи она,

наочаре не скида своје,

не ради бољег вида

већ да копљем знања другог устријели.

Не воли она ништа преко реда, учитељ мудри и стари.

Што на знање још већи печет ставити знаде.

Не хвали се много и не кити

иако добро зна да ће њено знање свима добро донијети.

Крила своја свима даје

да доброту њену свима ко медаљу на врат окити.

А пјева ко славуј да је.

Зато глас њен слушај и прати и више ћеш умјети и знати.

У жељу бих уплела цвет сибирског бора
Једном у сто година
Заденула бих лепоту иза ува
Жаркоцрвени цвет, шума и ја
Да ли Сибиру више треба?

Фото: Цвет сибирског бора

На пропланку,

под звездама,

гле! Лепојка Вила плеше

у хаљетку прозирноме

од дивотне месечине,

уз свирале,

вилин-гајде,

и уз лиру Вилењака

што уздише за Лепојком,

за Лепојком Дивот-Вилом.

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

О осмехнута дођи

Нага до срца

Дотакни ме рукама

Црно ми се чело

Наднело над очи

Не видим небо

Усне ми зуби

Прерасли

Пред очима се

заплели

Језик ми из грла

Пође не прескочи

Насмејана дођи

нага до срца

Додирни ме рукама

Да се пробудим

Осмехнута дођи

Бела дођи

Топла до костију

Додирни ми дланове

Залеђене ми се

Руке укочиле

Замахнуте

Делић корака

Ни мислима

Не учиним

Осмехнута дођи

До костију топла

Дотакни ме