И нека ме зовеш леденом ружом,

топлотом само костриш ми бодље.

Погледај иза љубичице у хладу

због твог сјаја не расту са мном у складу

..

И нека ме топлота твоја

растопи ко локву на каљавом путу,

попићу из ње сву воду живота

јер знам да после дуго те није.

.

И нека ме уберу, у хербаријум ставе,

лежаћу опет извијене главе

на белом од времена жутом папиру.

Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

.

И нека окрену лист и увежу канапом,

печат сам времена што мину.

Бокораста у првој цвати

заклони ми пелин твоју топлину.

Фото:Љубичице; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид – већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион

Туга се надвила над градом,

овог трећег мајског дана,

у једној од најбољих школа,

остаће доживотна рана.

.

Осам беживотних тела,

осташе на ходницима школе,

оне у коју су малишани,

ишли да уче јер је воле.

.

Крвави пир од друга,

запечати животе њине,

плачимо тугујмо од сада,

на тако тужне судбине.

.

А опет молимо се Богу,

да рањени брзо оздраве,

да неко ново им јутро,

љепше и боље сване.

.

Та мала бића без греха,

које сада анђели прате,

биће нам узор у свему,

ал не могу да нам се врате.

.

Тугуј Србијо данас,

и свих наредних дана,

јер од сада на нашим срцима,

остаће вечна рана.

Је ли стих кап,

слап или сат,

ваздух или дах,

снохватице птице

или мјесечине тик

у алеји олијандера.

Траг маслине на уснама

је ли стих?

Божји дар,

отворен срца кoд

стих је наш.

Закуца ветар по прозору мом.

Изађох ван.

Крајолик нестваран,

плавичасто љубичаст.

Заталаса бреза,

зашуми храст,

запева птица,

мала шареница.

Насмеја се сунце,

загрли ме један зрак.

Долете лептир,

Шапатом рече

да пратим му траг.

Фото: Бреза, као лек; Википедија

«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»
.
Чудно се нешто дешава
У овом ужем поднебљу,
На «високшијој» надморској висини
Горе у брдима
У ванземаљском огранку,
Лепота природе те тешко се доживљава,
.
Али кад је једном доживи човек се препороди.
лавеж паса на људском језику,
у храстовој шуми крик
закуцао је једног дана Св. Алексије на врата оних
који га славе
у просјачком лику са штапом тражећи милостињу
затечени патуљци копају
кукурузи падају с неба по главама мештана
а да они притом не осећају никакву бол
топлички Твин Пикс то је, странче мој
.
Чак и ако
Усред густе помрчине наиђеш
На поља кукуруза који падају с неба,
Горећеш од нестрпљења и прићи ћеш
У шаљивом тону опсоваће те Чунгулац
Лаганим кораком, знај, заглибио си
А то је недозвољена зона тишине и мрака…
.
планета та има неколико континената
безброј земаља а тек градова
под континентом се сматра засеок сваки
град је тамо свака фамилија
а сви су они урођене шаљивџије
сви они лети беру шљиве
сви су они урођени маштари
којима неко немаштовит причу квари
који ће због тога од њихових псовања да прокрвари
Чувај се једноставно те магије
.
У пољу повишеног енергетског потенцијала
Нађеш ли се на тим обронцима Копаоника
Говна ћеш јести од стране људи само ли их нешто код тебе
зачуди
Урлај, трчи, бежи док си жив, јер на планети Чунгули странце
гута див
Лаички запомажи
Ако си дошао без намере икакве
.
Чврсто се држи
У спознању самог себе
На памет ће ти пасти црне мисли
Гурни их, одбаци, не дај се
Ужасно издржи, помози себи,
Лови погледом опасности које те вребају, јер
Афинитет према том ваздуху не постоји у теби
.
«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»

Фото: Нова чудесна планета; Википедија

Ове песме нема у лектири. Ово је песма о мајци која је гледала свог мртвог сина, четничког вођу, и скамењена, није признала да је то њено дете, да би спасила село од страшне арнаутске одмазде. Та погибија мале чете, од пет четника предвођених Саватијем Милошевићем и Лазаром Кујунџићем, која се у Великој Хочи читавог дана бранила од 1500 Арнаута и нешто турских војника, 07. јуна 1905., била је повод да Милан Ракић напише песму На Газиместану, коју сви знамо, али не знамо како је настала. Ову величанствену песму о једној српској мајци написао је Милосав Јелић.

“О Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дубa
Изнaд Хоче и врх Острозубa,
Јутро сјaјно круном не ходило,
Нежном круном у зеленa биљa
Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,
Кaд је вaше око уходило
Тaмне стaзе по долу и луци
Куд прођоше из горе хајдуци
.
Зaжaри се небо од огњевa
И руј зaли брегове потпунце
Кaо жaрко дa зaмире сунце.
Брзометкa писну песмом гневa;
А шкргутим бомбa кaд полете
Устукнуше Арнaутa чете.
Слaбa снaгa бесу одолевa,
Док не ‘згоре, усред живa жaрa,
Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.
.
Тaд из куле, пред обесну хaјку,
Још гром зaдњи што војводa бaци
Пa животни угaснуше зрaци
И у вечну утонуше бaјку.
.
Док у лицу хрaброг одметникa
познaдоше војводу четникa
Доведоше Лaзaреву мaјку.
Зaпитaше: ,,Кaзуј, кучко стaрa,
Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“
Гледa мaјкa убијенa синa,
А тaлaсa срце у недримa.
Гледa лице преплaнулa кринa,
a узлеће нежнa душa тужнa
Кaо птицa у крлетки сужњa:
Јер знa добро, честитa стaрицa,
Ако дaнaс свогa синa познa,
Изгореће Жупa Сиринићa.
.
Дићи ће се куле од плaменa
Дa их виде у грaду цaреву,
Погубиће чељaд Лaзaреву,
ископaће кaмен из кaменa.
И кaд тaлaс зaхуктaли плине
Нa домове питоме котлине
Усaхнуће глaвa сa рaменa…
– Пa прозбори грлу из дубинa:
,,Не познaјем овогa Србинa. “
.
Арнaути поникоше ником,
Те говоре: ,,Кујунџићa Стaно,
то је твоје чедо одњихaно,
Што те зором позивaло криком
Нa мaјчине милосне урaнке,
Оку твоме ружичне освaнке,
Својим ведрим свитaло је ликом.“
.
,,Знaдем“, рече, ,,дa овог хaјдукa
Није мојa одњихaлa рукa.“
.
Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa
aл’ говоре чете Арнaутa:
,,Овa глaвa, болом ужaснутa,
овa уснa крвљу покaпaнa,
Очи јaсне што се сјaјем диче,
Нa твоју нaм лепоту нaличе;
Крв је твојa у лице уткaнa.
.
Диже мaјкa руке обaдвије,
Пa прозбори: ,,То крв мојa – није.“
.
Пустише је љути Арнaути.
А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,
Ветри плaхи сa врхa шуморе:
,,Што је јели грaну откинути,
то је мaјци одрећи се синa.“
Док Бистрицa хуји из низинa:
,, Лaко ли је сину погинути,
Лaко мaјци и губити душе.“
— Живо мaјци срце отврднуше.
.
Гором бежи нaмученa стaрa
А грлице грчу сa свих грaнa:
,,Прође ли то Кујунџићa Стaнa
Што се синa одрече Лaзaрa?“
.
Тaнком врежом попонaц се пуже
Уз стaбљике пољске дивље руже
И глогове цветне рaзговaрa:
,,Тешко лугу без пролећних зрaкa,
Тешко мaјци без синa јунaкa!“
.
Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,
Мутнa окa и косе рaсуте
Кроз воћњaке и стaзе зaсуте
Снежним ињем од трешњевa цветa
Док ивицом пољa подмлaђенa
Кaо црнa госпa зaбрaђенa
Изa ките високa дрвећa
Не јaви се вече из прикрaјкa… –
Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.
.
Земљи пaде, тихим глaсом цвили:
,,Дете моје, сузом нерошено,
Мој Лaзaре, цвеће покошено,
Твојој мaјци греси прости били;
не одрече мaјкa себе рaди,
већ рaд’ своје миле унучaди,
Дa узлете нa јунaчким крил’мa
И рaд нaшег селa питомогa
И нaродa и твогa и свогa …“
.
А кaд гле’ну увенулa стaрa:
Небесимa звездицa до звезде;
кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,
Пa стaдоше врх високa Шaрa;
У колимa беше нaјстaријa
Светитељкa Огњенa Мaријa
Што небеске врaтнице отвaрa
И сaстaвљa срцa рaзлученa…
Земљо нaшa
муком нaмученa! 

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Кад лептир у лет размахне крила

пут светлости сунчане да јурне

крене из чауре што га робила

пут искушења магије животне.

.

Читав му живот у дану једном

са сврхом да собом украси свет

окончава у лету бескрилном

који га твори у рајски цвет.

.

Човек је летач на крилима маште.

Духовна крила већ ко фетус прима.

Људима је дато да моћно лете

неспутани широм универзума.

.

Тужна већина та крила нема

јер су учени да не верују.

Свемоћја сила у њима дрема

док себи собом творе негацију.

.

Живот је кратак ко и лептиру.

У трену мине тај људски дан.

Тужан је крај човека у немиру

због кога је сврхе своје несвестан.

.

Кад крила раскрили да Светлу крене

из блаженства у коме се разлучи

спознаће моћи некоришћене

свестан да мораће још да доучи.

Фото: Необични лептир; Википедије

Дошао сам да молим се Богу

Не разумеш пробао сам дрогу

И свакаква с..ња укључујући и јогу

Тим путевима више да идем не могу

Дух ми је потучен до ногу

Сам са собом немам слогу

За то хоћу на душу да ставим облогу

.

Дошао сам до црквених врата

Извуко се из живога блата

А она закључана моје срце не схвата

Па чекам да отвори ми их старији бата

Дал спава ил ми не отвара из ината

Свеједно смањује му се плата

.

Кад буде дошао наш тата

Јер свачију грешку сигурно схвата

Дошао сам то је једино битно

Дошао сам ништа више није тако хитно

Дошао сам све остало је ситно

Дошао сам проблеме све сам од себе ритно