Фото: Црвено срце; Википедија

Боје на прстима

боје на длановима

боје на лицу

боје на зиду

на графиту

боје

вреле муње

и

црвеног срца.

Фото: Фб страница – Coloform Garden

Фото: Моја мајка,опис, писмени задатак; Википедија

Стојим и дрхтим,
У мени се све
Расипа и ломи,
А онда…
.
Осетих, мајка ме
Заштитнички
Хвата за руку.
.
Иако сам превише
Смрзнута
Осмех њен
Ми душу отапа
Развлачи је
У властити смех.
.
Гледам је нетремице,
Моја је песма у цвету,
Искра на врховима
Хоризонта,
Уснули прсти
На иверу росе.
.
Нешто топло ми се
Разлева у грудима,
Пулсира према грлу.
Осећам мирис
Доброте, љубави.
Страх неповратно
Ишћезе.
.
Желим да је ухватим,
Стиснем у јак загрљај,
У којем би се
Наша срца спојила.
.
Али загрлих празнину.
Почињем да трчим,
Понесена стрепњом,
Која ми вади
Срце из њедара.
.
И тада широм отворих очи.
Био је то само сан…
Путеви бола се отворише.
У тој ноћи ја не назрех више
Светла траг.
.
Јер та ноћ је била
Мојим сном тешка,
И ожиљак на срцу оставила.

Подари ми Боже

живота, још један дан .

Нека буде : светао, сунчан, радостан.

Небеском светлошћу окупан.

Стваран, а неухватљив као сан!

Да сагледам живот свој целокупан.

Од зачећа до кончине,

да видим шта то мене брине ?

Због кога сам тужан

и због чега сузе роним ?

Како завесу заблуда

са очију Духовних да склоним?

На који начин да се молим ?

Како себе и ближње да волим?

Господе, помози ми да разумем

зашто уопште постојим!?

Која је Твоја, за мене промисао?

Како да живот овај безличан ,добије смисао?

Џабе сам растао и ваздух удисао,

ако ми време дато за спасење оде у бесмисао.

Иии, од чега Боже треба да се клоним

и од кога то дарове да склоним?

Како да их умножим и коме да их поклоним?

Како да послушам, а да се никоме,

сем Теби не покорим?

Кога Мили Боже, од овог ништавила

какав сам треба са створим?

Одговор не знам, зато Ти се молим…

Помози ми, желим да постојим!

Рођендан је Јесењину!

Уткала у језеро зраке рујна зора.

Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде жуња, у дупљи се крије.

Само ја сам весео – до плача ми није.

.

Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,

сешћемо уз навиљак поред стога жута.

Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,

безумном од радости никад се не суди

. .

Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,

однећу те опијену у жбуње до дана.

Нека плачу тетреби и нека роморе,

грца чежња весела у румени зоре

Из срдашца песма ниче, душа јој је семе била.

И све мисли небу лете, Србија им даје крила.

Луч обасја све кањоне и планине смрзлог дана,

магла неста, указа се вук с’ стотину љутих рана.

.

У очима ватру носи, огледало од буктиње,

крв потече, па се врати у венама се успиње.

До Kосмета ветар стазом урлик милни Храму носи,

а Храм биће сваки педаљ где год јесу српске кости.

.

Васкрсењу вавек слични… Ми гинемо, да нас роде!

Kруг бескраја у зорењу, месец плови до слободе.

Да челиком оштрим секу, живим огњем да нас спале…

Вук устаће, јер је браник наше земље Православне!

Грлим лист пали,  

и влат касне  траве.

Љубим цврчке заспале,

и  ужурбане мраве.

Милујем дуње узреле,

тикве убране, у рукама беле гроздове.

Љубим птице шарене,

под стреху застале,

лаванде у забораву исцветале,

и белутке на путу остале.

Слушам  кораке, у оносвету чујне!

То ти си кренуо

мене тамо потражио!

Фото: Село Шекулар код Берана; Википедија

Има једно дивно мјесто,
Срцу драго, пуно сјаја,
Не одлазим ја ту често,
Ал’ га душа у свему одваја.
Одваја га и чува од свега,
Спомиње га и у срцу носи,
И увијек је она жељна њега,
Село дивно, с којим се поноси.
Под Мокром се оно свило,
Своје златно рухо разасуло,
Село моје, село моје мило,
Твоје ме је сунце изњедрило.
Кад захучи твоја бистра ријека,
И распрши успомене драге,
Свака стопа мелемнија од лијека,
Ђе год да сам даје срцу снаге.
Најљепше си међу најљепшима,
Да те видим душа ми изгара,
Сваком дао најљепше од себе,
Поносито име Шекулара.

Фото: Ружне слике; Википедија

Вребају испод капака очињих

Штрче им вршци отровни

Намигујући одсев блаженства

.

Као сабљом лажним доброчинством

Опрљише севом левооким

Ошинуше и светост и правду

.

На свакога згрушеним испљувком

Уједоше сису материну

Одрубиће сами себи главу.

Казни ме разумом,
повешћеш моју борбу за спасењем.
.
Казни ме узвишеним лепотама
да им боје гледам, да их осећам и милујем.
.
Казни ме почастима да молим,
окривљене и задовољне, несрећне и промишљене.
.
Обуздај ме да твој лик у праху не тражим,
да ти се смејем када се наг
из пламена извлачиш,
тихо ме дотакни
да ти крути мирис над телом осетим,
мало ме воли да те запамтим.
Човече, нечовечни немој ме тражити,
нећу ти глас у ваздуху препознати,
нећу ти име на папиру написати,
нећу ти јесен у собу донети
нити ћу те кривити, волећу те
остави ме.

Била је ноћ, мркла, тамна..

Нама су ноћи бесане као у сред дана,

дубоке, тесне,

за резање ножем, фијук метака..

У нашој отаџбини, чамимо иза решетака..

Тихе молитве жена, мајки су

као пригушене сузе и неоткинути јауци..

Неподношљива тескоба неизвесности

раздире груди мушке.

Прстима траже скривене пушке..

Злу не требало, због ове нејачи..

Непријатељу то ништа не значи.

Савести и поштења немају.

Њих светски силници помажу..

Оне људске сабласти што заогрнуте

руком пакла светом бахато корачају,

муче, руше, несрећу сеју..

Ми хтедосмо, вечери ове да се побунимо..

Нас, тридесетак..

Шта би ово?

Не стигосмо да испалимо метак,

само направисмо барикаде..

Несрећа или наместише, један њихов паде..

На нас  снајпер осу и нама тројици

срце стаде, живот исцури..

Пред очима нам промичу слике завичаја, оца, мајке, девојке, жена, деце..

Јао, јао!  Ко зањиха ову косметску колевку, што своје потомство просу?

Ми к’о уклете сене, шака јада, овде, сами..

Родољуби, хероји, шта ли?

Браћооо, где сте?

Жито нам туђи коњи позобали..

И ливаде туђе овце пасу..

Више је рушевина, згаришта,

него живих светиња..

Мајке нам над хумкама песму закукале..

Браћо, где сте?

Крв ваше браће Косметом тече..

Фото 1,2:Манастир Бањска на Косову и Метохији; Википедија