Улазим у саму себе,
тражим речи и затварам свој свет.
Она сам која воли зиму,
а када се природа заледи и све стане,
упорно призивам пролеће.
Ја сам она која затвара очи пред сећањем.
Тим погледом пробудим страх.
Између мене и тебе је провалија.
Једино реч је мост, али само
ако успеш спавати испод лука дуге која ти
не доноси срећу
већ бол.
Можда ти некад поверим своје речи, оне које
и од себе саме
више волим.

ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ
РАТНИКА
.

Сунчев ратник вечно путује кроз
властито срце, водећи – без
престанка и предаха, и, из трена у
трен – свети рат за љубав, светлост
и живот са сврхом и смислом.
Љубављу побеђује мржњу;
светлошћу побеђује таму; животом
побеђује смрт!
Своје непријатеље нити прогони,
нити мучи, нити убија, већ их
чаролијом сунчевог ратника,
чаролијом свога Оца Сварога: из
мржње уводи у љубав, из таме у
светлост, из смрти у живот – у
живот са сврхом и смислом, у
живот без почетка и свршетка!

Планински ветрови шибаjу водопаде,

кроз крила орла бели се свет.

И облак небу невиност даде,

орлићи у гнезду, спремни за полет.

.

На пропланку шумском древни запис стоји,

стеновити белег нашег постојања.

Часног кавалирства, душманин се боји

и закона Србља, из вековног здања.

.

Прасак потока старог низ брегове јури,

нижући речи завета и плача.

Вила можда спава, Ратник можда жмури…

Ал скршени трени, мозаик су стакла.

.

Нижу се зборења, шапати и лахор,

још храстове гране штите молитвеник.

И пољана божурова од витешке крви,

венац славе плете водопадској пени.

.

Спајајући срчу, бодеж и оштрице,

катане и крчаг, и хлеба и соли…

Kрљуштима бола вапај јада риче,

тврђава под водом, камена изрони.

.

И занеме све, гранит се промоли,

из траве понико на пољани борбе…

Склопи руке сестра, док се мајка моли,

за ратника – сина… Временско раздобље!

Фото: Бели орао; Википедија

За благослов је час у ком

анђео спусти своју руку у бездан,

макар начас тамо где

тама таму коти, слепило себи подано.

.

Напокон,

из бунила прене те нешто: свет.

Свет који прогледа у те,

зебња нечија што придржава те

док поново учиш да ходаш.

Оданост, род рођени, укорак с тобом

овде у оностраном граду.

.

Боже, каква плавет,

пролеће поранило,

лепота наклоњена мртвима данас.

Мирис воска је лак.

Палимо свеће у прозрачност

и, као да у време упловљавамо,

у овој тачки смо случајно,

гробови другде. Јест другде.

Дан је леп, мислим,

добра је туга окренута неком.

Веје златно паперје у понор, у простор

распет међу распрслим пределима, веје

онамо где склиски путеви воде одавде,

једнако одавде.

Помишљам још:

Ко је то смислио

да стиху забрани жалост, имена, умрле,

сузе да су непримерене,

а метафизика да јесте и остало.

Из збирке ЗВОНО (АРТ, Ужице, 1999)

Фото: Пролеће; Википедија

. Онима који долазе:
-Јер ваши родитељи
нису ваши родитељи

.

Родио сам се

а ти ниси била у соби

Мајко:

безгрешно сам рођен

иако зачет грешком …

Твоје одсуство је све што памтим

Твоја сенка све што сам имао.

Родио сам се а тебе у соби није било.

. . .

Црквене књиге –

цркотине времена

не помињу и не памте

такав случај

или га намерно предају забораву –

грешно зачети –

безгрешно се рађају

нови  Исуси из Епрувета

могли би заменити старог

из Назарета …

.

Рођен сам

А тебе није било у соби

Мајко …

Доба се деле

између два рођења

или две смрти:

а чијој се смрти

ја још могу надати

за чијим одласком следити

ако ми ти на рукама

не можеш умрети?

.

 . .

Чекам још увек

у соби сенки

да твоја рука очврсне

и помилује ме по коси

пред сан

са упорном мишљу

да ће једна нова Библија

морати да буде написана.

Фото: Како настају бебе из епрувете; Википедија

Птице умиру ноћу

Саме

Тихо као звјезде

На тамном своду –

Као давно дата обећања

Као лист јоргована

Као лептир на цвијету

И као осмијех на лицу

Заборављене жене

..

Птице умиру ноћу

Саме

Тихо као звијезде.

Птице умиру ноћу…

Саме

Баш као моја Мајка.

Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја,
зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.

Г.П: Путевима славе

Фото: Слике са Газиместана; Википедија

Решила сам да свему се смејем.

Нову себе градим за нова времена.

На Сунцу ћу душу и тело да грејем,

топлоте је боја цинобер црвена.

.

Боса ћу росну траву да газим,

из облака кад је вода проливена.

Сваком капи кожом да се мазим.

Киша је за мене рајски зелена.

.

Жеља што ме теби привуче

да те хоћу увек уз своје скуте.

Гони да чекам чега не беше јуче.

Чежња је боје светло жуте.

.

Досадили често сањани снови,

срце ми трепери а мирује глава.

За нова јутра хоризонти нови.

Пробуђеној нади боја је плава.

.

Двоје деце смисао мог живота.

Уз њихов смех сам једино цела.

Бриге и радости чаробна лепота.

Мајке сваке боја је горуће бела.

Напустих облаке

.

Вратих се у тишину

И пробудих  у себи

Усахнуло детињство

Да не будем сама

.

Погледом прошетах

По свету

У којем сусрете

Драге памтим

.

Огледало ми показа очи

У којима је нестала

Светлост

.

У срцу тужна песма

Коју само оно чује

.

Онај за ког сам росу

Са латица цветних

Сакупљала

Да лице уморно мије

.

И за кога сам

Моју љубав

Ветру давала

.

Да је претвара

У сунчев лет

Постаде облак

.

Чекала сам

Чедношћу љубичице

.

Он не дође

Опрости вечности

Што сам сањала

Да љубав постоји.

Одавно су бледа моја јутра

сунце је минуло

из мртвих очију мрак синуо.

.

Кроз беспуће се страх протеже.

птице траже спас

а бол живота у оку стоји.

.

Сед сам, као лишће свео.

тужно по свету окрећем лице

док ветар носи грање што плаче

а с њим и моје птице.

.

Како да вратим изгубљено време

кад стојим на прагу старости и смрти

како побећи из чаме пространства

што се у круг врти.

.

Јер, на заласку сунца моје птице

су пале.