Category: All
Драгица Томка: Парк Гуељо

Фото: Парк Гуељо, Барселона; Википедија
Сводови
Од сунца заклоњени
Звуци
Шири и дубљи
Но што могу бити.
.
Стадох.
.
Од сувог лица
Таласима меке косе окруженим
До мене у сенци сводова
Само звуци
И нешто таман толико
До дна срца дошло.
.
И бол изађе.
Не бол звуком изазвана
Но бол звуком истерана
Бол са дна срца изашла
Бол у сводовима нестала.
.
Парк Гуељо
Смирај врелог летњег дана
И мир.
Звуци гитаре
Појачавају смирај.
Верица Стојиљковић: У касни летњи дан

Фото: Косач; Википедија
У касни летњи дан,
у небо погледам,
на први облак станем,
кормило од сна покренем,
и на пут кренем,
тамо где птица цвркут не престаје,
тамо где жито стално зрије,
где косци траве не косе,
где шума зеленим мирише,
где вода с каменом љубује,
где вилин коњиц с пчелом другује.
И што сам ближе,
срце у грудима поскакује,
низ лице сузе радоснице,
у души твоја душа столује!

Фото: Вилин коњиц; Википедија
Милана Јањичић: Jа се не бојим

Ако ти кажем да се не бојим
гледајући смрти у очи док
броји моје преступе на овом
животном путу који води у пропаст.
Јер празан је дан у којем те нема.
Трајно ме то сазнање одводи од спокоја.
Исмејали смо срећу у непознатом осмеху
неке жене у којем си случајно,
можда, препознао мене.
Обећали смо да нећемо више
говорити о прошлости.
Видела сам ти снове,
узела мало твојих суза,
стајала постојано испред тебе.
Не заборави, ја немам ништа
осим вере у тебе.
Не дозволи да носим залудни крст.
Милан Миљковић: Ако за истину немаш меру

Ако за истину немаш меру
онда си сигурно на правоме смеру
спреми се сада се грехови перу
и покажи колку имаш веру
а сви ће около нешто да ти с..у
насрћу прете на тебе се деру
понашаће се према теби ко према уличном керу
баш зато песму ти и даље држи
за ум свој чврсто је вржи
гласом галами што више пржи
притисак њихов тад лакше се издржи
а спас долази све је бржи и ближи
зато хајде устај на ноге се дижи
крећи на време на време стижи
ово је теби што правду признајеш
знам сигурно ћеш да истрајеш
јер од ње никад не одустајеш
имаш довољно снаге не посустајеш
зато све од себе дајеш
кајеш се кајеш и кајеш
у покајању остајеш тако опстајеш
Велика Томић: Игра сенки

Фото: Фб страница – World Around Us
Уз ружу, свећу и ноћну таму
заискри око ко жишка пламен.
Само ми ноге клецаве беху
када спусти на колено руку.
.
С друге стране очи копља сеју,
свако ме у стомак гађа.
Док чекам свећу да догори,
пламен се поново рађа.
.
Разигра пламичак сенке по зиду,
вијори соко и шири крила,
летим са њим до самих звезда,
падам и устајем док ме снага не изда.
.
Било је вече.
Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.
.
Из књиге „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“
Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока

Фото: Вила; Википедија
Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава. Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.
Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри. Све је било судбински, а из виших светова осмишљено. На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.
Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова. Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути. После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светланау далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока. На Брановом самртном одру,Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.
После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћнестолетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.
Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток. У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.
У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству. Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.
Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године. И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет. Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат: Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.
Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу. Рођен је као првенац мајкеРускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледнимсибирским брезовим и кедровим шумама. Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.
Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овомесвету, и у овоме обличју. По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровимшумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.
* * *
Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

Фото: Вилењак; Википедија
Владан Пантелић: Вадвизвила звирала

Фото: Анђели шапућу; Википедија
Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион
Испод сиви тепих- облак из кога лије киша
Изнад у безкрај – пространство плавог неба
У мојој дубокој нутрини богослови Творац
.
Удубљујем се усе да видим Творчев разбој
На коме Он тка а и ми с Њим – потку света
Творац увек увек ради у садејству са чојком
Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим
.
Плове наши снови – нови светлосни светови
Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања
Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала
Онда се Дејство попело сасма на врх главе
.
Лети авион изнад облака – свет чисте свести
Испод облака уснули људи у подсвету живе
Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!
Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!
.
Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!
Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!
Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!
Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!
Зорица Бабурски: Моје

Фото: Сремско село; Википедија
у сутону тихом моје село спава
у улици мрак се чује
хуче сове пси лају
а месец наслоњен на плашљиве гране
гледа у тамну капију
и труо праг куће моје
где ћути истина сва
.
испред ње као просјак стојим
и нико ме не погледа
сав црн слике творим
Мајке, Мајке, Оца, Брата
болног детињства, живота краха
испод мог прага сикћу змије
.
из ока се кидају гроздови суза
котрљају се по сувој трави
и смејем се овој смрти што сјаји
моја душа је сва ко гар
изгубио сам траг…
о кућо моја
о њиво моја
о шљиво моја
огњиште моје
огњиште моје труло
.
О моје моје
све што некад било је
зар вам више нисам драг.
Вукица Морача: Инат

Фото: КОСОВСКИ БОЖУР, цвеће које из ИНАТА избија из крша
Колико бола, туге и јада
Ова јадна земља треба да поднесе?
Колико стрепње, неспокоја,
Србско срце треба да понесе?
.
Колико тешких мисли и речи,
Колико страха и лоших вести,
Колико свега тамног и мучног
Треба у душу да се смести?
.
Олади свете, небеске силе,
Подарите мира и спокоја,
Бар је србски народ увек
Био победник сваког боја.
.
Ми смо у крви, као жртве,
Пошкропили целу планету,
Показали храброст и инат
Васцеломе злом свету.
.
Помози Боже, помози Христе,
Сви свеци , преци и јунаци,
Цареви и краљеви, витезови дични.
Нек се завијоре слободе барјаци.
Невена Татић Карајовић: Ода Србији

Племе моје, моје радовање
Моје душе кликтај и појање;
Роде свети, роде ваздигнути
моје мисли вечни су ти пути;
Отачаство из неба поникло,
мога срца пламене и дико;
Иконице престол православном
овенчана прогоном и славом;
Моја сузо скрита у мантији
камен цркве, запису, литији;
Рука мајке од вена набрекла,
родила нас греје од навека;
Моје око, моја горска вила
језеро си из ког сам се слила;
Моја грудо, моје постојање
сва си моја жудња и појање;
Моја свећо, мој пламене славни
светлост дајеш и покор си тами;
Извор водо ој, Србијо моја,
ти мој зденац, ја младица твоја;
Косе пуштам, гласом јасно појем
Метохијо, ој Косово моје;
Стар ми отац фрулом песму вије
Црне Горе, Драча, Далмације!
Сећам те се и Србијо стара
од Битоља па све до Вардара!
Уздижем те моје отачаство
ти си моја круна, моје царство!
Теби певам, тебе небу клешем,
у груд’ма си пламен ми донешен;
Мог прадеде муко и тифусе
прочишћење, васкрс га пронесе;
Победа си и понос и дика
колевка си див Христа војника;
Деде мога, равногорца стасалог,
официра до неба израслог;
Мучен нане, убише је звери
али светли, сводом се весели
и сви преци до Бога дорасли
у мојој сте целој души срасли;
Па се молим оцу Светом Сави
да нас Србе штити и избави
да нам деца знаду оклен, ко су,
да им срца бију по поносу,
да остану у земљици светој
и поврате шта им је отето!
Да уђемо скупа сви у коло
над нам’ крила шири двоглав оро;
Ставићу ти круну једног дана
да се знаде да си земља славна;
Запевајмо ој, Србијо мати,
сваки Србин теби да се врати;
Волимо те по свету расути,
душа иште, срце стално слути;
Грлимо те наша мила мајко,
Ој, Србијо сунце наше јарко!
Ој, Србијо на расколу крсту,
ој, ти света веро и опросту;
Ниси земља ти си небо, душа
ти си звоно што се увек слуша!
