Поред пута стасити храстови

Цвјетови багрема

Љепота се прострла свуда

Свака травка,птичица и зверчица

Одише тајном

И душа зна да треба да прође туда

Ту је пролаз у оносвјет

Свака кућица,цвјетић

Спаја се са плавим сводом

Одише хармонију,мир и љубав

А тек стасити бор небу под облаке се пружио

Ех да ми је на том Прагу

У звијезде да гледам непрестано

И стварам пјесме и нове свјетове

Раскрилим врата срца

И запловим у праисконе снове

Ту је и језеро

Зароних у своје дубине

Загрлих и растворих сјенке

Махнух страховима и илузијама

Отпустих их ,више ми не требају

Изроних на кристално бистру површину

Удахнух љубав и радост

На небу видим нека нова свитања

Бајковите планине простиру се свуда

Природа је чаробна

Враћам се у При Роду

Сви треба да се врате у При Роду

Да се врате себи

Љепота је у оку,у даху,постојању

Бацам се у лет

Једном ,други пут,трећи

Ех да ми је на том Прагу

У небо да гледам непрестано

Дај Боже…..

Фото: Дајбог; Википедија

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука дјевојачка

На прозор,тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Летјела си ми по леђима,

лакирала усне умјесто ноктију

пљујући у шаку,

гнијездећи се у оку

ко птичурина.

По ребрима мојим

тражила боју своје пјесме,

ко да вода новина може бити.

Под притиском свих бијелих заблуда,

истраживала си ми шаке да случајно

на њима нешто ново не пише.

Под твојим крилом досањах небо.

На крају свега, на почетку краја

махнула си ми, и почела да течеш

баш ко да вода си.

Сијала Миљка босиок
у својој башти зеленој.
Не ниче Миљки босиок,
већ ниче трње глогово.
Под глогом Миљка болује,
драги јој носи понуде.
“Можеш ли, Миљка, преболет’?“
“Зашто ме питаш, драгане,
Кад све је ово због тебе,“

“Драгачевске, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Босиљак; Википедија

Толико љубави у себи имам
Да свима бих је могла
Нудити и дати
И сваком по осмех
Делила бих радо
И детету у песку
И беби са цуцлом
И девојчици са плавим кикицама
И заљубљеном пару
Стиснутом љубављу у неком
Тајновитом кутку парка,
И баки на пијаци, и…
Свима који примили би хтели
Дашак радости, веру у сутра
Талас пријатељства.

И сваком по осмех делила бих радо,
Ал срећа моја била би већа
Када осмех на лицима гледати бих могла.

Д.Т:“Латице Булке“

Фото: Зоран Животић – Булке 2; Википедија

А ко ће га знати каква ће

још чуда Србију да снађу,

коме веровати и чијем ће

гаду испросити наду?

Они што су сада забораву

дали све српске Jунаке,

али нису знали да још има

оних што уче нејаке…

Преносећи причу са мајке

на ћерку и с’ оца на сина,

док злобници лажи у јавности кличу,

не може се сакрит’ шаком сва истина.

Памтиће се вечно ко је био први

у одбрани Земље из поносног строја,

џабе њима тајни и језик погани

када Србин чује урлик од Чопора.

Још ће једном газит’ борци за слободу,

по Светоме тлу, земље нам Србије.

Jунак ће један вратити слободу

кад’ се урлик срца из Србина чује!

Све ће српске мајке у поносу своме

синовима својим беседит’ истину,

да је један Jунак са свим Вуковима

сачувао тло српску Отаџбину.

Не може се вуку одузети духа оног

српског снажног што у њему гори,

јер нико није савладао вука док се

верни Чопор срцем својим бори.

Србија сад’ спава, али чује вука

предводник Чопора у нама се чује,

узалуд вам лажи и грамзива бука

срце му јуначко силно одjекује.

Kо би га знао шта ће нас још снаћи

и чије ће лажи узалуд да плове,

али једно знамо неће нас дотаћи

ловци без морала што Вукове лове.

Фото: Вукови; Википедија

Осам земаљских анђела

Јуче је код Бога отишло.

Нема више смеха и маште дечије,

Све је прешло у невидело.

 .

Осам дивних, малених душа

И чувар, да их чува и тамо,

Отпутовало је из нашег света.

А ми морално посрћемо и пропадамо!

 .

Осам радосних, насмејаних лица,

Никада више са нама неће бити.

Једино молимо Драгана чувара

Да их и тамо пази и штити.

 .

Ово се никада и никоме код нас

Није догодило, нити некад збило,

Све док тама и зло светско

У нама није зацарило.

Тијанија силовита пресветла – уранио Јарило
Распростро злато по шумама таласастим пољима
Брдима планинама и водоплавној реци Тијани.
Клизе фини сребрнасти слојеви магле по котлини.
Жмиркају и светлуцају хиљаде хиљаде округластих
Малених огледалаца са површи залеђеног снега.
.
У даљини подно ланца дугих плаветних планина
Реско лаје малени цуко не подржаше га остали
Можда види – осећа промрзлог зекана у близини,
Или га је узбудио протрчали скакутави срндаћ.
А можда му се прикрада лукавица лија из Осоја
Да шћапи неку занесену неопрезну коку за лијиће
..
, Можда је као оштра одапета етерична стрела са Рзава
Праисконог Витеза Благоја Стрелца Ариљца,
А можда цуко лајући високо високо подиже храброст,
Показује да је увек оран будан и да је зубе наоштрио,
И да је веран чувар и помагач у свако тешко време
И да је спреман за истрк ако нека напаст запрети
..
Горуцка и пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,
Капљуцка са крова истопљени снег – тап тап тап.
Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран
Викло да гледа плава провидна међубића светова
Викло да стра-жари на раскрсници сила и ветрова
И да види богове Рода на далекој планети родини
..
Иде ми се одмах испод Храста исцелитеља и мудраца,
Иде ми се на планине Јелицу дугу и Каблар стеновити
Да гледам и сликам кривуд реке Западне Мораве,
Иде ми се на Овчар на жарну светлосне тачку – Рачвар
Одакле се и према западу и према југу рачвају струје
Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се
Где да идем, хеј! хеј! где да идем – када сам дошао!?

Фото Владан Пантелић: Планине Овчар и Каблар

Како, глади псино света, да те преведем у речи,

Па њима пожаре високо да гасим,

Кад си дужа него што друм у мојом глави

Може да зазвечи,

У мојој глави, судбини стиснутој у грудву ко у страви,

Којом се потежем и гласим;

Како да те напојим попут стада што на рог

Небеса свлачи кад се са испаше врати,

Кад замуче да попуцају брда и бесно копито

Баци да вид свој суноврати;

Како,  глади залечена у висинама,

Да ти о ситости зборим као о земљама

Од којих нисмо

Ни грлом, ни ребром,

Кад од пута превеликог, преголемог,

Сама отпадке и трунке једва стижем

Овим смелим ужасом, овим сном

Од кога још сада бисмо

Да нам простори време озвуче;

Како,  глади космополито,

Да те у хлеб смесим и налијем виногруђем,

Предивним јађем,

Па понору, извору напуним испуцала уста

Што нас вода од краја до сјаја

Ко од зуба до руба или празног залогаја

Како да ти кажем: доста,

Кад без тебе трпеза је пуста,

Кад се тобом храним и сажижем,

Кад је доста што нас оста;

Како, глади пржино под језиком,

Како кад пут корак вуче

И птица из мене више није птица

Него луди метак

Бескрај у чело да пољуби

Макар био странпутица,

Макар живот да изгуби?!

Фото: Глад; Википедија

О ЗВЕЗДАНИМ КЊИГАМА

СУНЧЕВИХ РАТНИКА

Сунчев ратник зна, да је незнање,

необразовање, неузрастање у Духу

и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на

себи, у стицању духовних и

божанских знања, чини велик

злочин, како према потомцима

тако и пртема прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали

Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у

необразовању и у духовном

неузрастању, сами себе, свесно или

несвесно, исписују из Србске

Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само

по крви, већ, пре свега, по

Божанском Духу, по Свесности и

Свести.

Залуд некоме србски ген, ако

изабере да живи и преживљава у

тамници незнања!

После кратког времена, избледеће

у њему и посве ишчилети србски

ген и, он ће убрзо бити никоји и

ничији и свачији – више туђи

него свој!

Необразовани, непросвећени и

неосвешћени живе попут скотова у

грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу

духовног и божанског развоја, он је

све алавији, све грамзивији, све

више везан за материју; он само

граби, пљачка, отима и краде до

бесвести, до лудила, до

самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског

развоја, гле! бивају највећи

паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у

звезданим књигама записали:

незнање је највећи грех и злочин!

Фото: Срби, древни ратници; Википедија