Спектром нестварних боја и њиховог преламања

види се свака честица човековог разлагања.

…са самим собом неслагања…

Свака, и најмања, сенка описује човеково незнање.

Неко осети и види више, неко много мање.

Све зависи које је стање.

Хоризонти се у расту прошире,

а заборављене лепоте човекове иза зида страсти провире.

Те исте страсти нестану и лагано се смире.

Када их препознамо и очекивања наша то не буду,

на добром си путу.

Остани у тачки равнотеже.

У њој се небеско савршенство разлеже…

Гадови се лево и десно разбеже.

Ништа више не притиска и не стеже.

Свесност све у корену реже.

Болно је када такво стање наступи,

али после ни паметни више нису глупи.

Само су предуго били у рупи

сопствених и туђих ставова, без пута и планова.

Залутали су где није требало, али се десило тако.

Са околностима животним

нису умели да се носе увек лако…

Корак по корак себи се врати,

сасвим полако.

Фото: Видљиви спектар боја; Википедија

Све за собом оставићу чежње,

овом дану што се крају ближи,

боле дуго а нису неизбежне,

шта сам била до данас прекрижи.

.

Ноћас ћу без мајке да се родим,

без успомена,мисли и жеља,

полако учићу да светом ходим,

разлучим зле од пријатеља.

.

Кад ме душа некоме привуче,

несаницу донесу туђе очи;

Волећу лудо јер не знам за јуче,

због љубави све ћу опет моћи.

.

Можда себе другачије назовем.

Не чудите се кад не отпоздрављам.

Новој себи нови усуд да дозовем,

данас, све минуло заборављам.

Две преда мном стазе стоје
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје:
Идем трњу да се врнем.
.
Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

Фото: Руже многоцветнице; Википедија

Љепоте те ниђе не би,
Свјетлости, љубави и радости,
Покоран ја сам земљо теби,
Блисташ, препуна гордости.
Поносан сам земљо моја,
На сваки твој сиви камен,
Блијешти пун топлине, боја,
Твој огртач, чудесан, отмен.
Планине, стазе и ријеке твоје,
Земљо синова и јунака,
Нек све лепрша од среће,
Моли се свака мајка.
Нек је мирно море твоје,
Нек твоја ђеца срећно ţиве,
Нек све дише једном душом,
А, други, нек ти се само диве.

Фото: Црногорске планине; Википедија

Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога, повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стеена, но мимо Бога, таква је тековина грех.  А сваки гре појачава жељу за новим грехом.

Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним, оно гаси жеђ.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу

Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио

Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот

Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

.

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор

Она – трком изронила из зоре и забацила ранац

Подочњачки плаво богато подпетнички високо

Потрчала низ камени пут послу који верно чека

.

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота

Вири у буљаво око распуклог источног прозора

Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока

Истичући живот му је виорио као ланена завеса

.

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа

Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање

И не обазирући се иде кроз свој живот мрава

Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

.

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?

То није живот дугих и широких видика слободе

Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни

Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Шума чаробна, од столетних дрвета,

Трава што небу се пропињу,

Тихошумних плаветних потока.

.

Говор птица чујем,

Милозвуком ветра путујем,

Дом осмехнути угледавам.

.

Поглед земљи спуштам.

Стазу од облица правим,

И њом безшумно корачам.

.

Силина љубави,

Цветне прозоре отвара.

Шире се мириси

Шарених колачића.

отпловивши далеко од јинг мен прелаза
путоваћеш пределима земље цху
иза тебе планине испред дивљина без краја
река тече и улази у пространство пустоши
месец обешен лебди небеско огледало
облаци бљеште палате у мору
воде завичаја једнако драге
пратиће твој чамац тисућама лиа

Љубавник је упитао љубљеног
Волиш ли себе
Више него што волиш мене?
.
Љубљени је одговорио
Умро сам за себе
И живим за тебе.
.
Напустио сам себе
И моје биће нек се избрише
Постојим само због тебе
.
Све што сам знао
Не треба ми више
А упознавајући тебе
Постао сам учен

.Изгубио сам сву своју снагу
У немоћи својој
Тобом сам снажан
.
Волим се
Волим те

Има једно место

Иза седам мора

Где цео свет спава

Спавати се мора

.

Има у том месту

Госпођица права

Која никад никад

Не жели да спава

.

.Има једно село

Иза седам гора

Где сва деца једу

Јер јести се мора

.

Има у том селу

Једно розе цвеће

Један јунак мамин

Који јести неће

.

Ја предлажем за њих двоје

Да се нађу да се споје

.

Не треба их прутом бити

Већ их треба ођенити

.

Па нека се цвећка

Са супругом нећка

Фото: Дечак и девојчица; Википедија