Тихо вече у Тијању благословеном
На истоку понад дуге Јелице планине
Помаља се плови лагано пун Месец
Певају птице зриком зричу зрикавци
.
Уздижући Месец – прекрасна слика
И ширећи осећај радости у грудима
Ах! радост нема време има Вечност!
Радост је наша суштина наша природа
.
Неки људи чак и мудраци слове патњу
Пишу саге о њој као да јој се удварају
Патња чисти али не гура дух напред
Патња растреса дух радост га подиже!
.
Вече пуног Месеца – тихо певушимо
Силницу – Васкрсење и вечни живот!
Проницљиво умујући природне законе
Надчулно и радосно спојени са Богом

Ово кроз мене зборе наши преци!
Свако од њих хоће да каже шта има…
Дао сам им тијело четири-пет мјесеци,
да се могу јавит’ својим унуцима.

Сањао сам био те старине часне
како хоће да се унуцима јаве,
али не к’о неке духове сабласне,
већ к’о забринуте, сједе, мудре главе.

Причали су са мном, к’о ја сада с вама,
и питали шта се то с нама дешава,
гледали су на нас с осјећајем срама,
јер с њима нестаде некадашња слава.

Рекоше ми: – Пођи, мало, с нама горе,
да би мог’о боље видјет’ земљу цијелу
и да ти се очи потпуно отворе,
да би своје претке видио на дјелу…

Помоћи ћемо ти да све разумијеш
и да видиш прошлост, а и ово данас,
ако са висине погледати смијеш…
Смје’ћеш, ако си се угледао на нас!

Пођох с њима, смјело, к’о да живјех горе,
и поведоше ме у њихове дане…
Чим стигох, угледах, да се храбро боре,
стасити јунаци без страха и мане…

Сваки на свом бијесном ждријепцу, к’о да лети,
јурећи у право море противника…
Вредјело је такво јунаштво видјети,
заувијек ће живјети у мени та слика…

И ја тад осјетих да кроз мене тече
крв ратника који без страха јуриша,
који се ни на трен назад не окреће,
који само сијече док битка не стиша…

Прожимала ме је само дужност часна,
ратника што само побиједити има.
Како бит’ најбољи, само жеља страсна,
у том ми је трену била у грудима.

Бијах окусио шта је јунак бити,
слатку храброст што се не да описати,
који само чека кад ће се борити
и како што више своме роду дати…

…А онда ме нагло повукоше горе,
да гледам с висине шта се то дешава,
кад старци стадоше опсежно да зборе
да је све што видим некад била јава

и да осјећање што сам искусио,
бјеше оно што је свако осјећао,
а да ратник, што је српског рода био,
у боју је само за побједу знао.

То је било вријеме наше праве славе,
када нам је дужност била испред свега,
кад се понос сматрао важнијим од главе,
а срамота сматрала гором од ичега…

…А онда се створих на галији моћној,
а на сваком броду: прамац – гушчија глава…
Рекоше ми да баш захваљујућ’ њој
име гусар код нас још не ишчезава.

И док су нам вјетру пркосила једра,
крмари су знали добро дужност своју…
Медовина нам се сливала низ њедра,
док смо пили, уз шалу, у пуном спокоју…

Рекоше ми да је медовина била
Србина одувијек у пратила у боју
и да би се, к’о и оружје, носила
кад год би се кренуло у побједу коју.

Пловили смо тако кроз високе вале,
док не уочисмо лађе у даљини,
које су се право ка нама кретале…
Окренусмо прамце право ка пучини!

Припремисмо куке, копља и мачеве…
Стрелци заузеше своје положаје.
Глед’о сам на дјелу своје праочеве:
сваки одмах спремно на битку устаје…

Кад по штитовима запљушташе стријеле,
– ево кише – неко у шали добаци,
а онда су наше на њих полетјеле…
Приђосмо им, неко одмах куку баци…

Тад их закачисмо с неколико кука
и привукосмо се на домет копаља…
Ја осјетих да је рањена ми рука,
ал’ знадох да само напријед ићи ваља.

Кад почеше наши на брод да ускачу
и ја одмах кренух, к’о искусни гусар.
Ускоро сам мачем тукао по мачу,
носио ме онај, слатки, борбе жар.

Када битка стиша и све се умири,
свако мирно узе свој дио плијена.
Некима кроз одјећу крвав биљег вири:
за побједу мора да се плати цијена!

Ускоро дођосмо до Љубића града,
гдје нас дочекаше са веселом виком.
Изиђосмо, велико весеље завлада,
кад чуше да глава не страда баш ником.

Из тог славља, опет, тргоше ме горе
и поведоше ме међу Деревљане.
Схватих да с Францима, ту, границу творе…
На Лабу су ратне проводили дане.

Тада смо већ били Бремен изгубили,
с друге стране Лаба Српски већ ишчезе.
Они су већ језик туђина зборили,
пратећи Пречане, Голе и Енглезе.

Гледам нашу браћу, с друге стране Лаба,
међу њима гледам туђу војску, плачем…
То што смо у миру, вајда нам је слаба,
ако крену на нас, мора’ћемо мачем…

…Опет се издигох и погледах даље…
Видјех да на југу не могу нам ништа,
али да Монголе Византија шаље,
да нас код, Великог, пресјеку Градишта.

С истока Монголи, са запада Франци,
како се спајају, на пола нас сијеку…
У рату су слаби, стари су нам знанци,
ал’ видим смишљају, сад превару неку.

Видим да се наша сва племена дијеле
и краљеви примају неке туђе круне,
а послије брату помоћи не желе,
ни када га прецима заједничким куне.

А онда још једна подјела на пола,
вјером, као мачем, одозго на доле,
да би к’о хијене, онда, из окола,
хуље своје зубе у немоћне боле.

Видим, како једни по једни падају
и како свој понос, па и језик губе;
гледам како вјеру за вечеру дају
и понизно скуте, туђинове, љубе.

А онда су мучније постајале сцене:
видјех браћу како у боју се кољу.
Вукови су слушали наредбе хијене,
лијући крв братску и своју по пољу.

…Тако, док не стигох до данашњих дана,
када више мало ко за прошлост хаје,
бјежећи од истине што је добро знана,
али је од страха нико не признаје,

јер ако се само мало даље врати
доћи ће до имена својије’ предака
и тад више неће моћи да не схвати
да се бори против сопствених рођака.

И опет ме трже онај глас познати:
– Да ли сада схваташ како нам је, горе,
завађене рођене унуке гледати,
како се, к’о луди, међусобно боре

и то завађени од оних биједника,
који могу само злобом да се хвале…
Па зар међу вама нема предводника,
који све то схвата? Нисте сви будале…?

Докле ћете тако да нас срамотите,
има ли у вама бар кап крви наше…?
Да вам дође један од старе елите,
па да пошамара ваше великаше,

па да вас поведе, к’о у старо доба,
у генима душмана стари страх пробуди,
да се у мегдану са њима опроба,
вама да усади јунаштво у груди.

А не да, овако, кукавно гледате,
немајући храбрости ни да прозборите,
а камо ли да свој живот за род дате…
к’о да се плашите и сјене властите!?

Како ли се појави тај страх међу вама!?
Ми се смрти нисмо никада бојали.
Кад вас гледам такве, срце ми се слама.
Сјетите сте од каквих људи сте отпали!

Довољно је да се подсјетите само
јуначке нарави ваших прадједова,
па ћемо с поносом моћи да гледамо
да се опет рађа српска нада нова.

Како остависте вјеру прадједова,
тако вас остави јунаштво и снага.
Похлепу вам донесе и јад вјера нова,
храброст, част и славу однесе бестрага.

Ви се сад дивите биједницима који
немају никаквих људских квалитета,
нитковима, за које тек новац постоји,
док је нама само правда била света.

Ми смо за најбољег сматрали онога
који ће највише немоћнима дати
и који се спремно одриче и свога,
да би помогао брату који пати.

Они увијек јачем причају о Богу
да га припитоме, јунаштво му сломе…,
да својим лукавством свијетом владат’ могу,
да га уређују по моралу своме,

који просто робље од јунака ствара,
тако што му потребу за новцем намећу,
жене им и кћерке у курве претвара,
тако разбијајућ’ породичну срећу.

Тако разбијени нећете далеко,
поготово што вас братска мржња слама,
али не бојте се, већ долази неко
ко ће вас повести спасу, благо нама.

Реци унуцима да та туђа вјера,
гледа да вам храброст потпуно избрише,
а да сажаљење у срце утјера…
– причаше још мало, па се изгубише…

Тргох се, несвјестан да ли сам то сањ’о,
ил’ су ми говорили стварно, не знам сам,
ал’ све до сад ме је тај, дал’ сан, прогањ’о,
тако да сам ријешио да га испричам.

Јел’ то пророчанство можда било неко,
које можда слути скорашњој слободи!?
Ја сам, отприлике, такав дојам стек’о,
да ка општем буђењу нешто све нас води.

Фото: Сварог, отац Рода; Википедија

И нека ме зовеш леденом ружом,

топлотом само костриш ми бодље.

Погледај иза љубичице у хладу

због твог сјаја не расту са мном у складу

..

И нека ме топлота твоја

растопи ко локву на каљавом путу,

попићу из ње сву воду живота

јер знам да после дуго те није.

.

И нека ме уберу, у хербаријум ставе,

лежаћу опет извијене главе

на белом од времена жутом папиру.

Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

.

И нека окрену лист и увежу канапом,

печат сам времена што мину.

Бокораста у првој цвати

заклони ми пелин твоју топлину.

Фото:Љубичице; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид – већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион

Туга се надвила над градом,

овог трећег мајског дана,

у једној од најбољих школа,

остаће доживотна рана.

.

Осам беживотних тела,

осташе на ходницима школе,

оне у коју су малишани,

ишли да уче јер је воле.

.

Крвави пир од друга,

запечати животе њине,

плачимо тугујмо од сада,

на тако тужне судбине.

.

А опет молимо се Богу,

да рањени брзо оздраве,

да неко ново им јутро,

љепше и боље сване.

.

Та мала бића без греха,

које сада анђели прате,

биће нам узор у свему,

ал не могу да нам се врате.

.

Тугуј Србијо данас,

и свих наредних дана,

јер од сада на нашим срцима,

остаће вечна рана.

Је ли стих кап,

слап или сат,

ваздух или дах,

снохватице птице

или мјесечине тик

у алеји олијандера.

Траг маслине на уснама

је ли стих?

Божји дар,

отворен срца кoд

стих је наш.

Закуца ветар по прозору мом.

Изађох ван.

Крајолик нестваран,

плавичасто љубичаст.

Заталаса бреза,

зашуми храст,

запева птица,

мала шареница.

Насмеја се сунце,

загрли ме један зрак.

Долете лептир,

Шапатом рече

да пратим му траг.

Фото: Бреза, као лек; Википедија

«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»
.
Чудно се нешто дешава
У овом ужем поднебљу,
На «високшијој» надморској висини
Горе у брдима
У ванземаљском огранку,
Лепота природе те тешко се доживљава,
.
Али кад је једном доживи човек се препороди.
лавеж паса на људском језику,
у храстовој шуми крик
закуцао је једног дана Св. Алексије на врата оних
који га славе
у просјачком лику са штапом тражећи милостињу
затечени патуљци копају
кукурузи падају с неба по главама мештана
а да они притом не осећају никакву бол
топлички Твин Пикс то је, странче мој
.
Чак и ако
Усред густе помрчине наиђеш
На поља кукуруза који падају с неба,
Горећеш од нестрпљења и прићи ћеш
У шаљивом тону опсоваће те Чунгулац
Лаганим кораком, знај, заглибио си
А то је недозвољена зона тишине и мрака…
.
планета та има неколико континената
безброј земаља а тек градова
под континентом се сматра засеок сваки
град је тамо свака фамилија
а сви су они урођене шаљивџије
сви они лети беру шљиве
сви су они урођени маштари
којима неко немаштовит причу квари
који ће због тога од њихових псовања да прокрвари
Чувај се једноставно те магије
.
У пољу повишеног енергетског потенцијала
Нађеш ли се на тим обронцима Копаоника
Говна ћеш јести од стране људи само ли их нешто код тебе
зачуди
Урлај, трчи, бежи док си жив, јер на планети Чунгули странце
гута див
Лаички запомажи
Ако си дошао без намере икакве
.
Чврсто се држи
У спознању самог себе
На памет ће ти пасти црне мисли
Гурни их, одбаци, не дај се
Ужасно издржи, помози себи,
Лови погледом опасности које те вребају, јер
Афинитет према том ваздуху не постоји у теби
.
«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»

Фото: Нова чудесна планета; Википедија

Ове песме нема у лектири. Ово је песма о мајци која је гледала свог мртвог сина, четничког вођу, и скамењена, није признала да је то њено дете, да би спасила село од страшне арнаутске одмазде. Та погибија мале чете, од пет четника предвођених Саватијем Милошевићем и Лазаром Кујунџићем, која се у Великој Хочи читавог дана бранила од 1500 Арнаута и нешто турских војника, 07. јуна 1905., била је повод да Милан Ракић напише песму На Газиместану, коју сви знамо, али не знамо како је настала. Ову величанствену песму о једној српској мајци написао је Милосав Јелић.

“О Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дубa
Изнaд Хоче и врх Острозубa,
Јутро сјaјно круном не ходило,
Нежном круном у зеленa биљa
Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,
Кaд је вaше око уходило
Тaмне стaзе по долу и луци
Куд прођоше из горе хајдуци
.
Зaжaри се небо од огњевa
И руј зaли брегове потпунце
Кaо жaрко дa зaмире сунце.
Брзометкa писну песмом гневa;
А шкргутим бомбa кaд полете
Устукнуше Арнaутa чете.
Слaбa снaгa бесу одолевa,
Док не ‘згоре, усред живa жaрa,
Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.
.
Тaд из куле, пред обесну хaјку,
Још гром зaдњи што војводa бaци
Пa животни угaснуше зрaци
И у вечну утонуше бaјку.
.
Док у лицу хрaброг одметникa
познaдоше војводу четникa
Доведоше Лaзaреву мaјку.
Зaпитaше: ,,Кaзуј, кучко стaрa,
Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“
Гледa мaјкa убијенa синa,
А тaлaсa срце у недримa.
Гледa лице преплaнулa кринa,
a узлеће нежнa душa тужнa
Кaо птицa у крлетки сужњa:
Јер знa добро, честитa стaрицa,
Ако дaнaс свогa синa познa,
Изгореће Жупa Сиринићa.
.
Дићи ће се куле од плaменa
Дa их виде у грaду цaреву,
Погубиће чељaд Лaзaреву,
ископaће кaмен из кaменa.
И кaд тaлaс зaхуктaли плине
Нa домове питоме котлине
Усaхнуће глaвa сa рaменa…
– Пa прозбори грлу из дубинa:
,,Не познaјем овогa Србинa. “
.
Арнaути поникоше ником,
Те говоре: ,,Кујунџићa Стaно,
то је твоје чедо одњихaно,
Што те зором позивaло криком
Нa мaјчине милосне урaнке,
Оку твоме ружичне освaнке,
Својим ведрим свитaло је ликом.“
.
,,Знaдем“, рече, ,,дa овог хaјдукa
Није мојa одњихaлa рукa.“
.
Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa
aл’ говоре чете Арнaутa:
,,Овa глaвa, болом ужaснутa,
овa уснa крвљу покaпaнa,
Очи јaсне што се сјaјем диче,
Нa твоју нaм лепоту нaличе;
Крв је твојa у лице уткaнa.
.
Диже мaјкa руке обaдвије,
Пa прозбори: ,,То крв мојa – није.“
.
Пустише је љути Арнaути.
А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,
Ветри плaхи сa врхa шуморе:
,,Што је јели грaну откинути,
то је мaјци одрећи се синa.“
Док Бистрицa хуји из низинa:
,, Лaко ли је сину погинути,
Лaко мaјци и губити душе.“
— Живо мaјци срце отврднуше.
.
Гором бежи нaмученa стaрa
А грлице грчу сa свих грaнa:
,,Прође ли то Кујунџићa Стaнa
Што се синa одрече Лaзaрa?“
.
Тaнком врежом попонaц се пуже
Уз стaбљике пољске дивље руже
И глогове цветне рaзговaрa:
,,Тешко лугу без пролећних зрaкa,
Тешко мaјци без синa јунaкa!“
.
Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,
Мутнa окa и косе рaсуте
Кроз воћњaке и стaзе зaсуте
Снежним ињем од трешњевa цветa
Док ивицом пољa подмлaђенa
Кaо црнa госпa зaбрaђенa
Изa ките високa дрвећa
Не јaви се вече из прикрaјкa… –
Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.
.
Земљи пaде, тихим глaсом цвили:
,,Дете моје, сузом нерошено,
Мој Лaзaре, цвеће покошено,
Твојој мaјци греси прости били;
не одрече мaјкa себе рaди,
већ рaд’ своје миле унучaди,
Дa узлете нa јунaчким крил’мa
И рaд нaшег селa питомогa
И нaродa и твогa и свогa …“
.
А кaд гле’ну увенулa стaрa:
Небесимa звездицa до звезде;
кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,
Пa стaдоше врх високa Шaрa;
У колимa беше нaјстaријa
Светитељкa Огњенa Мaријa
Што небеске врaтнице отвaрa
И сaстaвљa срцa рaзлученa…
Земљо нaшa
муком нaмученa! 

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби