Урлам у ветар, у проваљену ноћ,

изговарам сулуде речи исконског страха,

речи самоће згуснуте у грлу,

бацам их у вихор што хара

смраченим и злослутним небесима.

Нигде одзива ни благог гласа.

Само дрвеће цвили и хучи

и повија се у бесним налетима.

Пркосим тами и страховима.

Изговарам најсветлије речи матерњег језика.

Сунце, извор,звезда, Косово,

љубав, дете, огањ,Бели Анђео

и тако редом.

Изговарам најдража имена,

призивам минуле радости из сећања.

Речи одјекују и падају ко звезде,

гаси их вихор у свом бесу.

Личим себи на белу брезу

што се до земље свија и ломи,

и опет гране уздиже ка небу.

Нека. Нека буде како је записано

за ову ноћ на небеској мапи.

Молитву изговарам страсно,

пркосим ударима полуделог вихора

који хара по мени и мојој тами.

Пут је снага,

биљег,

отврдак корака,

стотине дрвећа

изнад твог града.

У мимоходу

грију стабла

док их бројим,

дајем имена,

кумујем.

Пут је кугла,

двоглед

и сатница.

Редослијед,

нумерација,

пауза.

Пут је

календар,

часовник,

шапат

између

близине

и даљине.

Пут је пост

и Васкрсење,

Рождество,

молитва

која ме оздрављује.

Крв ми у стиховима тече
свако вече
и пече ме, пече.

.
Често ме прате у сну,
све неки оркестри црни,
и магнетски ме вуку ка дну,
велики падови стрми.

.
Зидам, не знам шта зидам,
а око мене зидови све сами ветрови,
и уместо старе ране да видам,
наилазе нове ране, као отрови.

.
Крв ми кроз стихове тече,
и пече ме, пече,
свако вече.

Двадесет и први је ово вијек
А људи и даље не виде испред себе
Магла настала; тишина и покоји цвркут
Врана свјежих што огранак стабла чачкају
У људима преостало данас ништа није
То све гори и на сав глас грди околину
На себе нажалост не жели ни да гледа
Јер он не разумије значење животног епитета
И како да свијет буде срећно мјесто за двоје
Када у другима тражимо савршенство
А испред свог прага чак ни не желимо
Да погледамо барем на један трен!
Погледи лудачки у централизованом кругу
Пријатељства и шеме од љубави за дан
Ноћ није потребна ни да се помиње
Када у спомен одлазе све меморалије наше
Част, его, душа, срце лавље
Косине тијела које чине мјесечину сјајном
Увијек је важно и битно гледати себе
А не задовољство друге стране
Али то увијек се сазна на крају живота
Можда и прије тога, овисно од ситуације
Свака бајка има неки свој почетак
Али такођер и безгрешан траг постојања
У људима остала је само црна рупа
Јер тко данас има снаге да асфалтира
Сваку емоцију након пада човјека
Али не физички – од емоција се живи
И није важно шта други ће да говоре
Важно је да осјетиш онај тренутак себе
Јер сваки дан схватиш да си битан себи
Док околини си понајмање баш и добар
Осмијехом за све плаћамо цехове
Свака камена плоча гравира име
Након младог или старог животног путовања
Од људи се очекује да буду добри
Све је данас постало нажалост бајка
Љубав мијења мржња и тровање ријечима
Ситнице мјере се новчаним приходом
Док свако од нас се руга лику у мраку!

Чекала сам да прођу неке луде године,
да опет очи погледом љубим ти,
а теби нека тамо плавокоса допала се можда,
због ње пошао си на пут, а ја видјела те.
И молила да то не буде последњи адут,
све што рекла сам ти, њој рекао си, а све што дала сам
ти њој дао си, а за наше године,
за наша прољећа, као да нијеси знао.
Већ си зиме у сред љета њима поклањао,
без пусте жеље, да на љубав нашу ставиш вето,
и за њу попијеш бар једну чашу вина.
Да запиташ се, дал ја чекам те, чекам твој повратак.
А шта ако ја одем за својом срећом?
У твојим очима бићу:
прељубница, несретница, блудница, лудача,
све то бићу знам, нека не марим ја за тим ко сам,
шта сам, све то радим из љубави и због љубави.
А већ године и године прошле су, ти за њих не
мариш, ни за мене, мисли твоје крај друге су сад,
на седмом небу, на вјетру плешу.
теби можда боја косе мало више значи,
или богаство, а мени љубав у свему прва је,
први сан, прва кафа, прва рима, први дан.
Док ти крај ње будиш се,
на њену миришеш кожу.
Њој у љубав кунеш се,
баш онако као и мени што си годинама прије,
али знај да иако одем због своје среће у неки други град,
ја нашу љубав памтићу јер прва љубав
увијек има посебан слад и никад је заборавити нећу,
па ни онда када кажу да с собом носи само чемер и јад,
ја даћу јој златну медаљу, златно име и слад.
Због љубави вољела сам, живљала сам, живим, дишем,
а сад због љубави теби пишем!
Можда пођеш до сандучића,
јер баш ово чекаш писмо,
а можда и не, не знам.
Нити морам да знам,
али ја због љубави ове и задњи уздах ћу да дам.
Нећу да се правим као да никада ни постојао нијеси
нијесмо или ни постојали нијесмо,
јер једна душа у два тијела ми смо!
Зато не пијем празне чежње више,
не желим да сјећања
залијвају те досадне јесење кише,
јер зима давно прошла је.
А ми ко смо ми?
Више ни то не знам,
које име имам сад?
Није ни важно, због љубави грлим те јако и снажно
јер тада постојим и ничега се не плашим,
нити бојим, због љубави говорим,
ћутим, живим, умирем а и послије тога
слиједом догађаја постојим.

Вода пламна, плавовита  
Земљом плови
жедне животом поји,
росом благослови!

У њој се рађа,

са њом путује до Ирија!

Чистом срцу откриће се – да је жива  В.С.

.

Воде врела живота извиру из корена дрвета живота у средишту раја.

Као киша, вода представља плодност, осемењујућу моћ бога неба,

као роса, означава духовно окрепљење и благослов. Она је извор живота и извор смрти – она ствара и разара.

Уз изворе и зденце збивају се најзначајнији сусрети и као сва света места, имају јединствену улогу. Крај њих се рађа љубав и сањају венчања..

Према народним веровањима води се приписује магична сила, она чисти и штити душу, памти и испуњава жеље, носи здравље и плодност.

Вода се због своје исцељитељске моћи користи у бројним обредима а у зависности од њених особина народ је зове различитим именима. Тако, рецимо, она бива „млчана“, „кађена“, „жива“, „цветна“…

Опште је уверење да у сваком српском крају има по која оглашена здрава вода, код које се свет скупља, у њој се купа, умива, или је пије. Такви се извори често походе о Видовдану.

„Лековитом водом“ сматрала се тзв.“неначета вода“, која постоји у недосегнутим дубинама каквих пећина. Рано ујутру, на Божић, најчешће домаћин иде по воду. Са собом носи кукурузна зрна и босиљак. Кад захвати воде, оставља кукуруз и босиљак на води, да воде буде довољно, да не буде суше и да буде чиста као босиљак.Од ње се месила чесница.

Жива вода која извире из врела јесте, као и киша, божанска крв, семе неба. Жива“ вода извире између две стене, које су, у ствари, „живе“ планине. Кад год то пожеле, оне се могу померити. Између тих планина је провалија а на дну провалије налази се врело „живе“ воде. Ко се умије живом водом или је попије мало, истог часа ће оздравити. Уколико је попије млад човек, он никад неће остарети и обрнуто – стар ће се подмладити. Та вода се може наћи једино „на крају света“, тамо где живи Сунце, У живој води се Сунце купа на летњи Ивањдан. Окупано и подмлађено оно је већ спремно да дочека зиму. Орао, који је према народној митологији света птица која припада небеском царству, такође се може спустити до извора „живе“ воде. Он је симбол неба, сунца и светлости и као такав може да иде и „на крај света“ и да се у њој окупа.

„Млчана“ вода је вода коју је пре изласка сунца захватила девојка обучена у свадбену одећу – млада невеста. Вода се захвата са три места, односно чесме, а док младе жене точе воду, не смеју ни речи да изусте. Таквом водом дочекују невесту у њеном новом дому. „Млчана“ вода се често користи и за гатање и врачање.

У многим народним обичајима се и дан данас користи тзв. „крштена вода“, како у неким деловима земље зову освећену воду. Верује се да она чисти душу и штити људе, поготово када ју је свештеник осветио на Богојављење

Извори питке и лековите воде иначе припадају Калини, најмлађој кћери богиње Мокош.

Извор – СВЕВЛАД ; Словенска предхришћанска религија – Strana 3 – Razbibriga; Говор душе вода симбол очишћења и духовног живота; Фолклор – БНР

Тамо, иза брда, до оне пољане,

То је моје село, обасуто сјајем,

Тамо, ђе ријека жубором те зове,

Ђе прољеће просипа своје боре нове.

.

Тамо ђе је најљепши, живописни крај,

Ђе и камен голи буди успомене,

Ђе и мрачни кутак разасипа сјај,

Ту је моја долина, велик’ дио мене.

.

Срдачан ти поздрав шаљем друже стари,

Знај, наше је село љепше него прије,

Али, нико више за ту чар не мари,

Као да се оно споменут’ не смије.

.

Многи данас не знају шта је родно село,

Кад се оде даље од својега краја,

Кад не видиш ништа, кад је све бијело,

А душа ти мре од туге, очаја.

.

Ево ти се враћам уморан од свега,

У тој другој земљи имао сам среће,

Ал’ је душа жељна остала баш њега,

И на овом прагу ријешила – умријеће.

.

Године су прошле ал’ не избрисаше,

Онај извор, јелу и кућицу стару,

Моје село мило, ево ти се враћам,

Спреман да дугове из почетка плаћам.

Фото: Беране из ваздуха; Википедија

Постојим …

Будим се у Јаву , а живим на Белој Звезди ноћу

тако сваког сутра,

ноћи…

дана…

јутра…

Бојим

ово постојање непознатим светлом

што из мене сија…

Сваке ноћи…

дана…

јутра…

Сваког сутра!

Постојим

свеприсутна где рађа се лепота

из душе моје звезда бела сија,

цвет најлепши извора живота!

Свему мора доћи крај, сем вечности самој знај. Зато и стреми душа свака ка вечности. Богу се враћа обогаћена искуством. Сви њени путеви воде Богу. Коначно, када дође тај час, тај судбе трен за последњи корак – тада се човек купа ватром. Сама реч кршћење а још и ватрено, означава постављено знање Звезда и вишег у Човека.  Добио је и велико слово па је тиме постао од човека – Човек.

.

Порастао је у свему.

.

Зато без ватреног кршћења или крштења или

.

симбола светла кроз човека – нема напретка.

.

Ватра света умије и опере све. Све нечисто спали, све што је недостојно уништи. А оно што је достојно претвори у још боље.

.

Ово све око нас је део тог процеса, тог исконског подвига.

.

Само љубав чиста таћи може плам.
Руке од светла Божјег детета
додиром мазе пламен свети
а он се игра кроз њих до вечности.
.
Никада сам.
Вечито једини.
Животодаривани.
Ватреноживи.

Извор: Звезда Род

У поноћ је моја кроћена змија шареница

Клиснула према врху седмороге хридине

Баш када прекорачих брдо врлина и зала

После тисућу дана упошћавања ега и ала

На исцеђеној капи соме и трунчици хране

Кључним упитима који буше просторе тамне

Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине

Да отворе све моје унутарње уставе и бране

И да се од седала до неба попне жеравица

.

На троуглој заравни одакле се сужава стаза

Созерцавам мудрост двоточке десете ламе

И испирам тајинство многих пада и узлаза

.

Прелазим планинско језеро са влагом жене

Мишића упредених алхемијом мушкарца

Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

.

Снажном тачкицом свести затварам три ока

Загледан кроз сушт качим се за вечност

Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

.

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа

Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом

Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса

Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа

И пробијам се живно у близину Петог анђела

Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса

Одакле се открива или пада усред пакла врела

Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке

На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

*Змија – енергија кундалини