Перунико лепо цвеће
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепше цветај
Да т’ уберем моме брату
Моме брату Радигосту
Радигосту вељу бору
Вељу бору Гостославу.
Што но госте причекује
Што но госте дочекује
Да му даде мили бору
Мили бору бељи Перун
Вељи Перун вељу снагу
Вељу снагу и јачину
И јачину крепке мишке
Да побије свог душмана
Свог душмана Татарина
Татарина тог Турина,
Тог Турчина црног госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,
Проклетога иза мора
Иза мора сиња црна.
Црна мора Тартарина
Тартарина тог туђина
Тог туђине душманина.

Милош.Милојевић: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Ивандан, највећи девојачки празник; Википедија

Жудим за тобом
Више него за храном
Или пићем
.
Моје тело
Моја чула
Мој ум
Гладни су укуса твог
.
У мени сада
Све је твоје
Иако припадаш
Свету целлом
.
Чекам
Са тихом страшћу
Један гест твој
Један поглед твој

Којег лета не бих знао, сећам се да беше врело
па је Пеђа отишао код свога деде на село.
.
Јурцао је по авлији, скакао васцели дан
дошло време да се спи, али њега нее сан.
.
Видео је како деда покрај ватре нешто чита
Па му ђаво мира не да, морао је да га пита:
–
-Зашто куца каже вау
зашто прасе каже грок
зашто маца каже мјау
зашто детлић каже чвок?
.
Зашто крава каже му
зашто ждребе каже њи
зашто сова каже ху
зашто деда реци ми!?
.
Зашто патка каже ква
зашто ћурка каже пућ
зашто гуска каже га
чак и риба каже бућ?
.
Зашто врабац каже ћиу
зашто жаба каже кре
зашто пиле каже пиу
зашто деда, зашто бре?
.
Нестрпљиво Пеђа чека, још не може мирно лећи
али већ одавно дека слатко спава поред пећи…

Нисам ја песник

већ очајник луталица

што искру Љубави тражи

у бездану људског ништавила.

Нисам ни сневач,

јар снови моји нису снови,

већ јава моја,

што само понекад бљесне и покаже пут

кроз паучину света сатканог од незнања.

И душа сам само, будна,

на рубу света који не разумем.

И мртви се кроз травке дижу

Да ми корак љубе

.

Излази предео: летом и реком

На јутру ме послужује

.

А живи ми са замагљеног чела

Скидају даљину

Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
..
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
..
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду…
..
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата…
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.

Збирка – “Пламен тишине“

Фото: Петар Шумски; Википедија

Рећи ћу ти … љубав,

а боли ме што морам да причам сам са собом,

себи да постављам питања, уместо Теби.

Боли ме занос који си пробудила у мени,

оне ноћи на обали безкраја.

Боли ме што ми се неда,

да живим успомену на тебе

када смо могли да станемо у угао

 једне нежности, а нисмо.

.

Дуга ноћ драге песме

и позив за танго у сенци водопада

у загрљај ме твој свеза

и поклони ми сву твоју нежност.

.

Боли ме обећана нада за расцветало пролеће

са влазним уснама од набреклих дојки,

Боли ме скривена тајна,

како се, први пут, баш тако љуби.

.

Боли ме заклетва да ћу ти рећи

све најлепше речи.

Корачао сам кроз твоје мисли

и безкрајно расипао стрпљење

како да почнем да ти изразим љубав.

.

Боли ме незнање шта се то запалило

у рушевинама дојучерашњег живота,

зашто несигурно пружам руке

да дохватим птицу твојих снова.

Волео бих да са прстима неба

дотакнем твој осмех

 и да скочим у њега

и да научим да те волим

.

Боли ме што имам страх

од твога ћутања

и што не смем да станем

пред Богородицу од злата

и да је молим, молим …

.

Богородице како да је волим,

по којим мирисом цвета да је тражим,

и да то остане наша тајна.

О, Богородице, молим те, молим

 како без ње, без ње се не може!

писала си ми јуче
о срушеном небу
на таласима испод моста
.
покушавам да нађем камен
последњи прамен великог сна
ухваћен ћутањем
.
сакупљам уздахе
сањара и намерника
што даве се сред воде
која је јуче
одсликавала сводове
све пролази
.
само се сенка моста
без прекида
наслања на дрхтаје обала

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумева да су сви људи једнаки. На бази овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Светло. Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на бази Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.
Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети.
.
Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.
Свет који је створио Бог, Свет уоколо сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека.
.
Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању. И то је Знање Једнакост Бога и човека – највећа и најтемељитија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефини’е и Бога и човека.
Ово знање треба очито бити саставни део свих темељних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео приближити се тој капији, слободан је човек. Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.
.
Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свиет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дато и утврђено законом сваког човека, законом у чијим основама је развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља чоека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свет и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свету коа је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право живот и свет сваког човека креирати и у тој креацији видети себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је створити срећан живот и сигуран свет и држати се тога, ову обавезу стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која живот у себи носи. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човјеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и уоколо себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је човек. И човек као и све уоколо њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе својом Душом акцептира, то ствара у сваком човеку слику која свет, Бога и човека доводи до изражаја.
Смисао ове књиге је, сваког човека довести на раван његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би сваки разумео како јесте и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Игор Арепјев, „Технологија спасења“

Моћан траг је она у времену.

Њен је запис белег свевремени.

Човеков је траг у њеном „писмену“

од првог човека скамењени.

.

Реликвија светости је она

што предачки завет часно чува.

Без ње човек маса ублатњана.

Усправним га она обдржава.

.

Осведочи она и светога

кад осузи мироточним миром.

Тад казује о души крај Бога

која њу је чинила човеком.

.

Свевременост ватром јој гашена

ил’ кад јој се честица разреди.

Чврстина јој учини се ломна.

Трајност њену за свагда ускрати.

.

Ни човеком човек био не би

да том потком он није заснован.

Попут змије он тлом гмизао би.

Срећом Богом намерен усправан.