Било једном једно СТРАШНО

па позвало једно ГРОЗНО

кад ноћ падне тамноплава

.

да посете дете плашно

па у доба сасвим позно

да му не дају да спава.

.

– Стављаћемо га на муке

шуштаћемо завесама

њихаћемо брези гране

.

пуштаћемо чудне звуке

шкљоцаћемо вилицама

и све тако док не сване!

.

– Хучаћемо као сове: ху!

– Желимо ти грозне снове: бу!

– ту се СТРАШНО зацерека

а ГРОЗНО се закикота

.

свуд овлада језа нека

прави ужас и страхота!

.

План паклени, нема збора;

одмах ми је било жао

тог сиротог малог створа

на ког избор буде пао

.

да га муче да га тлаче

да га терају да плаче…

Кад су стигли на Звездару

Макс је био у пижами

причала му причу мама

и ниједно појма нема

кад завлада свуда тама

каква им се судба спрема –

– да СТРАШНО и ГРОЗНО бдију

сасвим спремни за акцију!

.

Чучали су на ормару

и чекали у тој тами

кад ће Максим да задрема.

.

Кад је прича завршена

и светло је угашено

ето праве згоде њима

.

прилика је савршена

али нешто ту не штима

– дете није уплашено!

.

Мучили су се ноћ целу

ал је Максим мирно спавô

и најлепше снове звао

.

Дочекаше зору белу

свану јутро светлоплаво

СТРАШНО оде, ГРОЗНО неста

и та ноћна мõра преста

а да Макс није ни знао!

.

Јер је Максим неустрашив

јер је Максим ненадмашив

незаплашив

колосалан

.

јер је Максим – максималан!

* За Максима лично, за маму Силвију барем делимично

Г.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ

.
* За Максима лично, за * За Максима лично, за маму Силвију барем делимичномаму Силвију барем делимичноГ.Х.Б:песме за децу –За добро јутро и лаку ноћ

Тече и тече, хучи и збори,
Чува све тајне прошлости давне,
Моје и твоје, њихове, наше,
Сва она сјећања, тренутке славне.
.
Зелена као трава с прољећа,
Жубори и носи поруке среће,
Та ријека чува стољећа многа,
Чува и никада престати неће.
.
Многе је тајне чула, ал’ ћути,
Ћути и мост док тече под њим,
Многе је својих вирова ослободила,
Та, модро-зелена, ријека Лим.
.
Нажалост, многи су остали с њом,
Заронили дубоко у њене скуте,
Сад тамо спавају уснулим сном,
И у њој, тако, ушушкани шуте.
.
Свако своју срећу у себи носи,
Ко Лим што носи вирове сиве,
А, моја срећа су сјећања свјета,
Која у мени трају и живе.

Фото: Река Лим; Википедија

А онда се
снови
преплићу
са збиљом…
И ти
корачаш
за звездом водиљом …
Некад
по трњу,
некад –
по цвећу …
Ипак
се не жалим;
Волим
свој живот
и други нећу …
И не би
дала
своје снове
и своје
сање …
Јер
ма колико
да секу ми
грање,
моји корени
све су ми
јачи …
Јер,
сви ти
зли јахачи
буду и оду …
А ја
Трајем …
И пешем
оду:
животу,
љубави
и себе …
И, ни за шта
на свету
то мењала
те не би’…

С.М.Л: “Између јаве и сна“

Испраћај Менг Хаорана који одлази у Гуанг Линг

У павиљону жутог ждрала
Опрашташ се стари пријатељу
Магле ожујка покриле цвеће
Ти одлазиш у yang zhou
Далеки обрис усамљеног једра
Досеже модрину неба
И још само друга река
Што тече ка хоризонту
*
Низ кањон реке
У свитање растанак од
Шарених облака белог цара
Тисућу лиа низ кањон реке
У једном дану
Крици мајмуна
На обе обале не престају
Ал чун је за собом
Оставио већ хиљаде планина

Фото: Пролеће у КИни; Википедија

Тај дан памтим.

Урезао се у срцу мом.

Ох, како пламтело је сунце

И топлина разливала се телом мојим.

А звале су ме цветова латице

Да милујем их и љубим,

И додирујем љубављу што пратила ме.

.

Да, тако то беше у тај дан.

Чуо се тишином корак твој,

И љубав расута около свуд

Окренем се,

Видим озарено лице, и пољуб што гори

Ватром вечном.

.

Пролазисмо поред дрвећа, ливада

Поред старих кућа,

Поред реке и камења што са птицама збори.

Небо без облака

Ветар уснули

Ти и Ја!

Разумјети је исто што и вољети,

вољети је исто што и жељети

жељети је исто што и хтјети

хтјети је исто што и бити.

Разумијевање је љубав,

воља је жеља,

жеља је хтијење,

хтијење је суштина.

Једнина.

Нема издаха кад се воњ страха обзнани

и у чељусти пса завуче

да лавежом мрцвари децу

да урликом разједа жене

да криком мори ратнике

да без гласа мртвог помилује

.

Нема страшнијег сладострашћа од издахнућа

једино усамљеност камена

може на смрт личити изблиза

а ход месечара никада

и немање налик опустелом

скривати се не зна над величином хтонском

.

Шта је један иде а други се сагне

пред непомичношћу

зато и преносимо из руке у руку

свете предмете

не знајући да тако усек историје

испуњавамо нашим ужљебљењем

.

Зато кад падам попут капљица кише

чиним то смело и мрљу прекрваву чекам

да ми знак да да је све олистало још само овај пут

и да ћу црн тен задобити као и они

што се земљицом квасе пију блато

и једу глинену вечеру

Фото: Етно керамика; Википедија

Вечити сан Сунчевог ратника 

.

Ако нема сна о савршенству, онда

нема ни савршенства.

Савршенство је вечити сан

сунчевог ратника.

Сунчев ратник вечно снева, машта и

размишља о савршенству.

То је његов унутарњи пут који

води кроз средиште срца.

Живот сунчевог ратника јесте

непрестана унутарња молитва,

непрестана благодарна песма

Извору Живота.

Начела сунчевог ратника јесу:

љубав, лепота, истина, верност,

част, племенитост, неустрашивост.

То је његов како овострани тако и

онострани пут посвећења.

Он не одступа од тог пута.

Чак и да зна, да ће погинути на том

путу – он не одступа!

Јер, нема смрти за онога ко путује

овим путем.

Смрт је за њега само звездани

пролаз.

Кроз смрт се васкрсава и изнова

рађа на још вишем ступњу

Постања и Стварања.

Зато у сунчевог ратника нема

страха од смрти.

Он гледа у лице смрти, са

осмехом и презиром.

И сама смрт се плаши сусрета са

сунчевим ратником.

Зато што у сусрету са сунчевим

ратником она губи све моћи своје.

Сунчев ратник може и да призива

смрт, али ће смрт вазда бежати од

њега.

Из страха од понижења!

Сунчев ратник је онај ко је

победио не само страх од смрти,

већ и саму смрт.

Немам језика речита,
то је дилема вечита,
то је сурова истина
сурове стварности
и његове баналности
источника нових само за сан.
Живот је кружење безизлазно,
тражење смисла без празнина.
За тим треба да се трага
као за Душом, Богом,
ал’ и то је само
безизлазна нада,
да их могу наћи
и умом дотаћи.
.
Све се упорно понавља
човек очајава
дане пребројава.
.
То је острво усред мора,
хучних таласа, злотвора,
неодољивих, сурових, запењених,
а знам да тамо има блага-
али то је само метафора,
трагедија снова.
.
Тражећи себе траже и свој израз,
човек је, истина,
једини излаз.
Он је био од Бога створен,
непатворен, охол и моћан
да буде сензација васионе,
духовним бићем креативан,
трагач вечне истине.
Насукани смо на острво ироније
тражимо излаз и спас
кроз многе миленије.
.
Опет смо питања знак,
вртимо се у кругу
не можемо да ухватимо корак.
Мој судњи дан је нешто друго
јер људска трагедија
то нисам само ја
она је много већа,
дужа и шира,
од постанка света
до новог ништавила.

Испред старога моста гдје љубав некада је почивала
Сада остао је само траг и пепео прошлости смарагдне
Тишина прекрила је све успомене. Остао је прах и пепео.
Крах емоционални не може да се олако ријеши преко ноћи
Бирати између јаве или сна је питање свакога индивидуалца
На који начин жели да прмовише свој смисао среће
Сунце и даље сија најљепше што је могуће, са жарким бојама
Оно даје нову симболику која рађа неке нове осмијехе
За бољим временима и даље трчимо, а не видимо што имамо
То се зове немарност. То не може бити љубав, дио среће.
Стварност је другачија када се заљубимо на први поглед
Ништа није остало да се још једном преиспитамо за своје поступке.
Љубав пршти, људи нервозни. Желе под сваку цијену ништа или све.
Због неких пропалих веза људи тумарају свијетом већ годинама
А не виде оно што је пак испред њих постављено на пладањ.
И тако вијековима лутају у недоглед, трагајући за сопственошћу ума.
Тамо гдје омладина почива је легло заразе и асиметрије ка браку
Јер љубав је појам о коме се може јако дуго полемисати
Свако од нас је кројач своје судбине и стања емоционалности.
Вјетар и даље помјера крошње, знак да природа реагује на нас.
Без броја и надања, улијећемо у неке нове пустоловине
Несвјесни да су некада оне јако оштре по наше здравље.
Бирати треба само оно што нам срце увијек казује с разлогом
Јер ипак овај свијет савршено мјесто није, нити ће икада постати.
Погрешна је ово адреса за љубав у XXI вијеку
Гдје за пажњу добија се асинхроно одбијање
Преувеличано и упаковано у слатке ријечи и скупоцјеностима
Ваљда данас је љубав када се нађемо увијек
На погрешној адреси. У погрешности времена. Заувијек.