На тавану моје куће

живи миш

Можеш да га чујеш ал’ га

не видиш

.

Нико не зна где се скита

док је дан

Он се јави кад ме хвата

први сан

.

Опирем се ал’ не вреди

миц по миц

Расани ме то његово

греб и гриц!

греб и гриц
.

Једно вече када свуда

буде мир

Попећу се и понети

неки сир

.

Схватио сам у чему је

тајна сва

Кад вечера смириће се

-баш ко ја!

Чија црна рука тера облак доле

и на младе груди плаву кишу слива

пред мојим погледом заклања сунце

пукотину сваку на земљи подрива.

–

Прођоше сви часи удављени чежњом

чујем ударају звона у даљини

и светло се гаси, гаси се и нада

моја душа чами у дубокој тмини.

.

Слути срце тренутке сопствене немоћи

удављене чежње у очима сјаје

лепоте залазе а пропаст их носи

светлост мога бића у горке бескраје.

.

Пред ким да клечим за спасење душе

док уздаси тешке вапаје доје

и на земљи нигде нема рујне зоре

кад небеса падоше на молитве моје.

Звезданих јата бруј,-

Вечним световима

Простире се гле

У суштаству мојему!

.

Путујемо гле!

Низ звездана јата!

Велика душа од светлости

И ја вилењак сете

Песник белих ждралова!

Фото: Граика Драгана Симовиа

НЕКАДА СУ ЉУДИ И
ВИЛЕЊАЦИ ЖИВЕЛИ
ЗАЈЕДНО…

.
Некада су људи и вилењаци
живели заједно.
Били су једни поред других,
били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији,
биваху посвећеним чуварима
Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и,
опет, некада не тако давно,
људи и вилењаци бејаху блиски
једни другима.
Између једних и других,
у Златно Доба Стриборије,
бејаше присних сусрета и
прожимања – у лепоти, доброти и
чистоти душе.
Заиста, људи су тада,
у то Праисконо Време,
по свему били слични
белим и плавим вилењацима.
Живели су тада,
једнако као и вилењаци,
свој душевни и снолики унутарњи
живот у тиховању;
били су више окренути ка
тајинственим пространствима
својих тајносаних унутарњих
светова.
Из Акаше су, изравно,
преузимали знања срца и душе,
негујући и развијајући
видовита умећа и знања.

Света водо изворкињо

Блиставост ме твоја зове

Босом ногом кренула сам

Умит ћу се,сува жеђ те иште, тражи

Твоје капље милују ми

Лице, косу, снено тијело

Додирнут ћу твоја њедра

Гдје је срце праизвора

Замолити Бога драгог

Да се поглед његов с мојим сретне

И ту ватру да удахнем

Да суштина буде чиста

Као суза испосница

Као бјела голубица

Као мирис пољског цвијећа

Тамјана и звука лире

Па да с новим јутром рајским

Моја душа затрепери

Да узлетима

Праизвора, прасуштине да се сјетим

Тамо гдје су душе рођене

.

И спазих Човјека

Створеног по лику Божијем

И спушта се на кољена

И одваја зрачак од свог срца

И љуби,љуби,љуби душу Васељене.

Фото: Чудотворни извор Свете Петке; Википедија

Рече врховна чаробница, вођа једне од војски небеских

и зари мач у врх планине !

Тада покрену се плима светлости Духовног Сунца на све ,

Да сја!

„Она је та! „

Чух гласове у једном храму.

И угледах саркофаг стаклени,  где девојка еонима сни,

дотакох је да поново бди !

Да буде!

Рече врховна чаробница громовито

док руне са мача заривеног на врху планине мењаше облик,

из зелене у сиву,  из плаве у белу

записи се нижу !

Да буде!

Оџвања далеко,  громовито мисао

поновно успостављена нит !

Има једна стаза, више горја и обзорја, где се дивот птице гнезде, изнад стена где Орлови старих Краљева својим путевима језде. Мал’се чини оку неком да то види само маглу, кад кад иглице од Бора а некад прах од мрамора…ко ће знати шта се клати сад то у Лугу дубокоме.

 Неукима само шушти поток, не дај Боже да он прича, не. Уму многом двери јесу затворене. Али опет, неком птице јасније нег мајке певе. Неком Међед као стари Ђед прича причу, везе слику. Неком Липа, Храст и Бреза јесу веће мудрих подно вечерњаче, врла вита Јела посестрима а Буква тета стара, крије љубав сред недара – ономе ко снове сније.

Ко их снива посред Јаве док високо лети кроз светове Прав-е…

Дунавом до Нава. А од Нава стаза права, посред душе, духа света. 

Има једна стаза…

Шумом иде док је очи виде, а кад стану она плану попут жар птице лечилице, небу хита, искре роји. Та наједном – нема пута већ шипражје и грмови. Трње, грање и тресови.

Шума крије своје тајне.

Она јесте нешто што нема своју песму а да не пева са њом сваки живи створ. Она прима само срца чиста. Предуго се ваља тмина посред душа на Земљици. Стога Она пази, мудрује, чува Пут.

Јер Пут је за Путника стазе духа. Стазе Огња. Некад ноћу кад све мине, његов злаћак сјај тад сине, белим прахом посут јесте.

Кад длановима прах тај узмеш, све се звезде у њем’ расијају, као да ти песму своју преко светла распојају.

Народ Звезда њиме ходи. 

И кад лети и кад трчи. Када плови и кад броди. 

Да ли ти је срце стало од помисли да би икад њоме ходио? Зов не мирује. Јер срце зна да Вилин народ и Човек су једно. Један свет један дар.

Извор – Звезда Род Zvezda Rod

Ишчилио пупољак младице

Испод покрова смоле борове

Засењен одсевом зубатим

Стрши у небеса

.

Пупољци долазећи

С муком пробијају опну

Док предходници разгранати

Мењају облик

.

Запахнут велом магличастим

Лије нектар животни

У инат себи самом

.

За увек.

Како да те љубим
ако то не желим?
Како да те желим
ако ниси тајна?
Како да те откривам
ако ниси непозната?
Како да те волим
ако ниси откривена?
Како да те живим
ако ниси записана –
у звездама, пре Времена.
.
Не желим ништа
да знам о теби
-само тако
могу да те желим.
Желим све
да знам о теби
-само тако
могу да те волим …
.
Између Ништа и Све
Ти буди-
ни мање од Ништа
ни више од Све.
Само тако могу
будан да те сањам,
само тако могу
снену да те љубим.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у Космос

Слушајућ пјесму

Оне мале шарене птице.

.

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази.

.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела…