Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Како да одем
И даље ветар лупа
По закованим окнима
.
Срце
Непоколобљиво
Савијаш.
.
Како да одем
Кад си се
Уселио у мене
.
Заједно
Слушамо
.
Пој птица
Како се смеју
Над цветом
.
Како да одем
Када једном
Душом дишемо
.
На усни
Ми још клупко
Пољубаца твојих
.
Твоји осмеси
У мени
Срећу ткају.
.
Како да одем
Кад си ми
И сан украо
.
Цветовима
У сновима
Ме милујеш
.
Којима
Светлост и топлину
Дајем
.
Како да одем
Кад је у мени
Дуга чежњи
.
У књизи
Живота
Мудрост пише
.
Да је снага
Издајица
Постала
.
Топло
Цвркуће подне
Ја се враћам
.
На место
Одакле сам
У машту пошла
.
Одричем се пута
И два супротна
Оштра смера.

Кад букну сунцу

брда зеленокоса,

песма ми клекне.

.

Кад шикну траве,

бљесну росе и воде,

песма ми занеми.

.

Кад заори глас

кликом земље и сунца,

песма је ништа.

 Збирка – Пејзажи у огледалима

Усилили се милно злобци малодушни

Здушно рабећи матицу родницу

Паметујућу умним вијугама можданих сржи

.

Уваљени у поре ћелија замрлих

Клицу виталну јаловише хрлно

Свијајући сој пакости змијски у недрима

.

Рабећи љуску aуре смелости

Пуни самилости чилне милолажне

Изгризоше клијалост плоднице умилне

.

Плодовима пелински чемерним

Трујући благородну црницу здравицу

Усахнуше семе плодно клицородно

.

У угњиле семењаке

Црне.

Чувам овце од како сам дете,

ником нисам направила штете;

ал’ јуче ме драги заговарш о,

па комшија овце позатвар’о.

“Ој комшија, руке поломио,

што си моје овце затворио!

Ој, комшија, даћу теби новце

само пусти моје беле овце!“

“Не ћу новце, нешто друго желим,-

ја бих хтео да се с’тобом женим!“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Стадо оваца; Википедија

Сретох ти Мајку поносни Вуче,

храбра к’о и Ти, стамено јака,

кроз њене песме туга јауче,

бол Вучице, душа ми оплака.

.

У очима сузе су јој биле

и моје зене бљеснуше с тугом,

руке јој топле и тако миле…

Остасмо у загрљају дугом!

.

Жао ми беше што је пре нисам

срела срећну и без туге тешке…

И застаде ми дах, ни не дисах,

Рече тужно: „Писаћемо песме!“.

.

– Хоћу, (Заклех се.) све док сам жива!

Писаћу о свима Вама скупа,

многа су слова писана крива..

Права пишу за јунака – вука!

.

Сретох ти Мајку, коначно Вуче,

радост и бол помешани на трен,

кол’ко јој само срце урличе…

Мајки недостаје, Мојсије њен!

.

И Чопор пати за својим Братом,

док сузе лију испод ребара,

спојени животом, смрћу, ратом…

Знај, чувају Те од заборава!

Фото: Чопор вукова; Википедија

Душа ти је на Косову равном,

Испод уснулих Срба закопана,

А срце у Сибиру хладном,

Шаманима сјајним брањена.

 .

Душа плаче, туђин је сад гази,

Безбожници протерују праве,

А срце заледила тама,

Чека повратак древне славе.

 .

Тело ти измучено, болно,

Све су људи разровали ,

И органе и крвоток нафтни,

Танане  ти нерве искидали.

 .

Чему онда да се нада

Људска шака злог јада,

Што нас мати јоште трпи,

Када толико од нас страда?

Фото: Косово поље; Википедија

Испод гордог Дурмитора
Ђе још народ српству кличе
Ја ти ово писмо ноћас
Пишем српски Предсједниче

.

Људи кажу да око те
Страшне силе мрежу плету
Да се спремаш да душману
Предаш српску земљу свету

.

Али ако то урадиш
Немој да се вараш пуно
Знадни да си вјечно на се
И на своје име пљуно’

.

Одлучиш ли земљу српску
Да црноме предаш врагу
Више никад , нећеш моћи
Са образа опрат’ љагу

.

К’о Вука ће Бранковића
Дов’јек Срби да те криве
Велики је Његош рек’о
Част и брука, вјечно живе

.

Боље ти је просјак бити
Што на себе нема прњу
Босих ногу, стазом части
По оштроме газит трњу

.

Трпјет’ сваку немаштину
И стомака бити празна
Него да те због издаје
Са небеса стигне казна

.

Џаба ће ти вјеруј бити
Злато, виле и аута
Ако данас на кољена
Клекнеш испред Арнаута

.

И њихових заштитника
Из далеког Вашингтона
Због којих је са Косова
Утихнула јека звона

.

Ја знам да ти није лако
Да те са свих страна стежу
И да њине моћне службе
Око тебе плету мрежу

.

А и код нас издајника
Да не хвали на све стране
Што се ситним мрвицама
С’ америчког стола хране

.

Од Плочника крвавога
Од Косова и Марице
Још род српски није рађо
Такве људске кукавице

.

Због Западних велесила
Које на нас дижу хајку
Продали би без кајања
Жене, ђецу, оца, мајку

.

Отаџбину, крст и вјеру
Само да им за то плате
Због њих многи Срби труну
У европске казамате

.

Због таквих су суду срама
Изручени генерали
Стид ме неки обузима
На ниске смо гране пали

.

Ја знам да те притискају
И да ти је пуно тешко
Ал’ у теби, мора куцат’
Срце храбро и витешко

.

Немој себи дозволити
Да на њине паднеш приче
Јер Косово није твоја
Бабовина Предсједниче

.

Косово је нешто више
Од планина и од њива
Косово је света земља
Што на српској крви плива

.

Косово је вјечна суза
Што са српског тече лица
Јека звона са Дечана
Газиместан, Грачаница

.

Косово је звук гусала
Који српско ухо слуша
Косово је ратни поклич
Косово је српска душа

.

К – осово је Бошков барјак
О – билићев мач крвави
С – рпски пораз и побједа
О – д давнина што се слави
В – ијековна српска мисо
О – којој је пјесме писо

.

Косово је божја земља
У којој су, рајски врти
Косово је српском роду
Вјечни живот после смрти

.

Косово је плаво море
По’ ком плови , српска лађа
За Косово Србин гине
С Косовом се Србин рађа

.

Косово је божур красни
Што с прољечем раним цвјета
Златни олтар и крст часни
Србинова земља света

.

Сјајна звјезда православља
Сто по мрачној ноћи плови
Историја нашег рода
Србинови вјечни снови

.

На Косову од вазда се
Рађу српски Обилићи
Предаш ли га Предсједниче
Царска ће те клетва стићи

.

Па када ти тешко дође
Ти прочитај ова слова
Нек ти крила соколова
Дадне моја пјесма ова

.

Кад ти буду пријетили
И дизали нате хуку
Окрени се ка Лазару
А обрни леђа Вуку

.

Немој да ти срце стрекне
Од велике силе њине
Буди јунак, реци ” Недам “
Гини мушки, кад се гине

.

Сам нијеси, са тобом је
Бог велики са висине
Са тобом су браћа Руси
И велики народ Кине

.

А одозго из свемира
Ђе звијезде Ловћен тиче
Сјене мртвих витезова
Гледају те Предсједниче

.

Васојевић и Остојић
Драган Грубић, Тибор Церна
И сва друга српска ђеца
Што свом роду, бјеху вјерна

.

Величковић, Трифуновић
И Милића оба брата
И сви други, што су живот
У вихору дали рата

.

Зато немој својим пером
Да прекрижиш њину жртву
И поново да убијеш
Ову српску ђецу мртву

.

Дигни главу, немој бити
Слуга, тужан и послушан
Са престола небескога
Посматра те Силни Душан

.

Немој да ти понос сломе
Буди прави српски вођа
Час одсудни кад ти дође
Присјети се Карађорђа

.

Присјети се Хајдук Вељка
Синђелића и Главаша
Славних српских војсковођа
И хајдучких харамбаса

.

Епско перо, Предсједниче
Свачије ће судит ђело
Због тога те савјетујем
Пред душманом, држ се смјело

.

Ти на врху, брда сједиш
И од мене видиш даље
Ал кроз ову моју пјесму
Поруку ти народ шаље

.

Отаџбина да је преча
И од власти и од новца
Поздравља те епски пјесник
Перошевић из Сировца.

Фото: Сури орао; Википедија

Видиш сине мој мали !
Мој ти је живот стао у један кофер
Онога дана када су ме оставили
Испред једне рецепције
Када ау ме одвајали од тебе
.
Снага твојих речи
Могу ли ја с тобом
Небо ми је заплакало
Тешка ми је суза и сад ми образ лиже
Од тад чујем сине мали
Звона наше виолине
.
Од тад нисам више твој
Прича о нашем сунцу
Више нас не греје
Сећања са слика
Сливају се кап по кап
У ожиљак туге
.
Да се љубав не заборави
Љубав …
Како сине мој мали
Бити разапет на љубав твоју и моју
Како да ти објасним раскршћа
Био си ми као да живим жеље
Мислио сам да ће мо
Трошити љубав заједно
.
Имали смо чаролију
За сваки дан
Били смо
Сваки дан нераздвојни
И тако радосно срећни
Баш некако као да је вечно
.
Видиш сине мој мали
Мој живот
Нема твоје радости
Твога смеха
Истргли су те из мог
А твог топлог крила
Глас не чујем више твој
Занемело је дозивање
.
Сине тата …
Сузо моја за шта би ме
Све још молио
Баш си ме много волео
Наша љубав остаће нам тајна
Од тада облачим се у црно
Возим црни ауто
Твоју слику држим
У црном новчанику
.
Видиш сине пишем ти
Како је кад живот стане
И један кофер
И како и љубав зна да боли
.
Сине мој
Не знам да ли си још мали
Али да знаш
Моја љубав сине
Под узглављем твојим спава
.
Још је мека ко врела суза
Која још пада
И стално те воли
Када падне
Неће више да ме боли

Фото: Отац и син; Википедија

Слово п, азбучног имена Покои, налази се унутар азбучног календара на месту јесење равнодневнице што одговара месту зодијачке Ваге.

Знак Ваге симболизује, заједно са хоризонталом календарског крста на коју се својим положајем ослања, равнотежу летњег и зимског дела године, равнотежу дана и ноћи. То је и смирење године, смирење (помирење) дана, када наступа ноћ односно зима. Јесења равнодневница у дневном колу одговара сумраку. Стога назив Покој (мир) сасвим одговара симболици овог дела године.

Вага такође симболизује и правду. То је време након летње жетве и плодова (Девица) када се сабира укупна родност године чија повољност или неповољност, у свести наших предака, зависи од неког вишег суда – воље богова, наших дела или недела, заслуга заједнице или другачије речено карме (биланс године). Зато се са коначном годишњом жетвом пред замирање природе у зиму, задовољава правда – обилност природних плодова условљена је нашим заслугама. Вага је често представљена у рукама човеколике фигуре, најчешће жене. Стога Дама Правде (која у рукама носи вагу и мач) постала је симбол правног система а чија представа потиче из Римског доба и оличење је римске богиње правде Јустиције (Iustitia). Правда је синоним за истину (у руском), а латинско iustitia је когнат са српским истина. Јуста, како се на далматинском кажу уста, су орган којим се истина изговара и тако правда задовољава.

Правда у словенским језицима такође је женског рода и по неким словенским бајкама такође је оличена као биће попут Јустиције, уз коју се појављује и њена супарница Кривда. У мушком роду имамо свет Прав, духовни свет богова који се помиње у Велес књизи. Значења која ова реч поприма у језику као први, прави, правити, право, правило говори о суштини овог појма. Основа речи је корен пра из којег се извлаче и облици пре, при, про и по који се налази у речи покој (по+кои).

Основа пра је изузетно стара и налази се и у источним и у западним гранама језика развијених из заједничког пра језика, у науци названог праиндиевропски. Тако имамо санскртско pura (одавно, пре, пра) и pari (при, около), затим авестанско paro (пре) и pairi (при). Ову реч имамо и у енглеском, с тим што је тамо п прешло у ф, па тако имамо облик fore, before (пре) као и first (први) – fore+ist = first (ist означава суперлатив, дакле најпрвији) . Ово објашњава и значење српског прст и прса – оно што се истиче прво, испред свих/свега. Такође у српском језику пра носи значење древног, давног – оно што је било пре свега.

Са овим језичким предзнањем можемо сагледати и етимологију имена германских богова природе и плодности Фреја и Фреје. Званична етимологија извлачи ову реч из протогерманског *frawan у значењу господа (што се последично односи на господина – freyer и госпођу – frau). Међутим ако претпоставимо изворно п у односу на германско придисајно ф, добијамо изворно праван. Дакле господ (lord) код германа би изворно могао бити Прав (први)? Већ смо рекли да се знак Ваге представља ношен у рукама човека односно жене (Правде). Време Девице које претходи Ваги време је управо Богиње Земље Мајке којој у нордијској митилогији одговара управо Фреја – богиња плодности. Мајка Земља својим плодовима (Девица) задовољава Правду (Вага). Планета владар знака Ваге је Венера која носи име римске богиње чији је старогермански парњак управо Фреја (код словена Жива, Девана, Мокош). У неким словеначким наречјима правда се изговара прауда (веза са германским frau). Шта више, службена етимологија и повезује порекло германског frau (госпођа, жена) са ПИЕ *prow у значењу господар, судија – правник.

У предањима о словенској митологији забележена су божанства по имену Прове (Правид, Праводар) и Поревит. Сретен Петровић обрађује Поревита и преноси нам да је он забележен као божанство Западних Словена и да је имао свој храм на острву Рујан. Поревита представља кип са пет глава што се тумачи као оличење 5 зимских месеци којим влада Поревит, насупрот Рујевиту, чији се храм такође налазио на острву Рујан, представљеним кипом са 7 глава и 7 мачева као одраз 7 летњих месеци којима Рујевит (рујан – румен – црвен) влада (Рујевит и Поревит се помињу и у српским обредним песмама које је сакупио М. Милојевић). Поревит дакле обележава зимски период који врло приближно почиње са зодијачком Вагом, Правдом и Покојем (трећи храм на острву Рујан посвећен је Световиду).

Што се Прове тиче, С. Петровић каже следеће:

„Божанство Правда, или Правид, Прова сматран је код Западних Словена за друго високо божанство после Световида. Статуа која је њему посвећена налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста… Прове одликује се као први и главних бог оних места где постоји, о чему налазимо потврду код Хелмолда…“.

С. Петровић по стиху ивањданске песме из збирке Милојевића: „Правид баца – Цвеће на веће“, закључује да је Прове, Правид бог Правде, Судија (протогерманско *frawan). С. Петровић такође бележи и мноштво топонима на јужнословенском простору попут: Прово, Привина глава, Провота, Порева глава, Врх Прове, Поратова глава, Провија итд.

Ономатопеја гласа п представља прасак – то је експлозивни, праскави глас. Тако имамо прснути (енглеско burst), прднути, пукнути и прати, прчити, прцати – ударaти. Занимљиво је што се на три кардиналне тачке године налазе праскави гласови који у ономатопеји представљају пуцање – ударање. То су Буки (бука, букнути, бомба, бум, бити, бат, батина) – равнодневница, Како (крц, кврц, крш, краш, crack, crush, crash, кидати, кресати) – дугодневница и већ поменуто Покој – јесења равнодневница. Једини изузетак је слово Живот који је струјни глас али се и он развио из преградног гласа г у прасловенско време.

Назив за руну која носи гласовну вредност п је изгубљен, предпоставља се да гласи peorth (крушка) мада је то нагађање. Феничанско слово за глас п носи назив Пе у значењу уста (јуста, истина, правда?).

Занимљиво је да слово Покој са словима Рци, Слово и Тверд обликује реч ПРСТ. Рекли смо да та реч, осим што значи прасак, носи значење истицања, првенства (као и пра). То је четвртина године која претходи Божићу Сварожићу односно поновном уздизању Сунца на небу, рођењу новог годишњег кола. Такође, то је четвртина која следи након остварења Природе Земље као Мајке (9 месеци након почетка сунчевог уздизања). Дакле то је време пра стања, када је годишње коло испунило свој потенцијал и када је природа у стању увенућа све док се не роди ново годишње коло. Tо је симболичка „пра“ фаза између живота, између оног који је прошао и оног који ће тек доћи – време силаска у подземље или пак уздизања у свет Права.

.То је време по рођења Богиње Мајке и време пре рођења Божића Сварожића – Сина Божијег, Световида.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 54-ти наставак)