Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с’ преслицом уз себе,

могла бих небом за Те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!

Фото: Боиња Мокош; Википедија

Корачај очију чврсто затворених.

Кад те вид не мами и омета

упићеш целим својим бићем

бескрајну лепоту света.

.

Око је нестално и хоће да вара

шаренило му се учини лепо

душу само суштина очарава.

Жмури и замисли да је слепо.

.

Дубоко удахни!

Кожом осети!

Укусом кушај!

Дубоко размисли!

.

Схватићеш колико тога има у свету.

Око је наивно и хоће да слаже.

Да је вид довољан имали не би

друга чула да свет истраже.

.

Је ли стих кап,

слап или сат,

ваздух или дах,

снохватице птице

или мјесечине тик

у алеји олијандера.

Траг маслине на уснама

је ли стих?

Божји дар,

отворен срца кoд

стих је наш.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да зашумим ко поток планински,

Да л да се закотрљам ко камен речни,

Да л да упалим светиљке ко рибе морске,

Да л да оросим јутром отворене цветове,

Да л да се у магли скријем,

Ил ко пахуља многокрака, на твоје раме паднем?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да се у птицу претворим,

Понад облака полетим,

Ил гнездо, на врху стене, сачиним?

Да л да зацвркућем,

Ил на вилин руку слетим?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л са ветром да захучем,

Муњом небо и земљу вежем,

Ил Месец да завртим,

Звездама сестрама га окитим?

Све је бравар направио –

разделио мушко – женско.

.

Сад се мени као жени осладила –

Кратка сукња, своја банка, сам свој газда…

А душа? – Душа празна.

.

Где је мушка рука, око струка?

Где је жена, мужу леђа да погура?

Где је бравар, тај проклетник?

.

Нећу жену светом што тумара,

нећу Клару Цеткин, ни њен изметин!

.

Хоћу стару, добру нашу, Жену, Мајку, љубав вашу.

Љепотице, насмијана вило,
Што с њежношћу гледаш са висине,
Као дијете у мајчином крилу,
Међ најљепше ти спадаш планине.

Гордо газиш кроз године нове,
Чуваш своје рухо заносито,
Прекривено најљепшим бојама,
Под небесима стојиш поносито.

Ко се једном вине на твоје висине,
И попије воде са Петрове чесме,
Врати се опијен и од те милине,
Преточи љепоте у најљепше пјесме.

. .
Љепотице наша, шекуларска вило,
Сијај, јер ти имаш чиме да се диччиш,
Због свега што је сад и што је некад било,
Јединствена си, ни на ког не личиш.

Фото: Мокра планина; Википедија

У предворју

Душе ти стојим

Обучена у блузу

Везену чежњом

Са осмехом

Што жели да избрише

Све наше горке речи

.

То су биле жеље

.

Погрешно

Сам се молила

.

Тебе који си ми

Путеве бола отворио

.

Нисам хтела више

.

Да моје срце

Опет заробиш

.

Да љубиш моје очи

Мокре од кише

.

Да мојим телом

Жуборе

Само твоје радости

.

Не пристајем

.

На самоћу

И успомене

.

Моја молба је

Услишена

Лежем и устајем

Са оним који

Мене жели каква јесам

Кад једном уђеш у ципеле моје,

н започнеш корачати мојим стазама,

тек тада ћеш знати и осетити,

колико је било тешко у моме животу,

и колико си грешио(ла) према мени,

и погрешно се са мишљењем мојим,

ниси слагао(ла).

.

Нико не може судити ником,

ни понашати се лоше према другима,

само тако своје лоше у себи,

искаљује у вољенима,

и незнаним људима.

Не дозволи да те обузме мржња,

ни пакост ни љубомора,

јер само је љубав важна,

и она победити мора.

.

А ти смогни из снаге своје,

и одагнај мржњу, бес и тугу,

окрени се љубави, радости и срећи

и покажи страну своју другу.

Нека ти осмех на лицу сија,

и зрачи добротом,

пружи љубав своју свима,

и живи срећан и задовољан у љубави потом.

.

Слатко моје дивно луче
Љубим те и грлим радосно
Мали у мени човече
Ти си дете светлоносно
.
Лепо си као плаво море
Много вољено и драго
Лепше од сваке зоре
Ти си моје благо
.
Слађе си од меда
И као јупитер необично
Волимо те ја и деда
Као сунце вечно
.
Дете мило и драго моје
У мени сада дише
Осетим смирено срце твоје
Мир и срећу пише
.
Док се телашце твоје
Полако зида и гради
Красе те златне боје
И Ангела хор млади

Фото: Блиц -жена, Мајка са дететом; Википедија

Занемари друже стари,
ружне речи и подсмехе …
Лечио сам ја у ствари
личне мане и несреће
.
Занемари друже стари,
ласкавости и погледе препреке …
Можда би и ја исто
али нисам имао петље …
.
Занемари мој стари,
осуде и клевете …
Мисло сам да сам већи,
кад те смањим, занемари …
.
Опростит ми већ не можеш.
Живот прође, тебе нема …
Сад на себи све искалим.
Јпш сам мали, још се свећем …
.
Омча речи горких, јадних
грло ми се сада стеже …
У срцу сам без радости,
све радости од ме беже …
.
Занемари ти с небеса …
Касно себи признах ко сам …
Љутњу, бес и јад нисам …
Ти си знао, то сам, што сам …
.
И да не би тебе таквог,
био би још и гори …
Сад опрост ми ти пошаљи
Желим и ја бити бољи .

Фото: Никола Педовић, орњи Дубац, Гуча