Човек стално бира. Сваки моменат или трен је избор. То се толико брзо и често дешава да временом се не примећује како избори постану низ одлука које наизглед немају везе. 

Постоје две ствари између осталог које симболишу два пута. Један је назван пут трансхуманизма а други је назван пут богова.

Човек је спој духа и тела. Биће које је у ствари бог који може постати Бог. Пошто за онога који живи без смрти време и доживљај истог не постоји, пут од бога до Бога је постепен. Траје од стварања човека.

Све више испливавају подаци да је човек створен негде у свемиру и да је један део људи потом колонизовао ову планету и настављао да експериментима побољшава и развија Човека као биће.

Пут трансхуманизма је пут спајања човека и машине. Зашто је то створено као идеја и опција? Зато што се машина контролише. Она се програмира. 

.

Њу неко програмира. 

.

Ко је то?

.

То је свест или интелигенција која је пре извесног времена наставила да се развија ван пута божанског. Увидевши временом да има проблем са губитком енергије те пожељних облика постојања – а не желивши да се врати на пут божанског (који непрестано обнавља енергију) донела је судбоносну одлуку. 

.

Избор је био да настави својим путем. Пошто је то захтевало сталан приступ енергији које већ није више било и која је почела да копни, њен избор је био да једноставно узме енергију од бића са божанског пута. Тиме би она настављала да се развија по својој вољи а са непрекидним извором чисте енергије.

.

Међутим Божји закон који се не може прекршити је закон узрока и последице, акције и реакције. Тиме што је почела да узима енергије од других бића са божанског пута, та Свест је изазвала космичку реакцију и први рат. Тај рат никада није престао.

Изгубила је своју лепоту. Постала је зло. Постала је свест која је створила архи паразите. То су сва бића и појаве који краду енергију да би опстали.

.

Неминовно се бића са божанског пута осећаше угрожено те узвратише на напад. 

.

Рат између те две стране се одвија у целом Свемиру. На свим нивоима. Тамо где није сукоб оружјем и летелицама, тамо је сукоб мишљења. На сваком нивоу постојања има нека врста сукоба. Само и искључиво због енергије. 

.

То није енергија Звезда, атома или плазме. Нити било које материјалне супстанце. То је енергија ватре живота. Неугасли пламен стварања. Самообновљива енергија која истиче из извора живота.

Трансхуманизам је покушај да се машином контролише човек да би се он у таквом стању умирио те из њега исисавала живота искра. 

Божји пут са друге стране омогућава Човеку да се правилно развија те стално повећава количине енергије коју има. Та енергија ствара. Она нема замену. Она је најскупљи комодитет како се то данас у свету каже. 

Први покушаји свести зла да од некога направе био робота ради исисавања енергије, касније је стални чин гашења љубави у човеку. Гашења свих етичких и моралних вредности. Гашења свега што омогућава правилан развој.

.

Када се дође до одређеног степена успешности, онда се човек спаја са машином те постаје извор хране тој Свести која то тражи.

Како се заштитити од овога?

.

Распламсати пламен у себи – живе ватре огањ који мора горети. Љубав и сви њени облици, морал, етика, осећања и вредности су сви само одлика те живе ватре у нама.

Воли, и види ста ће да се деси – је позив да се енергија у теби распламса. Да свесно уложиш енергију љубави да би је увећао. Јер то је једини начин гајења огња у себи.

Ватра ствара воду. Ватра Сунца је створила воду на Земљи. Ватра у теби ће створити живу воду која није вода а јесте. 

Она ће напојити жедне а они кад се окрепе ће увећати свој пламен и живу воду. Ма где био и шта радио, не можеш побећи од овог Рата. Те свести које покрећу то све су нелокалне. Чак и да сада отвориш звездану капију и одеш до Алфа Кентаурија или Ориона нећеш јој побећи. Зато немој да бежиш већ распламсавај ватру у себи.

То је једини залог опстанка јер те паразитске свести неће никада оставити на миру. Никада. Зато ти мораш свесно живети, гајити Огањ у себи.

Онда ћеш први пут у животу полетети. 

А лет…то је стих духа који стреми на Богу.

Извор: ЗвездаРод ZvezdaRod

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака

Гледа оком и срцем – призива Љубав света

Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци

Не продру силином у наше свете просторе

.

Она чува Јужну Капију славних предака

Носи златне кључеве за брзо отварање срца

Бедем непробојни – биће овијено Љубављу

У њеном свету слободе сна све расте и цвета

.

Муњице држи у десници белу ружу у левици

Узвраћа снагом и брзином Перунове муње

Она је његова лепа сестричина никад тугољуб

Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај

.

Јасновидац је лака и снажна витезица Паија

И нема препреке ка прошлости и будућности

Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника

Свакодневно прави девет дугих искорака среће

.

Витезица Паија Чуварка живи под тим углом

Бере различак жиловлак чичак русу и јарич

Певајући плете венчиће и држи катану у руци

То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Лепа Александра, жена витез; Википедија

Ја очи не одвајам од хоризонта
Где мећаве играју свој чардаш.
Између нас су, пријатељу, три фронта:
Наш, непријатељски и опет наш.

Нојева перја што се савила –

Љуљају се у мозгу мом.

И очи без дна, пуне плавила,

Цветају оном обалом.

.

Душа за благо има скровиште,

А кључ тај имам тек ја сaм.

Ти имаш право, о, чудовиште.

Истина је у вину, знам!

Од почетка свог живота
тражио сам твоје лице
а данас сам га угледао
.
Данас сам угледао
шарм, лепоту,
недокучиву драж лица
које сам тражио
.
Данас сам нашао тебе
и они који су ми се јуче смејали
и прекоревали ме
сада су тужни што нису тражили као ја
.
Збуњен сам величанственошћу
лепоте твоје
и желим да те видим
са стотину очију
.
Моје срце горело је страшћу
и одувек сам тражио
ову чудесну лепоту
коју сада ледам
.
Стидим се
Да ову љубав зовем људском
и плашим се Бога
да бих је звао божанском
.
Твој мирисни дах
као јутарњи лахор
нашао је мир у врту
Уданула си ми нови живот
постао сам твоје сунце
и твоја сенка
.
Твој сјај
запалио је ватру у мом срцу
и учинила си земљу и небо
блиставим за мене
.
Моја љубавна стрела
стигла је до циља
Ја сам у дому милости
и моје је срце у молитви
.
Моја душа виче у екстази
Свака нит мога бића
заљубљена је у тебе

Сву ноћ лију кише мојим годинама,

На сваком прозору нека друга муња

Обасја затамњен живот у ритама,

Бол што се кроз вене иза среће шуња.

.

Што су муње јаче, тама више пече.

Кишне капи даве голотињу душе,

А све беше јасно још у давно вече:

Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

.

Узалуд је сунце грејало видике,

На путе љубави – страсти, прве језе,

Узалуд кад кише перу све паслике

И ум спусти душом подигнуте резе.

.

Што сећања више стихом заодевам,

Неодевенији ја стојим пред њима.

Будан их се бојим, будан их и сневам,

Јутрима умиван буре таласима

Фото: Муње; Википедија

Да л’ си икад умирила бол
Ичијој сломљеној души
А крива си за бол
Коју ноћ својом тамом гуши

Да л’ си икад чула
Да бол има крила
Па заболи кад узлети срцем
Ту где си увек била

На, ти си без душе
К’о што је дан без тмине
К’о што је звук без тишине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Ти си без душе
К’о просјак без родбине
К’о ратник без отаџбине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Као странац пред непознатим

што наизуст би а не може у речи,

тако сам под очевим кровом

престрављен и пресрећан

с погледом блиставим,

окамењеним.

За пољуб удаљен од гусала

окачених о дедову сенку на зиду,

понижен пред оним што ко мошти

чувају им струне,

помисли:

каква времена,

строги захтеви,

проливена крв!

Очи у очи са лепотом и ужасом,

с укусом чамовине у устима,

прекорачив праг

окружен даљином и сном,

не усудив се,

реликвије не додирнух

праштајући се уморан,

повређен

и суочен.

Између јаве
и сна
живим
и сањаћу ја

*

Јесам ли ја
од оног кова
што живот тка
од златних слова?
Јесам ли ја
од таквог ткања,
што цео живот
само одсања…?

.
С.М.Л: “Између јаве и сна“

Фото: Између јаве и сна; Слика Душана Микоњић, галерија 73; Википедија

Србска мајка Србију храни, *
Очеви наши на војну иду.
Док отац родине границу брани
Мајка нас учи о Светом Виду.
.
И отац памти мајку своју,
Мисли на њу кад узима мач.
Сећа се приче о косовском боју
О витезу који јаше за нејач.
.
И ти ћеш сејо мајка бити,
Добро памти шта твоја каже;
Да учиш сина крвцу лити
И кћери твоје да дому страже.
.
*Хтанити – старословенски – чувати, пазити.
Храњење – чување, стражарење, стража

Фото: Србска мајка; ратна фотографија Жожа Скригина; Википедија