(За сву дјецу овога Свијета)

Ни једна суза не смије да кане,

Ни један уздах, поглед пун сјете,

Ти земљо знаш у чему је снага,

Када те загрли срећно дијете.

.

Па му се придруже све ручице друге,

Заиграју коло љубави, доброте,

Отјерају све недаће дуге ,

А, ти се подмладиш од те љепоте.

.

У тој башти најљепшега цвијећа,

Мирисом се шири љубав, вјера, нада,

Граја, осмијеси тих малених бића,

У томе је земљо сва твоја снага.

.

Нека ми не замјере сви успјешни људи,

Џаба славе, награде, силне плакете,

Ако у том жару нашег постојања,

Није заслужно то малено дијете.

.

И не кажу залуд сви ти великани,

Кад одмакну године, а остане сјета,

„Да сви идеали овога свијета,

Не вриједе сузе једнога дјетета!“

Владан Пантелић: Јадранка Делетић

Србском Журналу се недавно придружила талентована песникиња Јадранка Делетић са збирком – Сунце у твојим очима. Уважен књижевник и књижевни критичар Вељко Вељовић позитивно је оценио Јадранкин песнички првенац.

Он је њено дело анализирао кроз три поглавља која је песникиња сама формулисала.

.

У првом поглављу он “у њеним пјесмама препознаје и доживљава оно што пјесникиња вјешто тка у својим стиховима, да је право богатство уствари количина љубави коју човјек носи у себи, како према људима тако и према својој земљи.“

У другом циклусу Јадранка пева о снази, савршенсту, свевременитости и божанствености жене.

Трећи циклус песникиња се показује кроз љубавну поезију. Чини се да се у овом циклусу показује најлепше и најснажније

.

Јадранка је рођена у Беранама  где је завршила основну школу и гимназију. Природно-математички  факултет је завршила у Косовској Митровици,а постдипломске магистарске студије, смјер гео-основе просторног планирања,. на Филозофском факултету у Никшићу. Писањем поезије се бави још од малих ногу. Члан је књижевних  удружења „Зенит“ и „Интернационалне културне асоцијације – ИКА“.Живи и ствара у Подгорици.

Добро дошла,

страсти љековита,

са његове усне

дарујућа.

Добро дошла,

ријечи слаткодарна,

са његовог длана

смирујућа.

Добро дошла,

чежњо благодарна,

из његовог срца

надајућа.

Добро дошла,

мисли умнопојна,

из његовог битка

вјерујућа.

Ивано диван девојко!
Прени се горе на диван
На диван висок превисок,
Погледај доле Струмницу
И поле дуго струмничко
То дуго поле широко.
Широко поле и дуго.
Големо зло се там роди
В њем се роди чудо големо;
Сонце ми се заставило
Стреди небо, стреди земла.
Да гледа велико чудо.
Велико чудо нечувено:
Сестра брата продавала
За црвило и белило
За шарено огледало.
Продаје то нежали го.
Тоа сонце застанало,
И неможе да ми појде.
М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I -том

Фото: Стари град Струмица; Википедија

Теби
Којем одавно
Нисам гост у сну
.
Знам да сам
Топло узглавље
Што ноћу заборављаш
.
Не милујеш више
Не шаљеш погледе
Што крију осећања
.
Осећам
Да сам гурнута
Као псето луталица
.
Остављена
Без радости
Добијам снагу
.
Сада гледам тебе
Како подвијеног репа
Луташ са псима луталицама

Србија је велика тајна

И многа места су скривена.

Хвала ти драги Боже

Што никад нису откривена.

 –

Нека наши Ведски преци,

Наши прадавни Винчанци,

Наше Лепенке и Лепенци

И многи витези незнанци,

 .

Почивају у благодатном миру.

Њихове душе још стражаре овде.

Каменови исклесани томе сведоче

Док они небеским водама броде.

 .

Горостасна, древна стабла

Гранама и лишћем их крију,

Док бесна времена опака

По нашој земљи бију.

 .

Чувај их Господе снажно.

Много  грдоба и сподоба

Шета овом светом земљом.

Заклони шипражјем свети гроб до гроба.

 .

Нек се расцвета цвет живота,

Нек коловрат у лево заплеше.

Три сунца са шиљак зрацима

И Перуновим знаком са стећака се смеше.

Понекад, да ли је истина ил` ми се снени

Месечином прођеш кроз мој јастук

Знам, заруменим се од стида

Због преврнутог увојка

.

Понекад, док су сви обучени

истина од преклањске јесени

сокаком прошета гола

Знам, поруменим од стида

на скриту јој сенку.

За Мирјану Косовку!

Срби, још само мало издржите!

Много је оних који вам прете, али то за вас одавно није ништа ново!

Вама су одувек претили, али су сви они који су вам претили одлазили и нестајали, а ви сте остајали и бивали!

Свако чини оно што му је задатак од Бога задан.

Њихов је задатак да вам прете, а ваш је задатак да остајете и бивате!

Ваши душмани шире лажи о вама преко својих медија и медијума, али ви имате моћније и медије и медијуме!

Њихово се царство руши и распршује, и још само мало шириће лажи о вама!

Они вам и прете стога, да би себе, тобож, осоколили, јер слуте и осећају да њихово време пролази.

Срби, нисте ваљда поверовали у њихове лажи!?

Њихове су лажи све оно што имају, све оно што јесу!

Кад изгубе лажи и себе ће изгубити!

Зато се и држе тако грчевито својих лажи!

Срби, окрените се око себе, и добро се загледајте у лица оних који вам прете!

Видићете од мржње и зла спечена и обезличена лица ваших вековних крвника!

Нећете видети људе, нити словесна бића, него ћете звери крвожедне угледати!

Ваши су се душмани толико поистоветили са својом мржњом према вама, тако да они одвећ и немају ничег другог сем те мржње према вама!

Срби, још само мало издржите!

Овај век и јесте век србске и руске духовности!

Овај век и јесте век србске и руске душе!

Овај век и јесте век србског и руског успона!

Јер Срби и Руси јесу један народ!

Залуд су душмани наши кроз векове и светове покушавали да раздвоје Србе и Русе, али то није успевало!

Поготову им то неће успевати у овоме веку!

Знају то заклети непријатељи Србства, те зато из страха великога и шире такве лажи о Србству!

Њихове су претње израз њихове немоћи и страха!

Они прете и мрзе, зато што је претња и мржња њихова једина поетика живота и живљења, њихов једини и вековни поглед на свет!

Срби, још само мало издржите!

Најмрачније је, и најстуденије, пред само свитање!

И гле!

Већ долазе они који су најављени давно; већ долазе они који морају доћи!

*

 Певаћев суноврат

Бојим се несмрти гле!

Што Певача од праискони

Из речи неречи вреба

.

И бојим се несна од сна

Кад сневање престаје бити

Смисао и пут сневачев

.

И бојим се свега чега нема

А није ни живот ни смрт

У свету који ме познати неће

*

 Зверомора

А негде у завичају оста само име

и љубав која може да се каже

песму ми најлепшу уништише риме

мртви под земљом ново сунце траже

између мене и песме завичај се скрио

и звери док ходим моје мисли следе

да ли сам мртав у живоме био

куда ли ће глава срце да поведе

*

 Кад сељак умире

Кад сељак умире све се сневесели

Пшеница у пољу шљива у воћњаку

Његова душа на међу се сели

Тамо где је клецо при сваком кораку

Кад сељак умире походе га звери

С највиших планина из присоја гује

Његову душу Бог сељачки мери

На њиви небу где ветрови хује

Кад сељак умире небо се замрачи

Пресахне поток тихне цвркут птица

Његова душа у цвет се повлачи

Да се снова роди кад никне пшеница

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Препевано Предање Белих Срба

У Доба после Велике Студи, и после Великог Рата када су изненада заблистала Три Сунца Подневна, сишли смо са Белога Пупка Стриборије у осунчане и плодне земље Слива Троречја, и тамо затекосмо народе који су наличили животињама и зверима дивљим. Они обитаваху у стаништима под земљом, у рупама и раселинама, јеђаху све плодовље шумско и пољско и храњаху се месом пресним и сировим, јер још за огањ живи не бејаху знали.

Њихов језик бејаше немушт, без речи и смисла, само крици и гласови неразговетни. То бејаше у Време Колодажња Руна Перунових, када Огроман Месец јасно сијаше као Сунце Поноћно, и када ноћи биваху беле и светле попут сутона вечерњих или свитака праскозорја. На свим путима нашим, кроз бела снежна горја и кроз зелена бескрајна поља прошарана луговима и гајевима, нас сустопице пратише Богови наши и Велики Преци.

Обдан би лебдели над нама попут белих облака, а ноћу би блистали у висинама као разјасне плаветне звезде.
У Сливу Троречја подигосмо утврде и станишта, светилишта и зборишта, и стадосмо призивати оне дивље народе, који су зазирали и стрепели од нас, и почесмо да им откривамо нека своја Знања примљена од Богова наших.

Најпре им открисмо Тајну Огња Живога.

За њих то бејаше велико чудо, те сви они листом, да ли из страха или из благодарја, падоше ничице на Земљу, испуштајући гласове неразговетне и несловесне, подижући склопљене руке пут Сварге. После неког времена, ти народи, напредујући у учењима, постајаху словесни, примајући наша Света Знања благодарно и радосно, и не желевши више да се удаљују и одвајају од нас. Штавише, они су, убрзо потом, пошто примише наш Језик и Писмо, пожелели да буду једно с нама; казивали су нам да себе виде и осећају као граном нашега Дрвета Живота.

На Белој Земљи у Сливу Троречја, у миру обитавасмо на многа лета, примајући Тајна Знања о Животу и о Води, о Бесмртности и о Вечности, о тајинственим путовањима наших Богова и Великих Предака низа звездана јата ка Пупку Пра Васељене, о КоленДару и о Свароговом КолоЛету, о кретањима Планета и Сунаца око Звезда Стајачица, о Тајинственом Заједништву Богова с Родом и Племенима нашим. Заиста, то бејаше Велико Време Сварогово, када смо присуство Богова у сваком трену осећали, и када Душом и Срцем бивасмо повезани са Боговима и Прецима својим, и када бејасмо посве заштићени Сваруном Сваргом у Белој Пра Светлости.

Вилинска песма 

На Родини мојих Предака има једна Вилинска гора,

под Вилинском гором има једно Вилинско језеро,

крај Вилинског језера има седам Вилинских врела,

понад седам Вилинских врела

простиру се сеновите Вилинске рудине,

пењући се уз сеновите Вилинске рудине,

а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,

избија се на један пропланак

од давнина зван Вилинска метаљка,

а високо понад Вилинске метаљке

налази се један тајинствен Вилински вијенац

под снежним врховима Вилинских врлети.

Фото: Вилинско коло; Википедија

Драган Симовић је, са великом љубављу, писао песме и приче које је посвећивао својим пријатељима, родбини, посвећеницима, пролазницима које је сретао на своме путу и иним. Посвећенице, колико се сећам, упутио: Мирјани Косовки; Синовима Светлости, божанским чуварима дванаест унутарњих светова Духа; Перуну и Милошу, сневачима и песницима светова што се, гле! у Духу рађају; Владимиру и Тордис, Ратницима Светлости унутањих светова лепоте и сна; Дубина је, гле! тек пресликана висина, Даници Алтес; Слађану Крстићу, вилењаку Јутарње Звезде; За Иву, из једног давнашњег песничког сна; Ференцу Сабо, посвећенику духовних стаза Белих Срба и Белих Словена; Ивани Жигон, посвећеници свесловенске духовне лепоте;  Митји Костићу, дечаку из Великог Гаја, са којим сам учио како се љуби Велика Мајка; Николи Тесли, Суштаству Пра светлости; Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинског, која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила; Александри Маринковић Обровски, Великој посвећеници Сцжветлости; Великој Души Владана Пантелића, вилењака посвећеног дуба (Кула белих ветрова подно Небеске);  Горану Котарцу из Ариља, Благоју Илићу, посвећенику из Ариља; Аници Илић, поетеси из Ариља; Верици Стојиљковићи, песникињи са Вилин реке; Милу Максимовићу, песнику који живи у  Америци; Душици Милосављевић, Великој Ратници Светлости; Милици Костић, чуварки Јужне Капије на Радан планини, и многих других. Приметимо да су кратки описи које је Драган писао посвећујући песму или причу – Песма над песмама.

(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Фото: Светлана Рајковић – Каћуни; Википедија