Човек који се не радује нечијем успеху

Који показује љубомору завист и друга

Отровна опака и мрзна осећања боје једа

И који као кукавац издаје свог Учитеља

Није још омирисао слатки укус Једноте

Још дуго ће га растрзавати тамни звуци

Слузне пакости из дубина његове пећине

.

Једног тихог дана или једне снене ноћи

Његово биће куцкаће и диркати мекани

И упорни милозвуци сопствене савести

Лагано ће гребкати данце његове пећине

Будити честице радости и лоптице среће

И слати их у среду његове душе – у срце

Срце ће лагано топити санте леда са себе

.

Једини Бог нема љутњу казну или освету

То су смислили туђинци гмизави из сени

И убацили у књиге преварне и религијске

Убацили програме у школе игре и обреде

То је Ја-бука која је застала у грлу човека

Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није

Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

.

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!

Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!

Изађи из прелести незнања и издаје брата

Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану

Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!

У ти-шини спознај истину и избели грешку

И уздижи се по сварожници у небо високо!

Није лепо знаменит бити.
И не подиже то у вис.
Не стварати архиву, нити
Дрхтати уз свој рукопис.
.
Сав себе дати циљ је рада.
А не ни успех, бука та.
Брука је бити ништа, а да
Уста о теби зборе сва.
.
И живети без самозванства
Да на крају крајева свих
Привучеш љубав свег пространства
И зов будућности чујеш тих.
.
Остављати размака белог
Ван хартије – у судбини.
И поглавља живота целог
Бележити на маргини.
.
И у незнаност уронити
И свој корак скрити у њој –
Као предео неки бити
Кад их сакрива магли слој.
.
Други ће по живоме трагу
По стопу прећи твој пут, знам.
Од пораза победу драгу
Ти немој да одвајаш сам.
.
И не смеш се одрећи нити
Једног делића лика свог,
Већ мораш бити жив и бити
Сав жив до пута свршеног.

Фото: Борис Пастернак

Никад ми није било хладно
да ми се срце стегне.
Никад нисам била гладна,
да тражим храну негде…
Никад туга
није била без краја,
Никад тама
није била без сјаја.
Никад љутња
није била драма.
И никад свађа
није била свађа…
Никад се мрака
нисам страшила.
Никад се јачег нисам плашила.
Никад самоћу
нисам спознала.
Јер пре свега,
за сестре сам дознала…
Увек ту…
Снажне, брижне…
Увек ту…
За снове недостижне…
Увек ту…
Као да су овде
због мене…
Кад треба тихе као сене.
Увек ту…
За радост, тугу, јад.
Увек ту…
За успех, ловор, пад.
Увек ту…
Као да су рођене
само за мене…
Увек ту…
моје миле, неприкосновене.
Увек ту…
за загрљај и сусрет драг.
Увек ту…
као да су бели маг.
Увек ту…
У срцу љубави пуне…
Увек ту…
Како год да ми дуне.
За опрост, за грдњу и срећу.
Увек ту…
За сигурност највећу.
Сестра сестром се звати
љубави веће ту нема.
Радост је ту љубав имати.
Хвала им…
Дивним и милим…
Поносу срца мога
и љубави што не чили!
У љубав која не бледи,
сестра сестру следи…

Фото: Сестринска љубав; Википедија

Гле
Како данас сијеш
Тако ћеш сутра жњети
.
Пази
Шта данас хоћеш
Можда сутра деси се
.
Чуј
Како данас мислиш
Можда више никад нећеш
.
Види
Како данас гледаш
Можда ћеш сутра другачије

Запишти сирена у сигурносној зони

Зони комфора

Кад паднем ја

Тако ми тешко падају и дани

Дани понора

.

Ал сваки се круг обнавља

И опет си на таласу среће

Па ти се неки лепи стих стопут понавља

И све те хоће и све ти креће

.

А где си ти

И кад ми је најгоре

И кад ми крене нагоре

Сетим те се у оба случаја

И стално питам се где си ти

А тебе све надоле заболе где сам ја

.

А где си ти

И кад ми је најтеже

И кад ми све належе

Сетим те се у оба случаја

И стално питам се где си ти

А тебе све надоле заболе где сам ја

Ако смем поздравити Њу

реци јој ко сам Ја,

реци јој да се због мене

не врти у глави,

не пада се у несвест,

не пије се до зоре,

не одлази се на најблизи мост,

не тразе се погодни возови.

.

Реци јој

да сам Ја само мало необичан човек

који жуди да те умота у песак,

да те милује и штити од прекривача таласа мора,

да те прелијем чоколадом од корала,

да ти грицкам усну,

да ти шапућем музиком шкољки,

да те храним додирима ветра пламене среће,

да те чврсто загрлим,

и да те чувам од заборава,

да те безобразно пољубим,

да се целог зивота не бих питао –

какву страст носиш у венама,

или само да ћутим поред тебе,

да се тишине између нас објашњавају,

или да те питам

јесу ли сви твоји путеви испружени преда мном.

.

Ако јесу, реци ми…

и молим те не заборављај на путоказе,

то је љубав и на твом путу.

Да важи, тек сада знам

да пут до тебе

није исти

као пут од тебе.

.

Или зашто морам да слушам

да ти живиш ту и ту и ту…

а ја до далеког нашег сутра,

или како да се носим са патњом

да те немам у наручју.

А управо читам да је Бог

патњу поделио стенама

и да нису издрзале.

Рушиће се до оног далеког нашег сутра.

21.10.1941(Крагујевац)
.
Убили сте младост,
и детиње снове,
одузели радост,
живота што зове.
.
Прекинули игру,
и тај школски час,
стрељали сте децу,
али не и глас.
.
А тај глас нас зове,
снажно опомене,
убили су децу,
мушкарце и жене.
.
Ал’ не знају душмани,
да још траје час,
и да жртве пале,
живе још кроз нас.
.
Зато добро памти,
помињи Србине,
кад се заборави,
жртва опет гине!.

На дуњици мојој долетела птица

да ми шапне неке дивне слике:

Како шуме реке, како лају птице.

Разувери моје челик неверице.

..

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ, тако дивно вече?

Дотакла би зору док бремена се буди,

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу и лице невесело:

– Иди птицо моја, ти у друго село.

Однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње,

железна ми љубав привукла све трње.

Сад громови туку нема нигде штита:

Иди птицо, иди песмо…

Кажи, да бол за љубав пита.

.

Наше окриље, наш хлад, наша дуњица

Просипа се бисер /светлост/, по злаћену брду /божанска планина/, где цар /Сунце/ пије вино.

Цару служи момче /Месец/, коме су на руци гонџе /ружин пупољак- јутарњи Огањ/, али их он дремајући испусти.

Гди је гонџе пало, ту је земља пукла, гди је земља пукла ту је дуња никла.

.

Дуње има исти значај као јабука у обреду и љубавним врачањима. Употребљава се као сватовско дрво или девојка носи лист дуње намазан медом, како би се допала момку. У обреду, дуња се носи болесницима као понуда и користи у обичају вађења „живе ватре“ (Чајкановић). Од дуња се прави сок, ракија или слатко, а народна медицина је користи као лек.

.

Постојбина дивље дуње је Каспијско језеро, али и Крит (старокрићани су били Пелазги или антички Срби, који су под именом Сарбати живели и на Каспијском језеру).

-извод из текста „Хвалила се жута дуња“извор- Васељенска,

Ћирили пирили мирили
Вазда у чуда вирили
Ћирили пирили мирили
Вечно свемир ширили
.
Оли холи моли
Тихо у себи говори
Оли холи моли
Све створено воли
.
Лири бири мири
Када љубав оживи
Лири бири мири
Ти је свугде шири