отпловивши далеко од јинг мен прелаза
путоваћеш пределима земље цху
иза тебе планине испред дивљина без краја
река тече и улази у пространство пустоши
месец обешен лебди небеско огледало
облаци бљеште палате у мору
воде завичаја једнако драге
пратиће твој чамац тисућама лиа

Љубавник је упитао љубљеног
Волиш ли себе
Више него што волиш мене?
.
Љубљени је одговорио
Умро сам за себе
И живим за тебе.
.
Напустио сам себе
И моје биће нек се избрише
Постојим само због тебе
.
Све што сам знао
Не треба ми више
А упознавајући тебе
Постао сам учен

.Изгубио сам сву своју снагу
У немоћи својој
Тобом сам снажан
.
Волим се
Волим те

Има једно место

Иза седам мора

Где цео свет спава

Спавати се мора

.

Има у том месту

Госпођица права

Која никад никад

Не жели да спава

.

.Има једно село

Иза седам гора

Где сва деца једу

Јер јести се мора

.

Има у том селу

Једно розе цвеће

Један јунак мамин

Који јести неће

.

Ја предлажем за њих двоје

Да се нађу да се споје

.

Не треба их прутом бити

Већ их треба ођенити

.

Па нека се цвећка

Са супругом нећка

Фото: Дечак и девојчица; Википедија

Погасићу звезде
на заљубљеним небу
нека уморна душа
у тишинама сања
један град
једну улицу
и некога
кога ноћас нема
драга
не могу догодине
чекати
да олистају баште
и замиришу бехари
белог багрема
…загрли ме ноћас
сутра биће касно.
..
Пусти ме судбино
не раздири ми груди
из душе ми куља
густи фабрићки дим
а пољима блеје
тужни ветрови
убоги сам странац
у туђем свету
…загрли ме ноћас
сутра биће касно.
..
Нисам лажни песник
и не крадем
туђе стихове
да заводим њима
несретне жене
ноћас сам лудо храбар
покупио сам
све вашарске бриге
и укротио чежњом
…загрли ме ноћас
сутра нас неће бити.

Хвала ти, Господе

за дарове многе

за радост

љубави, мира

светлости

и слоге…

Помози да откријемо

извор свој

и своје ушће,

нека љубав и мир,

заувек у нашем срцу

се роде…

Мудрошћу својом нас

награди

и наше душе спаси,

Господе!

С.М.Лекан: Преци, прошла будућност, треће небо

“Ој, Милице, ко ти гледа овце?“

“Нано моја, гледају се саме,

А ја гледам по селу јаране.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Фото: Чобаница, музика са Балкана; Википедија

Кад види црног правог риса
гепард већ хитро на грану скочи
Док мрдне уво као од гуме
јагуар двеста метара збриса
.
Ево и лава ево и тигра
пантера очи од леопарда
и витке пуме раскошна глава
и царска гарда како се игра
.
Ја врло ценим тај мачји живаљ
ваљда сам и сам помало диваљ
ал’ кад их стане рика и трка
мени у песми настане збрка
.
Читалац нека у моје име
Укроти или мачке ил’ риме …
.
Збуњене риме за дивље мачке
.
Кад види црног пантера очи
јагуар хитро на грану скочи
Док мрдне уво пргавог риса
гепард већ двеста метара збриса!
.
Ево и лава раскошна глава
и царска гарда од леопарда
Ево и тигра како се игра
и витке пуме као од гуме

Ускрснуће моја душа млада,

када живот поређам у риме.

С радошћу у болу, к’о кад мајка рађа,

кренућу у плачу, путем истине..

.

Ах, није то туга, нити радост нека,

већ мир чудни што душу обузима.

Храбро срце титра, сату намигује,

ветар душу носи, небо преузима..

.

Лагано и лако, као бели облак,

звезде плету игру у шарена кола..

Мир, тишина, спокој, к’о ветар ме обли,

без туге и љутње, очаја и бола..

.

Срце вуче нити, плете концем пут..

Везује за небо, под очински скут..

Душа тихо језди, као коњић млад,

оде и ускрсну у рајски сад..

Фото: Ускрснуће; Википедија

Подигох камен
Тежак,
Чврст,
Силан,
Моћан
Оклопљен
Његова целина непровидна
Не жели додире у утробу божанску,
Одупире се опоро
Каменим амалгамом омађијаним,
Несстајање разбија отпором
У суноврат одласка.
.
Испод њега бујица разбуђена,
Неподјармљена посусталошћу,
Усколебана разбијеним редоследом,
Поремећена раскош ускипела.
.
Камен ускиснуо заштитнички,
Преврат ритма зауставља снагом,
Искључив, расхлађен,
Додире туђепраисконске чује,
Тражимо његово лице
И смисао у бесмислу ремећена,
Да трулеж у њега убацимо
И раскомаданом раздробимо постојање.

Реч посече и оно мало горобоља,

руку која се придржала.

Бридом, богме, посред јада који пева.

А и чиме би другим по пасјем немању,

по ономе што је саздано од ничег,

од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,

са анђеоских уста.

И јест право, брате.

Није свакој рани да се обожи,

убожју да се осили,

па чара са рајским птицама.

Има време за мук и непрословље,

време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,

иза списа и последњег словца.

Има кад се ни гори ни води не казује

и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,

и што је пропевало и што зуцнуло није.

Па гледај одакле ће она што чека,

с којих ли ће благих уста.

А чека, чека, мора бити реч потоња,

да свој узме своје и да се сврши милост.